Ф. Родић: Вуковарска истина

До отвореног сукоба ЈНА и хрватских паравојних снага у Вуковару долази онда када „бранитељи“ нападају регруте ЈНА и опседају вуковарску касарну

На данашњи дан пре 28 година снаге ЈНА преузеле су контролу над Вуковаром. Док је хрватска страна, било да се ради о државним званичницима, политичарима власти и опозиције или активистима, јединствена у оцени да се ради о “паду” Вуковара који су “напале” снаге “србочетничко-југокомунистичке” војске, у Србији не постоји јединствен став о овоме и ретки ће јавно и отворено рећи да је Вуковар 18. новембра 1991. “ослобођен”.

Колико су различита гледишта о овоме сведочи и граја која се дигла поводом откривања спомен-плоче генерал-мајору и команданту Новосадског корпуса ЈНА Младену Братићу, једном од ретких генерала у светској историји који је погинуо лично предводећи своје војнике. Домаће НВО овај потез су, у потпуном сагласју с хрватском државом, одмах осудиле, истичући да су генерал Братић и његови војници Вуковар “ослобађали од живота” и да би учеснике “једне од најсрамнијих операција у историји ратовања, која је на образу Новог Сада оставила неизбрисиву љагу”, пре требало почастити спомеником “Новосадски корпусе –  стиди се”. Говори се и о “сервирању ревидиране историје” и “непоштовању туђих жртава”.

Поред свега овога, “независни” и “објективни” медији, који свој садржај изручују на грађане Србије, операцију тада једине легалне и легитимне оружане снаге у СФРЈ упорно представљају као “напад” на Вуковар. Ако је ЈНА “нападала” Вуковар, онда је она недвосмислено “агресор”, а супротстављене јој снаге не могу бити ништа друго до “бранитељи”. Истина је, међутим, да у Србији овако постављање ствари представља “ревизију историје” и “непоштовање (сопствених) жртава”.

Пре свега, за разлику од вуковарских “бранитеља”, који су били готово етнички чиста паравојна формација, ЈНА се у оно време тешко могла називати “српском” војском. На челу ЈНА тада су се налазили генерал Вељко Кадијевић, по мајци Хрват ожењен Хрватицом, Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет, док је командант Прве армије, у оквиру које је био и Братићев Новосадски корпус, био Македонац Александар Спировски.

Такође, ЈНА се на почетку сукоба у Вуковару понашала крајње неутрално, покушавајући да раздвоји хрватске паравојне и полицијске снаге и локално српско становништво које је узело оружје у руке из страха од “младе хрватске демокрације”, пошто је у месецима који су претходили сукобу у Вуковару убијено између 126 (подаци Фердинанда Јукића, шефа хрватске обавештајне службе у оно време у Вуковару) и 400 (подаци ЈНА) српских цивила. За ове злочине одговорни су, и око тога постоји консензус и на српској и на хрватској страни, људи под командом Томислава Мерчепа, ХДЗ-овог секретара за народну одбрану.

Какву је улогу ЈНА у то време покушавала да игра на простору Вуковара, али и остатка Хрватске, најбоље показује случај са, по хрватске снаге неславним, инцидентом у оближњем Борову Селу, где је 1. маја интервенисала, од Срба заштитивши и извукавши хрватске “редарственике” који су упали у невоље док су покушавали да југословенску заставу замене шаховницом.

До отвореног сукоба ЈНА и хрватских паравојних снага у Вуковару долази 29. и 30. јула, када “бранитељи” нападају регруте ЈНА и опседају вуковарску касарну. “Агресорска” ЈНА чека месец и по дана у нади да ће проблем бити решен мирним путем и операцију за деблокаду касарне започиње тек 14. септембра. Е, то је тај “напад” на Вуковар о којем говоре наши “људскоправаши” и од објективности независни медији.

То је као да кажу да су Гали који су дошли да помогну Верцингеториксу док је био под опсадом у Алезији “напали” Цезарове снаге. Сумaнуто. Све и да је ЈНА тада била “српска” војска, она није могла бити “агресорска”, јер су половину становника Вуковара тада чинили Срби. Да ли је “вуковарска операција” изведена идеално? Нажалост, није. Разлог је, можда, и мултиетничност у њеном командном ланцу и неодлучност да се војнички немилосрдно реагује. Да ли је у Овчари почињен ратни злочин? Нажалост, јесте. То, међутим, нема никакве везе с тим ко је “нападао”, а ко се “бранио”.

Не дефинишу злочини један рат као ослободилачки или агресорски. Овчара још мање везе има с херојски погинулим генералом Братићем. Да ли треба да га се стидимо? Не. Ни њега, ни његових војника. Пре би требало да се стиде они који у емисију о Вуковару као релевантног и поштовања достојног саговорника доводе директора Меморијалног центра “Поточари” Емира Суљагића, човека који тврди да је Јасеновац “четничка измишљотина” и који се диви “часним Бошњацима из Ханџар дивизије”, несумњиво најсрамнијим делом СС, организације коју је међународни суд прогласио “злочиначком”. Да се стиде требало би и они који су га на ту позицију поставили, али то је друга прича.

 

Аутор Филип Родић 

 

Извор Вечерње новости, 17. новембар 2019.