Шта нам кажу искуства из прошлости о стварању „малог Шенгена“?

Идеја о сарадњи Балканаца уобличена у „мали Шенген“ није новијег датума, већ се кроз историју више пута неуспешно понављала

Вест да су председник Србије Александар Вучић и премијери Албаније и Северне Македоније, Еди Рама и Зоран Заев, након трилатералног састанка, потписали декларацију, у којој наводе да су свесни одговорности обликовања судбина својих земаља, и посвећени јачању мира, једнакости, владавине права и просперитета за садашње и наредне генерације у југоисточној Европи, никог није оставила равнодушним.

Нарочито оне који су годинама уназад покушавали да васкрсну готово заборављену идеју, стару два васцела века: Балкан балканским народима! Није ли можда управо сада тренутак, када је отворен процес стварања регионалне економске зоне западнобалканске шесторке, који подразумева слободу кретања робе, услуга, људи и капитала, да подсетимо на искуства и поуке из прошлости.

И прва идеја о сарадњи Балканаца, као и ова сад, потекла је из Београда. Још је кнез Михаило Обреновић схватио колико је за овај регион пресудан, а чешће погубан, утицај великих сила и да им се ниједан народ понаособ не може одупрети. Гесло „Балкан балканским народима“ био је мото његове политике. Склопио је тајне уговоре са Румунима, Грцима и Црном Гором о здруженој акцији против Турака. Србија тог времена је постала уточиште свих оних који су сањали револуционарне процесе у Османском царству. И са Бугарима је склопио договор о заједничкој борби против Турака, али и о формирању јединствене државе. Пружао је заштиту бугарским емигрантима.

Закључио је 5. октобра 1866. године уговор између Србије и Црне Горе и ударио чврст темељ не само за заједнички рад ове две земље на ослобођењу српског народа, већ и за јединство будуће српске државе. Кнез Никола беше се овим уговором обавезао, да у корист српскога идеала абдицира и омогући стварање једне европске државе. Као компензацију за одрицање од суверенитета, имао је да и убудуће носи титулу српског принца, и да као такав прима од Србије годишњу апанажу од 20.000 дуката.

Михаила је стигла трагична судбина на Кошутњаку јер његове идеје нису годиле ушима великих сила. Његовим губитком Срби и сви житељи са југоистока Европе изгубили су човека са визијом о Балкану балканских народа. Није довољно поживео да буде реализатор великих планова које ће 50 година касније спроводити у дело балкански савезници у Првом балканском рату.

Тада на политичку и дипломатску сцену ступа престолонаследник Александар Карађорђевић који отвара процес бугарско-српског зближавања, које ће резултирати стварањем балканског савеза 1912. године и Првим балканским ратом који је дефинитивно отерао османску империју са овог полуострва. Врло је важно напоменути да се ова његова активност одвијала мимо утицаја великих сила. Нажалост, наша историографија је ту његову улогу врло често гурала у други план.

И после формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, средином двадесетих година прошлог века, Александар наступа са геслом: „Балкан балканским народима“. Био је убеђен да Балкан није „буре барута“ које угрожава светски мир због немогућности да се уреде међусобни односи његових држава, већ да су инспиратори свих проблема велике силе које, својим мешањем, изазивају ратове са катастрофалним последицама. Присуство великих сила на балканском простору била је реалност због њихових стратешких интереса. Да би се приступило реализацији девизе југословенског суверена, било је потребно да прође неко време како би код самих Балканаца сазрела идеја да је њихова узајамна сарадња најбоља заштита мира.

Крајем 1928. године краљ Александар је у разговору са једним британским новинаром, Ашмидом Барлетом, рекао: „Ако се самим балканским државама допусти, уверен сам да оне саме могу да решавају своје тешкоће. Међутим, интервенције великих сила на Балкану оживљавају лажне наде и амбиције, враћају народе у стање сталних немира. Оне су покретач свих бивших несугласица и мржњи…“

Краљ Александар 3. октобра креће у својеврсну мисију мира „балканску кампању“, замишљену као ширу турнеју ратним бродом „Дубровник“ по Јадранском, Црном и Егејском мору. У Истанбулу се среће са Кемалом Ататурком, у Атини са председником Александросом Зимисом и у Варни са царем Борисом. Резултат ове мировне мисије краља могао је да се види већ почетком следеће године. Формирање Балканског савеза свечано је оверено 9. фебруара 1934. године у Атини. Чин потписивања пропраћен је салвом из 101 артиљеријског оруђа, звоњавом црквених звона и звуцима фанфара.

