Време је за промену политике САД према Русији

Време је да Вашингтон у одређеним питањима попусти пред Москвом, и тако ограничи њену сарадњу са Кином, која је већи изазов за САД

Од завршетка Хладног рата сваки амерички председник ступао је на дужност обећавајући да ће успоставити боље односе са Русијом – и сваки од њих је посматрао како се та визија руши. Прва тројица (Бил Клинтон, Џорџ Буш млађи и Барак Обама) настојали су да интегришу Русију у евроатлантску заједницу и учине је партнером у изградњи светског либералног поретка. Сваки од њих је напустио функцију оставивши односе са Русијом у горем стању него што их је затекао, док се Русија притом све више удаљавала од Америке.

Председник Доналд Трамп дао је обећање да ће успоставити блиско партнерство са Владимиром Путином. Ипак, његова је администрација само додатно пооштрила офанзивнији приступ који је Обамина администрација усвојила након руске агресије на Украјину 2014. године. Русија је и даље присутна у Украјини, супротставља се Америци са све више смелости у Европи и на Блиском истоку, и наставља да се меша у америчке изборе. А погоршање односа донело је и повећан ризик од војног сукоба.

Америчка политика према Русији током четири председничке администрације, било помирљива или ратоборна, испостављала се као неуспешна јер је почивала на непролазној илузији: да се уз праву америчку стратегију може из корена променити руски светоназор и осећај за сопствене интересе. Темељити америчку политику на претпоставци да ће се Русија придружити заједници либералних демократских држава било је погрешно, једнако као и став да би агресивнији приступ Америке приморао Русију да се одрекне својих виталних националних интереса.

Адекватнији приступ према Русији мора поћи од признања да су односи Вашингтона и Москве фундаментално супротстављени од тренутка када су Сједињене Државе ступиле на сцену као светска сила крајем деветнаестог века, и да је тако остало до данас. Две државе залажу се за изразито различите концепте светског поретка. Теже супротстављеним циљевима када су у питању регионални конфликти попут оних у Сирији и Украјини. Републиканско-демократска традиција у САД у потпуној је супротности са дугом историјом ауторитарне владавине у Русији. Блиско партнерство ових двеју држава је неодрживо, како на практичном, тако и на идеолошком плану.

У тренутној клими која влада у САД,за већину креатора америчке политике не би требало да буде тешко да ово разумеју. Много теже биће разумети да покушаји да се Русија изолује неће много постићи, те да ће таква политика вероватно бити контрапродуктивна. Чак и ако њена релативна моћ опадне, Русија ће остати кључни играч у светској арени захваљујући свом огромном нуклеарном арсеналу, природним ресурсима, централном географском положају у Евроазији, праву вета у Савету безбедности УН и високо образованом становништву. Сарадња са Русијом је кључна како би се заједно ухватили у коштац са глобалним изазовима попут климатских промена, порастом нуклеарног наоружања и тероризмом. Са изузетком Кине, ниједна држава нема већи утицај од Русије на стратешка и економска питања од значаја за САД. И ниједна друга држава, мора се поменути, није способна да уништи Америку за 30 минута.

Уравнотеженија политика умереног ривалства не би само смањила ризик од нуклеарног рата, већ би и пружила оквир за сарадњу који је неопходан за суочавање са глобалним изазовима. Паметнији приступ у односима са Русијом допринео би гаранцији европске сигурности и стратешке стабилности, донео трачак мира на Блиски исток и ставио под контролу кинески успон. Као што креатори америчке политике захтевају да Русија ублажи своје понашање, тако и они морају бити спремни да редукују своје краткорочне циљеве, нарочито по питању решавања украјинске кризе, како би изградили продуктивнији однос са Москвом.

Изнад свега, креатори америчке политике мораће да сагледају Русију отворено и објективно, без утицаја емоција или идеологије. Нова стратегија према Русији мора раскрстити са маштаријама претходне администрације и уместо тога тежити постепеним добицима који ће ићи у прилог дугорочним интересима САД. Уместо покушаја да Москву убеди како мора другачије разумети своје сопствене интересе, Вашингтон мора демонстрирати да је те интересе безбедније остваривати кроз наизменично надметање и сарадњу са Сједињеним Државама.

