Стратешка криза франко-немачке осовине

Како је ЕУ, можда и несвесно, донела три погрешне стратешке одлуке које се тичу Русије, Балкана и миграната

Иако наводно неспособна да размишља стратешки због унутрашњих проблема, Европска унија је протеклих пет година и те како донела три стратешке одлуке, премда вероватно ни сама није била свесна до које мере оне спадају у ту категорију: прогласила је санкције Русији, отворила се за исламске миграције и одлучила да Балкан није њен. Те три одлуке су, свака на свој начин, отвориле простор националистичким снагама у земљама чланицама. О пропуштеним шансама несвесне стратегије.

Санкције ЕУ против Русије трају више од пет година и већ се налазе у фази аутоматике. Без обзира на то кад ће бити формално укинуте, оне ће у руској глави трајати још најмање сто година. Руси ће их памтити, јер је то био моменат кад их је институционализована Европа коначно гурнула од себе. Да ли су највеће и најутицајније европске нације, као што су Британци, Французи и Немци, знале да се тиме доноси дугорочна стратешка одлука, која ће од врха до дна преуредити схватање европске самосвести и идентитета?

Посматрајући структуру политичких одлука које су од марта 2014. доносиле власти тих земаља, рекло би се да је Лондон с пуном намером ушао у тај тип конфронтације са Москвом, да је Париз више насео на бучни театар који је сам организовао него што је имао јасну представу шта ради, а да је Берлин деловао ирационално и на властиту штету. Тај коктел намера, драме и емоција великих Европске уније узео је политичку форму одбране Балтика и источне Европе од руске опасности. Тиме је читава Унија, заједно са свим земљама које се надају чланству, постала талац дугорочног, и даље клизајућег погоршања односа са Русијом.

Да неко у том контексту не би попустио, да се нека од слабијих карика у антируском ланцу не би предомислила, у Европи је уређен идеолошки и медијски систем узбуњивања и контроле. Делотворност тог система је могуће пратити у низу епизода, од којих је најновија везана за Макронову изјаву о „можданој смрти НАТО савеза“. Ван медицинског контекста, „мождана смрт“ је наравно само метафора, подједнако (не)погодна и за поетски и за политички контекст. У поетском се, на пример, може јавити као питање – хоће ли НАТО умети да пева, као што су визионари Европе без Руса певали о њему?

За разлику од тог лирског који бљесне и угаси се, политички контекст Макронове изјаве о „можданој смрти“ Северне алијансе је читаву прошлу седмицу предмет јавних анализа, од којих је најчешћа она да се Париз, Европској унији иза леђа, мири с Москвом. Ако је то параноја, добро је заслужена.

CONTRADICTIO IN ADJECTO
„Избио је конфликт који већ дуго постоји”. Ова реченица је међунаслов из текста „Европска драма око Макрона“ који објављује минхенски дневник Зидојче цајтунг. Оно што би вероватно прекрижио сваки професор сваког европског језика као contradictio in adjecto, овде је чиста фројдовска омашка. Логички исправно би било „избио је латентни конфликт“, или „подгрејан је успавани конфликт“, али о томе се и ради, да унутаревропски конфликт око антируских санкција никад није био латентан, никад није замро, јер је одржаван на животу низом дисциплинских мера. Због Макронове метафоре конфликт није „избио“, пошто он већ постоји, само су доведене у питање дисциплинске мере.

Зидојче цајтунг: „Постојеће неповерење се продубљује изјавама које се, не само у Паризу, схватају као Макронове спољнополитичке ескападе. Његови покушаји приближавања руском председнику Путину изазивају констернације, пре свега у источној Европи. Дипломате са зловољом констатују како је Макрону свеједно какве штете његови поступци изазивају. Чак га упоређују и са Доналдом Трампом, толико је непредвидљив.“

Зидојче цајтунг, даље: „И у НАТО централи је Макрон изазвао драму. Многе збуњује како то он мисли да постигне збијање редова ЕУ, које сам пропагира, кад редовно подиже барем десет европских партнера против себе. То је скоро ‘шизофрено’ понашање, каже један анонимни извор. Није изненађујуће да фрустрације најбоље артикулише Доналд Туск, председник Европског савета у одласку. У опроштајном говору прошле среде Туск се обратио свом ‘драгом пријатељу’ Макрону и објаснио шта он, Туск, разуме под европским јединством – ‘тврдо и консеквентно држање према Русији као примарни израз нашег суверенитета’.“

Француски председник Емануел Макрон и бивши председник Европског савета Доналд Туск, Салзбург, 19. септембар 2018.

