М. Ковић: Агресије Запада на Србе само су припрема похода на Русију

Све оно што је Србима већ урадио, у протеклих 30 година, Запад сада покушава да примени на Русији: погледајте ту антируску хистерију

Косово и Метохија представљају саставни дио суверене територије Републике Србије како је наведено у Уставу Републике Србије и према Резолуцији 1244 ОУН. Притом низ политичара у својим изјавама говоре и о разграничењу као о могућем рјешењу? Како се Вама чини могуће рјешење косовског питања и какав значај за биће Срба уопште има питање Косова и Метохије?
Косово је главна тема српске историје. Погибију српског кнеза Лазара и његових витезова у бици са Турцима на Косову пољу 1389. године, Срби су, већ у том добу, протумачили као свесну жртву „за веру и отечество“, за „Царство Небеско“. Тај слободни избор и спремност да се живи и умире за вечите, непролазне идеале, за Небеску Правду, Отаџбину, да се иде Христовим, страдалничким и васкрсним путем, постала је идеални образац, који Срби понављају све до данашњег дана. У историјској равни, битка је изгубљена; на дубљем нивоу, она је добијена, јер жртве које у њој падну постају свете, инспиришу и охрабрују потоње генерације, дају смисао колективној, али и свакој појединачној егзистенцији. Чак и у времену атеизма и комунизма, тај архетипски образац је сачуван. Руси ту тему веома добро познају; на данашњем Западу, обузетом материјализмом, хедонизмом и релативизмом, она је заборављена. На Косову и Метохији налази се Косово поље, али те земље су и посејане српским средњовековним манастирима, драгуљима духовности и уметности, у којима се чувају мошти српских светитеља. Међу њима су и српске светиње које су због свог уметничког значаја под заштитом УНЕСКА: Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка. Због свега тога, Срби Косово и Метохију сматрају својом Светом Земљом. Без њих, уколико бисмо се сами „разграничили“ са Косовом и Метохијом, наша историја изгубила би смисао.

За нас, међутим, Косово и Метохија представљају питање основног морала и људске солидарности. Ту и данас, после вишедеценијских етничких чишћења Срба и разарања наших цркава и светиња, чији се врхунац одиграо 1999. и 2004. године, живи преко 120.000 наших сународника. Већина живи у гетима, опкољена непријатељством и претњама. Нико од нас нема право да их препусти Великој Албанији, коју земље НАТО покушавају да створе на територији Републике Србије. У то шта их чека увериће се свако ко посети Албанију – тамо је укинуто свако постојање Срба и других националних мањина. Њихови споменици су или срушени или преименовани у албанске. Ако издамо своје сународнике и суграђане, ако се одрекнемо својих светиња, одакле нам право на било какву будућност?

Ту је, затим, и економски аспект косовског проблема. Косово је пребогато рудама. Тамо је „Трепча“, наш привредни, рударско-металуршки гигант. Није реч само о угљу, него пре свега, о племенитим, ретким металима. Има оних који тврде да је то главни узрок напада НАТО на Србију 1999. Заиста, ратни злочинци из 1999, Весли Кларк и Медлин Олбрајт, већ су ушли у пословне аранжмане са парадржавом „Косово“, коју покушавају да створе на нашој територији.

Коначно, у овом тренутку су можда најважнији реалполитички аргументи. Уколико НАТО пакту и албанским шовинистима предамо Косово и Метохију, ко нам гарантује да је то крај њихових захтева? Свако ко је пратио историју разарања Југославије, или историју разарања СССР, зна да земље НАТО нису одржале ни једно обећање дато Русима и Србима. САД и данас покушавају да нас третирају као што су чинили са америчким староседеоцима. Срби нису схватили да се у Крајини бране Косово и Метохија. Надали су се да ће напуштањем Крајине купити мир за Србију. Многи Руси нису очекивали да ће после разбијања СССР-а, НАТО покушати да разори и Русију. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, шта ће бити следеће? Санџак, Ниш, Војводина или Република Српска? Питање је само времена и редоследа. То је правило у међународним односима. Тако пролази свака држава која се, милом или силом, одрекне дела своје територије. Сетите се само разарања Чехословачке, после Минхенске конференције и одрицања од Судета 1938. године.

У последње време се разматрају различите концепције територијалних разграничења на Балкану, укључујући и решавање косовског питања путем враћања севера Косова насељеног Србима Београду у замену за подручја на југу Србије са претежно албанским становништвом.
Идеја „разграничења“ значи разграничење Србије са сопственом територијом, са Косовом и Метохијом. Нисам упућен у детаље преговора, али у српским медијима се отворено говори о демаркацији „границе“ између Србије и НАТО парадржаве „Косова“, о размени територија између њих, при чему би Србија добила делове севера „Косова“, док би она „Косову“ дала делове општине Прешево, која се налази на „граници“ Србије и „Косова“. На тај начин преко 90 одсто Косова и Метохије припало би „Косову“, које не крије намеру да се, пре или касније, припоји Албанији. То би било разграничење са смислом наше историје, са нашим прецима, разграничење са моралом и здравим разумом. То би било и противуставно. Било би то опасно за цео регион. Тај први корак ка стварању Велике Албаније, директно би угрозио суседне државе које такође имају значајне албанске мањине – Северну Македонију, Црну Гору и Грчку. Вратили бисмо се на погубну политику етнички чистих држава, која би нас сутра одвела у нове ратне обрачуне.