КРАЈ ИЛУЗИЈА
Вашингтон није реално сагледао реалност у Русији када је након Хладног рата ставио акценат на партнерство и интеграцију, сматрајући да се руска држава налази усред истинске демократске транзиције и да је превише слаба да би се опирала америчкој политици. Без сумње, претпоставка да се Русија почела одрицати своје ауторитарне прошлости почетком деведесетих није деловала неразумно. Из америчке перспективе, Хладни рат се завршио тријумфом западне демократије над совјетским тоталитаризмом. После револуција из 1989, бивше државе совјетског блока почеле су процес демократизације. Растуће силе глобализације храниле су веровање да су демократија и слободно тржиште рецепт за просперитет и стабилност у наредним деценијама. Лидери нове Русије (Борис Јељцин и динамични млади реформисти око њега) ставили су до знања да су посвећени спровођењу политичких и економских реформи.

Па ипак, чак и током деведесетих је било знакова који су говорили да су те претпоставке погрешне. Супротно доминантном западњачком наративу, распад Совјетског Савеза није значио пробој демократије, већ победу популистичког политичара Јељцина над совјетским лидером Михаилом Горбачовим. Иронично, Горбачов је био искренији демократа од Јељцина; он је спровео изборе који ће остати запамћени као најслободнији и најпоштенији и руској историји. Русија је имала мало сопствене демократске традиције на коју би се могла угледати и врло климав осећај политичког заједништва неопходан за заснивање функционална демократије. Да ствари буду горе, државне институције постале су плен похлепних олигарха и регионалних шерифа. Немилосрднe клике надметале су се – често и насилно – за имовину некада потпуно национализоване економије. Док су се комунисти старог кова и совјетске патриоте борили против напреднијих снага, ширио се политички хаос.

Борис Јељцин и Михаило Горбачов у расправи у руској Думи 1991.

Борис Јељцин и Михаил Горбачов у расправи у руској Думи 1991. (Фото: Спутњик)

Расуло се наставило и током деведесетих, до те мере да су се многи посматрачи прибојавали да ће се Русија урушити, баш као и СССР почетком деценије. Задатак да поново успостави ред припао је Јељциновом наследнику, Владимиру Путину. Без обзира што је своје планове упаковао у демократску реторику, Путин је у документу под називом Русија на прелазу миленијума (објављеном 30. децембра 1999.) јасно ставио до знања да има намеру да се врати традиционалном руском моделу јаке и високо централизоване аутократске државе. „Русија“, написао је, „неће ускоро, или никада, постати верзија Сједињених Држава или Енглеске, где либералне вредности имају дубоке историјске корене (…) За Русе, снажна и чврста држава није никаква аномалија којој се треба одупирати. Напротив, она је извориште и гарант реда, покретач и водич сваке промене.“

Амерички званичници нису били слепи на препреке демократским променама нити на Путинове намере, али су у светлу хладноратовске победе инсистирали да партнерство са Русијом мора бити засновано на демократским вредностима које ће делити обе стране; пуки заједнички интереси неће бити довољни. Како би обезбедили подршку јавности за своје политике, свака администрација је уверавала Американце да су руски лидери посвећени демократским реформама и процесима. Од деведесетих година па надаље, Бела кућа је у великој мери процењивала успех своје стратегије тиме колики је био руски напредак ка јачој и функционалнијој демократији, што је био неизвестан подухват над којим САД нису имале велики утицај. Не чуди што је стратегија пропала оног тренутка када се показало немогућим премостити јаз између те илузије и ауторитарне реалности у Русији која је све више узимала маха. За Клинтона, тренутак истине наступио је када је Јељцин оформио владу сачињену од коалиције конзервативаца и комуниста након финансијског колапса у Русији 1998.Што се тиче Буша, он је схватио шта се дешава када се Путин обрушио на цивилно друштво реагујући на Наранџасту револуцију у Украјини из 2004. године,а Обама након Путиновог саопштења из 2011. у којем је истакао да ће се по окончању премијерског мандата поново вратити на функцију председника.