Преведено, Туск: Институционална Европа је натерана да свој разлог за постојање види у стању контролисане, дисциплинским мерама одржаване дистанце према Русији. Стратешки смисао ЕУ је да се непрестано пита ’шта ћемо са Русијом?’. Ко то не ради, подрива суверенитет ЕУ.

Немачки министар спољних послова Хајко Мас у коментару за Шпигл (10. новембар): „Кад говоримо о безбедности, Европљани не смеју да се поделе. Немачка неће водити ексклузивну националну политику, не у односу на Москву, не у било чему. Наши суседи у Пољској и на Балтику могу имати поверења да њихове националне безбедносне потребе нама леже на срцу као и наше властите. Европа која нам је потребна неће настати преко њихових глава.“ Преведено, Мас: Немачка је већ прешла свој Рубикон и ставила се у функцију безбедносне политике источних суседа.

Посебан „шизофрени“ хумор око изјаве о можданој смрти Северне алијансе је у томе да је Макрона заиста тешко видети као политичара који са Москвом склапа сепаратни мир. Само став Берлина, Варшаве и Балтика да се у конфронтацији с Русијом отишло тако далеко да би сад било штета враћати се, претвара Макрона у „руског пријатеља“.

ОПАСНА УТОПИЈА
Питања отворених граница, неограничених миграција, или културних идентитета као багателе за укидање, не престају да разарају сам фундамент на коме стоји ЕУ. Промиграциони аналитичари ће увек дати дијагнозу да су „национализми ти који уништавају постнационалну Европу“ и при томе занемарити да су актуелни национализми само одговор на миграције великих бројева и да Европа никад није заиста била постнационална. Овде се тема миграција додирује само кроз реакције на нову медијску пажњу у којој се ових дана нашла Карола Ракете, капетан брода „Sea Watch 3″, која је прошлог јуна упркос забрани италијанских националних власти на Лампедузу довела 53 мигранта.

У међувремену је Карола Ракете написала књигу „Акција уместо наде“; одржала говор у Европском парламенту и била награђена овацијама (од присталица); добила годишњу награду аустријске интелектуалне фабрике Глобарт, ону исту која је 2018. додељена Марини Абрамовић; гостовала као херој грађанског пркоса по бројним медијима немачког говорног подручја, па и у дневнику ОРФ-а (30. октобар), на који се и односи коментар аустријског дневника Пресе о „опасној особи“ из анархистичког миљеа.

У ОРФ интервјуу она пледира за отворене границе, неограничену миграцију, климатску политику повратка у камено доба, укидање политике економског раста, замену репрезентативне демократије „неком алтернативом“ и – глобалну забрану рекламирања производа. Све то, наравно, једног дана и може да се догоди. Идеолошки универзум је, како је писао Ролан Барт, невероватно сугестиван. Једино што то онда не би био само крај политичког система, већ и крај цивилизације која се развијала од Периклеа до Макрона. ЕУ би постала сиромашна покрајина Африке, или, ако до тада савлада своју аверзију према Русији, Азије.

Карола Ракете (Фото: Ројтерс)

За аустријски лист је питање – колико људи у Европи то свесно жели? Кад по дефиницији одговорни европски политичари Каролу Ракете награђују овацијама, да ли знају којој будућности аплаудирају, или само реагују на општи хуманистички тон изговореног, онако аутоматски као што скачу на химну ЕУ, Бетовенову „Оду радости“?

БАЛКАН, ТРЕЋА СТРАТЕШКА ОДЛУКА ЕУ
ЕУ је одлучила да Балкан није њен, ставила тачку на проширење, прогласила га туђом земљом. Сигурно, ЕУ се ту повиновала одлуци француског председника, али из реакција је јасно да нико од чланица ЕУ такав (привремени) епилог не доживљава у терминима катастрофе.