Овај свечани тренутак није благонаклоно пропраћен у Паризу ни у Лондону, понајмање у Риму. Попреко се на то гледало и у Москви. Наслућивали су да се дешава процес после кога неће бити лако натурити вољу несложном Балкану и нестабилној Југославији. Седам месеци касније, у Марсељу је Александра стигла казна великих сила за самосталну спољну политику. Доживеће исту судбину као и кнез Михаило Обреновић. Револверски хици које је испалио Владо Черноземски зауставили су остварење девизе Балкан балканским народима. Истовремено, били су то први хици предстојећег Другог светског рата.

Тачно десет година после марсељског атентата, у октобру 1944. године, поново васкрсава идеја о балканској федерацији. Поново су у игри Југославија и Бугарска. У неким комбинацијама је и Албанија. Георги Димитров у свом дневнику бележи: „… договорили смо се о припреми за склапање савеза између Бугарске и Југославије, имајући у виду перспективу стварања заједничке федерације.“

Али, до договора је тешко долазило. Бугари су предлагали да у тој федерацији они буду једна јединица, а цела Југославија друга. Јосип Броз Тито је био изричито против савеза у којем би Бугарска била „равна“ читавој Југославији. Овластио је Јосипа Смодлаку да сачини југословенску верзију нацрта уговора о уједињењу двеју држава, по којем би нова федерација претпостављала плуралистичку форму шест југословенских република, са Бугарском као седмом јединицом. Време ће показати да је Москви била много ближа бугарска идеја.

Истовремено, западне силе не гледају са симпатијама на ту будућу балканску заједницу. Страхују да би таква моћна држава могла да прогута Грчку, односно Егејску Македонију, која је у њиховој интересној зони. Британија и САД тих година Југославију доживљавају као велику претњу својој политици, јер је имала територијалне претензије према Трсту и деловима Јулијске крајине, а и питање Истре није било до краја разрешено. У тактизирању између Београда, Софије и Москве време је цурило и тако се стигло до разлаза између Тита и Стаљина. Сама идеја о овој федерацији је отишла у „ропотарницу хисторије“.

Много воде ће протећи Дунавом и улити се у Црно море када следећи пут буде споменута нека балканска асоцијација. У августу 1992. Слободан Милошевић је на Лондонској конференцији предложио формирање Балканске конфедерације, у чији састав би ушле Србија, Црна Гора, Македонија, Грчка и Румунија. Наравно, ова иницијатива је била одбачена у самом зачетку са циничним образложењем да Милошевић предлаже регионалну сарадњу да би задржао Македонију у оквиру југословенске федерације. Као доказ за ову тврдњу навођено је то што бивши председник Србије није споменуо Бугарску као потенцијалну чланицу те балканске конфедерације. Милошевић ће неку годину касније поново споменути удруживање балканских држава. У изјави за грчку телевизијску мрежу „Антена“, заложио се за југословенско-грчку конфедерацију: „Уверен сам да би једна југословенско-грчка конфедерација била фактор стабилности у региону и у интересу грчког и српског народа.“

Парола „Балкан балканским народима“ чула се и на састанку балканских шефова држава или влада, на Криту 1997. године. Изговорио је управо Слободан Милошевић. И од тад престаје да за светске моћнике бива гарант мира у бившој Југославији, како су га они називали после Дејтонског споразума. Тада се отвара питање Косова до краја и завршиће се агресијом НАТО снага на СР Југославију, а њен председник доживеће врло сличну судбину као и кнез Михаило и краљ Александар.

По првим реаговањима светских моћника, Охридски договор о унапређењу регионалне сарадње, у циљу већег привредног раста, привлачења инвестиција и подизања квалитета живота грађана има подршку. Да ли ће овога пута сарадња на Балкану зависти само од Балканаца? Тешко је тако нешто очекивати.

КОНТАКТ ПОСЛЕ ПОЛА ВЕКА
На скупу балканских шефова држава или влада делегације из Атине и Београда су предлагале да сарадња добије виши степен организовања и да се формирају стална тела и регионални органи, по угледу на Европску унију. Грци су предлагали да се у првој фази формира стални Балкански секретаријат, са седиштем у Атини, а да се доцније конституишу друга регионална тела, која би била распоређена у осталим престоницама. Овај састанак остаће запамћен и по томе што су се ту срели председници СР Југославије и премијер Албаније, Слободан Милошевић и Фатос Нано. То је био, после пола века, први југословенско-албански контакт на врху, после сусрета Јосипа Броза и Енвера Хоџе 1947. године.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Насловна фотографија: Председништво/Танјуг/Димитрије Голл

 

Извор Вечерње новости, 17. новембар 2019.