Друга погрешна претпоставка (да Русија нема снаге да се супротстави Америци) такође је деловала разумно у првим годинама постсовјетске ере. Руска економска активност опала је за скоро 40 одсто између 1991. и 1998. Некада силна Црвена армија која је уливала страх услед пада улагања постала је своја бледа сенка. Русија је зависила од финансијске подршке Запада како би одржавала у животу своју економију и владу. Под оваквим околностима, ствари су се углавном одвијале онако како је Клинтонова администрација замислила, са интервенцијом на Балкану и ширењем НАТО пакта без озбиљније руске реакције.

Ова претпоставка, међутим,постајала је мање оправдана како се руска економија убрзано опорављала након што је Путин преузео функцију и поново успоставио ред, потискујући олигархе и регионалне шерифе. Он је потом започео одлучне акције у циљу модернизације војске. Ипак, Бушова администрација, уверена да је у „униполарном тренутку“ моћ Вашингтона без премца, није показала много поштовања за обновљену руску моћ. Буш се повукао из Споразума о ограничењу нуклеарног наоружања, проширио границе НАТО пакта, и поздравио тзв. обојене револуције у Грузији и Украјини, које су имале антируске тонове. На сличан начин, премда мање сигурна у америчку моћ, и Обамина администрација је потцењивала Русију. Када су 2011. почели да избијају немири током Арапског пролећа, Обама је изјавио да сиријски председник Башар ел Асад, руски клијент, мора да напусти власт. Вашингтон је такође мало обраћао пажњу на руске приговоре када су САД и савезници прекорачили овлашћења Савета безбедности УН током интервенције у Либији, претворивши мандат који су добили у сврху заштите угроженог становништва у операцију свргавања неприкосновеног либијског лидера Муамера ел Гадафија.

И Бушова и Обамина администрација нагло су спуштене на земљу. Руски упад у Грузију 2008. доказао је Бушовој администрацији да Русија има моћ вета над ширењем НАТО-а у форми спремности на употребу силе. Слично томе, руско заузимање Крима и дестабилизација Украјине 2014. године потпуно су изненадили Обамину администрацију, која је пре тога поздравила свргавање Виктора Јануковича, проруског председника Украјине. Годину дана касније, руска интервенција у Сирији спасила је Асада неминовног пораза од стране побуњеника које су подржавале САД.

ВОЉА ЗА МОЋ
Данас, готово сви у Вашингтону су раскрстили са илузијом да је Русија на путу демократије, а Трампова администрација сматра Русију стратешким ривалом.Ово су закаснеле исправке курса. Међутим, тренутна стратегија кажњавања и изолације Русије такође има своје мане. Поред очигледне чињенице да САД не могу изоловати Русију противно вољи великих сила као што су Кина и Индија, ова стратегија почива на одређеним озбиљним грешкама.

Као прво, она приписује Русији претерану моћ и демонизује Путина, претварајући америчко-руске односе у борбу на све или ништа. У таквој ситуацији једини прихватљив исход било каквог међусобног спора јесте руска капитулација. Али Путинова спољна политика била је мање успешна него што се то представља. Његова дејства у Украјини, која су имала за циљ да спрече њен заокрет ка Западу, само су додатно везала Украјину за Запад, истовремено враћајући фокус НАТО-а на његову првобитну мисију зауздавања Русије. Путиново мешање у америчке изборе искомпликовало је односе са Америком, које Русија мора нормализовати не би ли придобила веће стране инвестиције и створила дугорочну алтернативу својој претераној стратешкој зависности од Кине.