Минхенски Зидојче цајтунг: „Прошле среде је министар спољних послова Хајко Мас неколико сати боравио у Скопљу и поручио: ‘Ми желимо да ЕУ држи реч коју је дала Северној Македонији и Албанији.’ Оно што звучи као охрабрење, у ствари је признање пораза. Ангела Меркел је обрађивала Емануела Макрона до последњег минута. Без успеха.“ Зидојче цајтунг и даље: „Та епизода је део шире историје драмских квалитета. Ради се о томе куда француски председник води Европу! О ‘стравичној свађи’ са Берлином, Макрон је говорио још у априлу, док се Меркелова одлучила на спортски термин ‘рвање’. Последње седмице је постало јасно да се Берлин и Париз не сударају само око тога који пут изабрати – већ и који циљ.“

У основи, закључује минхенски дневник, ради се о стратешком конфликту.Из тога извући закључак да је Берлин пријатељ проширења ЕУ на Балкан – пре свега у односу на првопласиране кандидате Србију и Црну Гору – јесте у истој аналошкој релацији као прогласити Макрона руским пријатељем. У оба случаја се ради о релативним величинама, да Берлин више жели проширење него Француска или Холандија, односно да Макрон мање жели продужење антируских санкција него Берлин и Варшава.

Да немачки отпор није тако снажан, види се из споменутог коментара Хајка Маса у Шпиглу, тамо где је рекао да Немачка плива или тоне са својим источним суседима. Мас, у делу о безбедносним потребама Балтика и Пољске: „Да, снажна и суверена Европа је подухват који су Немачка и Француска исписале на својим заставама. То је подухват из којег нико у Европи не сме бити искључен!“

Нико, осим Балкана. Мас, у коментару Шпиглу: „У овим драматичним временима морамо држати чврсти курс ка снажној Европи као мотору за ревитализацију трансатлантског савеза. Не као немачко-француског пројекта, већ као заједничког дела свих Европљана. Само тако ће Европа бити безбедна. Немачка као земља у центру Европе мора поводом тога преузети централну, посредничку и одмерену улогу, како у Европи, тако и према Сједињеним Државама. Ако ми не преузмемо вођство, нико други неће. Бити глас разума данас је најважнија немачка спољнополитичка и безбедносна одговорност”.

Ево немачких стратешких приоритета, по оном реду по коме их Мас набраја: украјинска криза, уставне промене у Сирији, ирански атомски програм, стабилизација у афричкој Сахел зони, примирје у Либији. Балкан се не спомиње. Осим афричког Сахела, све остале тачке у суштини циљају на одржавање конфликта са Русијом. За Балкан остаје неколико сати, таман да се попије кафа на аеродрому у Скопљу и утеши уцвељене.

Тиме што Балкан не рачуна у своје стратешке приоритете, ЕУ је направила стратешку одлуку. У замрзавању процеса проширења, проблем очито није само Париз, већ и Берлин. Напротив, Макрон може да се покаже као једноставнији случај, јер се у њему препознаје политичар моћи класичног типа, онај који се води идејом компромиса и трговања, а не декларативних моралних вредности. Код њега је замисливо да пријем Србије и Црне Горе у ЕУ посматра одвојено од остатка Балкана, код Меркелове не. Код њега је могуће помислити да је француска блокада проширења ЕУ само тактички потез да се на листи кандидата осигура хронолошки редослед с паузама, код Меркелове не.

Фјодор Лукјанов, професор на Факултету за међународну економију и политику у Москви, за Пресе (3. новембар) упоређује актуелну европску и руску способност стратешког деловања.

Фјодор Лукјанов

„Путин се разликује од других политичара кроз две важне способности. У његовој глави свет заиста постоји као систем. Меркелова не размишља на тај начин. Она решава конкретне проблеме уз помоћ свог вредносног система. Трамп на пример решава амерички трговински биланс, друго га не занима. За разлику од њих, Путин свет види као комплетну слику умрежених актера; кад притиснеш на једно дугме, онда се читава мрежа преслаже и престројава. На пример, кад притиском на дугме признаш самосталност Косова”, наводи Лукјанов.

„На Западу се често чује кад год дође до нарушавања међународног права: ‘Да, али Косово је било посебан случај, прича за себе’. Па не иде то тако! Друга Путинова особина је да он брзо сагледава потенцијале једне ситуације и промптно реагује. То што он ради није стратегија, није чак ни тактика – он напросто користи оно што му се отвори у датом моменту. Ако Западу то изгледа као супер испланирана стратегија, онда то више говори о неспособности западне политике да види свет као мрежу, него о Путиновој величини.“

На све тактичке и стратешке кризе и блокаде ЕУ, познати аустријски књижевник Роберт Менасе има савет за нову Европску комисију (Спектрум, 16. новембар): Свом снагом наставити постнационални експеримент. На љуту рану љуту траву. Треба притиснути постнационално дугме, па гледати како мрежа пуца. Није Карола Ракете једини опасни утописта на овом измученом континенту.

 

Извор РТС