Ви сте у праву – Косово и Метохија су, по српском, али и међународном праву, делови Србије. О томе не сме да буде преговора. Тамо се мора обновити заједнички, или бар паралелни живот Срба и Албанаца. То је дуг и напоран пут, али он нема алтернативу. Кључна је владавина права, која се мора односити на све, без обзира на етничко порекло. Правна, физичка сигурност и неповредивост својине морају да важе за све. Да би се то догодило, моћ САД и земаља НАТО, које упорно раде на стварању Велике Албаније, мора да ослаби. Светски однос снага већ се мења. За нас је кључно даље јачање Русије и Кине.

Прошло јe 20 година од тренутка варварске агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију. Ипак, САД не престају са својом експанзијом на Балкан, продужујући притом своје измишљотине о негативном утицају Русије на регион. Каква је, по Вама, историјска улога Русије на Балкану? Могу ли Срби уопште да забораве бол коју им је нанео НАТО?
Руси и Срби тек сада, суочени са непомирљивим непријатељством Запада, могу да разумеју своју историју. Није реч о болу и осећањима, него о хладном суочавању са чињеницама, о трезвеној процени стварности. У два светска рата, земље Запада биле су ипак подељене; сада су јединствене у непријатељском ставу према нама. У последње време приметне су унутрашње разлике, али да бисмо видели куда то води, мораћемо да сачекамо.  Све оно што је Србима већ урадио, у протеклих 30 година, Запад сада покушава да примени на Русији: погледајте ту медијску, антисрпску и антируску хистерију, ругање нашој историји и нашим светим жртвама, регрутовање и финансирање пете колоне у нашим земљама, сва та цинична, лажна обећања, гомилање трупа на нашим историјским територијама или на нашим границама, све те економске санкције. Реч је о дубоко укорењеним културним предрасудама, која потичу из најмрачнијих подрума европске историје.

Кључно је то, за Запад карактеристично, уверење у сопствену богоизабраност и непогрешивост. На Западу и данас искрено, детињасто верују да су Бог и историја на њиховој страни и да су њихове вредности универзалне, обавезујуће за све народе, културе и цивилизације на нашој планети. Почело је са крсташким ратовима; кључна је 1204. година, када се показало да је њима сасвим свеједно да ли истребљују муслимане или православне „јеретике“. То уверење у сопствену изабраност остаје константно, док се идеолошка оправдања мењају, из епохе у епоху. Оно је у корену геноцида над америчким староседеоцима, над Јеврејима, Русима и Србима у Другом светском рату. Сасвим је свеједно да ли марширају на нас зато што смо православни, како су то чинили тевтонски витезови, Пољаци, Швеђани, Аустријанци или Хрвати, зато што смо „конзервативни и заостали“, како су то тврдили Наполеонови Французи, зато што смо „расно инфериорни“, како су говорили немачки нацисти и хрватске усташе, зато што смо комунисти и недовољно либерални, како то данас тврде САД и земље НАТО. Све су то само изговори.

Иза свега се крију неутажива „воља за моћ“ и крсташка, мисионарска вера у сопствену богоизабраност. Суштина два светска рата и онога што се сада догађа су, уствари, походи „правоверног“ Запада на „јеретички“ Исток. Погледајте само то праведничко самопоуздање, са којим земље ЕУ, предвођене Немачком, које су 1941. јуришале на СССР, оптужују Русију да је крива за избијање Другог светског рата. Данас Хрвати, Бошњаци и Албанци, који су Хитлеру дали целе СС дивизије, и који су 1941-1945 над Србима починили геноцид, уз свесрдну подршку Немачке, баш Србима ударају жиг геноцидности.

Један од главних узрока непријатељства Запада према Србима је то што су нас, почевши од 19. века, видели као „мале Русе“. Русија је, заиста, дала кључну подршку у борби Срба за ослобођење од османске власти и они су Русији одувек узвраћали општом наклоношћу, која је, слободно се може рећи, неодвојиви део српског националног идентитета. Повремена узајамна разочарања (Санстефански уговор 1878, непријатељство СССР према Краљевини Југославији 1918-1941), то нису могла да покваре. Срби никада неће заборавити помоћ Николаја II и Русије у судбоносној 1914. години. Задржавањем западних крсташа и својим масовним страдањем, као 1941. или 1999, Срби су Русији указивали на опасност, давали јој времена да се сабере и припреми на одбрану. Мислим да је важно да се разуме: агресије Запада на Србе само су припрема похода на Русију.

 

Аутор Александр Борисов

 

За Нови Стандард приредила Милана Бабић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор rg.ru, 17. новембар 2019.