У одсуству координисане западне политике, Путин је наметнуо Русију као кључног играча у многим геополитичким конфликтима, а нарочито у Сирији. Упркос томе, Путин тек треба да покаже способност да неки конфликт приведе крају на начин који ће Русији обезбедити трајне добитке. У времену економске стагнације и све већег социоекономског незадовољства, његова активна спољна политика ризикује да доспе у стање пренапрегнутости. Услед ових околности, Путин би морао повући ручну. А тај императив би Америци требало да отвори могућност да се окрене дипломатији и ублажи терет надметања са Русијом, штитећи своје интересе.

Начелник Генералштаба Оружаних снага Сирије, генерал Али Абдулах Ајуб, председник Сирије Башар ел Асад, председник Русије Владимир Путин и руски министар одбране Сергеј Шојгу посматрају војну параду у ваздушној бази Хмејим у Сирији, 11. децембар 2017. (Фото: Syrian Presidency Facebook page/AFP/Getty Images)

Начелник Генералштаба Оружаних снага Сирије, генерал Али Абдулах Ајуб, председник Сирије Башар ел Асад, председник Русије Владимир Путин и руски министар одбране Сергеј Шојгу посматрају војну параду у ваздушној бази Хмејим у Сирији, 11. децембар 2017. (Фото: Syrian Presidency Facebook page/AFP/Getty Images)

Још једна мана тренутне америчке стратегије јесте што Русију види као земљу чисте клептократије, чији лидери су првенствено мотивисани жељом да очувају лично богатство и обезбеде свој опстанак. Да би функционисала, ова политика се води претпоставком да ће званичници и олигарси који су под теретом санкција извршити притисак на Путина да, на пример, промени политику према Украјини, или да заузда руско мешање у америчку унутрашњу политику. Ништа се од тога није десило јер Русија више личина патримонијалну држава, у којој лично богатство и друштвени положај у коначници зависе од добре воље оних на власти.

Креатори америчке политике такође сносе кривицу јер нису доследно узели у обзир жељу Русије да буде перципирана као велика сила. Русија је заиста слаба по многим параметрима: величина њене економије је тек делић америчке економије, њено становништво нема добро здравље у поређењу са стандардима у Америци, а њене инвестиције у сектор високих технологија далеко су испод нивоа америчких. Али руски лидери држе се уверења да њихова земља мора бити велика сила да би преживела (односно да мора бити једна од малобројних земаља које ће одређивати структуру, суштину и правац међународних збивања) и спремни су да поднесу тешка искушења на путу ка достизању тог статуса. Тај начин размишљања био је водиља руског понашања на светској позорници откако је Петар Велики увео своје царство у Европу пре више од три века. Од пада Совјетског Савеза руски лидери су усредсређени да Русији врате статус велике силе, баш као што су то чинили њихови претходници после националног понижења у Кримском рату педесетих година 19. века и затим поново након нестанка Руског царства 1917. године.Као што је Путин написао пре две деценије, „први пут у последња два до три века, Русија ризикује да склизне у други, а можда и трећи ешалон светских земаља. Да би се то спречило, морамо упрегнути све наше интелектуалне, физичке и моралне снаге (…) Све зависи од наше способности да увидимо димензије претње, да се сви заједно окупимо, и да се посветимо овом дуготрајном и тешком задатку.“

Део тог задатка јесте супротстављање Сједињеним Државама, које Путин види као главну препреку тежњама Русије да постане велика сила. Супротно ономе што сматрају визијом Вашингтона за униполарни свет, Кремљ инсистира на постојању мултиполарног света. Прецизније, Русија је настојала да поткопа америчке интересе у Европи и на Блиском истоку, трудећи се да нашкоди слици Америке као бастиона демократије тако што ће се мешати у изборе и распиривати унутрашње раздоре у САД.

РУСКИ СВЕТ
У настојању да достигне статус велике силе, Русија поставља специфичне геополитичке изазове пред Сједињене Државе.Они произилазе из вековног руског усуда да се мора бранити огромна, ретко насељена мултиетничка држава,углављена на простору коме недостају снажне физичке баријере и који се наслања или на моћне државе, или на нестабилне регионе. Русија се кроз историју суочавала са овим изазовима тако што је унутар земље одржавала чврсту контролу, на границама стварала тампон зоне, а у спољној политици спречавала настајање снажних коалиција ривалских сила. Данас овај приступ подразумева супротстављање америчким интересима свуда без изузетка: у Кини, Украјини, Европи и на Блиском истоку.

Ниједан део источне Европе и бившег Совјетског Савеза није у толикој мери урезан у руску мисао као Украјина, која је стратешки позиционирана као путања ка Балкану и централној Европи, благословена огромним економским потенцијалом, и земља коју Руси славе као колевку своје цивилизације. Када је 2014. грађански покрет који су подржале Сједињене Државе запретио да ће отргнути Украјину из руске сфере утицаја, Кремљ је заузео Крим и подстакао побуну у Донбасу. Оно што је Запад сматрао флагрантним кршењем међународног права, Кремљ је видео као самоодбрану.

Када посматрају Европу у целини, руски лидери и велику претњу и позорницу на којој Русија може показати своју величину. Гледајући практично, кораци које је Европа предузела ка економској и политичкој консолидацији створили су опасност од појаве огромног политичког ентитета на границама Русије који би, баш као и Сједињене Државе, далеко надмашио Русију у погледу броја становника, богатства и моћи. Психолошки, Европа остаје кључна за (ауто)перцепцију Русије као велике силе. Током протекла три века Русија је демонстрирала своју снагу на великим бојним пољима и дипломатским конференцијама Европе. На пример, након што је поразила Наполеона 1814. године, кључеве Париза је примио управо руски цар Александар I. Консолидација Европе и непрестано ширење НАТО пакта имале су за последицу истискивање Русије из Европе, што је утицало да се њен глас у континенталним питањима слабије чује. И зато је Кремљ појачао напоре да искористи пукотине унутар и између европских држава и да покрене сумње код рањивих чланица НАТО-а у посвећеност њихових савезника колективној одбрани.

На Блиски исток Русија се вратила после отприлике тридесетогодишњег одсуства. Путин је најпре интервенисао у Сирији, подједнако да би одбранио дугогодишњег штићеника и како би спречио тријумф радикалних исламистичких снага које су повезане са екстремистима у Русији. Али након што је сачувао Асада и увидео одсуство снажног америчког присуства, амбиције су му порасле. Русија је одлучила да искористи Блиски исток као арену у којој ће демонстрирати свој потенцијал велике силе. У великој мери заобилазећи мировне процесе у режији Уједињених нација, у оквиру којих су Сједињене Државе главни играч, Русија се удружила са Ираном и Турском у потрази за коначним решењем сиријске кризе. Како би смањила ризик од избијања директног конфликта између Ирана и Израела, Русија је ојачала дипломатске везе са Израелом. Обновила је односе са Египтом и остварила сарадњу са Саудијском Арабијом по питању одређивања цена нафте.

Русија се приближила и Кини у остваривању стратешке контратеже Сједињеним Државама. Ово партнерство јој је помогло да се у Европи и на Блиском истоку одупре притиску Америке, али Вашингтон би пре требало да брине о питању како ће се ова сарадња одразити на капацитете Пекинга. Русија је помогла Кини у њеном комерцијалном продору у централну Азију и, у мањој мери, Европу и на Блиски исток. То је Кини омогућило приступ природним ресурсима по повољним ценама и обезбедило продају њене софистициране војне технологије. Укратко, Русија подстиче успон Кине као озбиљног америчког конкурента.

Руски председник Владимир Путин дочекује свог кинеског колегу Си Ђинпинга у Кремљу, Москва, 05. јун 2019. (Фото: AFP)

Руски председник Владимир Путин дочекује свог кинеског колегу Сија Ђинпинга у Кремљу, Москва, 05. јун 2019. (Фото: AFP)

То што Москва данас води асертивнију спољну политику није одраз раста државне моћи Русије (у апсолутним категоријама, њена моћ није много порасла), већ перцепције да је пометња у САД појачала релативну моћ Русије. Деловање руске државе такође је последица константног страха који управља руском спољном политиком, односно осећаја да ће, на дуже стазе, Русија пасти у озбиљан заостатак, како за Сједињеним Државама, тако и за Кином. Руска економија је у стагнацији, а чак и званичне прогнозе виде мало простора за напредак у наредних 10 година. Русија није у стању да улаже у кључне технологије попут вештачке интелигенције, биоинжењеринга и роботике онолико колико улажу њена два главна конкурента. А ове технологије ће у будућности обликовати карактер моћи. Могуће да је главни разлог што је Путин тренутно у великој офанзиви заправо његова жеља да у тренутку када је релативна моћ Русије у порасту боље позиционира државу у новом мултиполарном светском поретку који назире.

ИЗМЕЂУ ПРИЛАГОЂАВАЊА И ОТПОРА
Изазов који Русија данас ставља пред САД није ехо егзистенцијалне борбе из времена Хладног рата. Уместо тога, ради се о ограниченом надметању великих сила са супротстављеним стратешким циљевима и интересима. Ако су Сједињене Државе биле у стању дау циљу јачања глобалног мира постигну разумевање са Совјетским Савезом, истовремено радећи у корист својих интереса и вредности, онда засигурно могу учинити исто и са данашњом Русијом.

Што се тиче Европе, креатори америчке политике требало би да одбаце било какве амбиције о ширењу НАТО пакта ка територијама бивше совјетске сфере. Уместо што кокетира са земљама које није вољан да брани војно (што се видело по млитавим реакцијама на руску офанзиву у Грузији и Украјини), НАТО би требало да ојача своје унутрашње заједништво и поново увери рањиве чланице у своју посвећеност колективној одбрани. Заустављање ширења НАТО-а на исток би уклонило примарни разлог руског задирања у територију земаља бившег Совјетског Савеза. Али САД би и даље требало да сарађују са тим државама у вези са безбедносним питањима, заснивајући однос који би Русија могла да толерише.

САД за сада инсистирају да је могућност учлањења Украјине у НАТО и даље на столу. Вашингтон је категорички одбацио руско присвајање Крима и захтевао да се конфликт у Донбасу приведе крају сходно одредбама Минског споразума из 2015. којим се за сепаратистичке регионе предвиђа посебан аутономни статус унутар јединствене украјинске државе. Овај приступ није донео велики напредак. Сукоби у Донбасу су настављени, а Русија све дубље пушта корење на Криму. Пошто јој сукоб са Русијом одвлачи пажњу од реформи, Украјина је заробљена у спирали корупције, политичке нестабилности и економских неуспеха.

Недавна изборна победа Володимира Зеленског – чије присталице тренутно имају убедљиву парламентарну већину –отворила је врата свеобухватном решавању кризе. Два су компромиса кључна. Најпре, како би се умирила руска забринутост, САД би требало да Украјини ставе до знања како њено чланство у НАТО пакту више није на дневном реду, истовремено продубљујући билатералну безбедносну сарадњу са Кијевом. Друго, Кијев би требало да прихвати руску анексију Крима у замену за пристанак Москве на потпуну реинтеграцију Донбаса у Украјину, без икаквог специјалног статуса. У оквиру свеобухватног споразума, Украјина би такође добила компензацију за изгубљену имовину на Криму и био би јој омогућен приступ приобалним ресурсима и гарантован пролаз кроз Керчки мореуз ка лукама у Азовском мору. Како примена ових споразума буде напредовала, САД и ЕУ би постепено ублажавале санкције према Русији. Истовремено, понудили би Украјини значајан пакет помоћи, који би за циљ имао лакше спровођење реформи,следећи уверење да би јака и просперитетна Украјина била најделотворнија препрека будућој руској агресији и неопходни темељ конструктивнијих руско-украјинских односа.

Такав приступ би у Кијеву, Москви и другим деловима Европе на почетку био дочекан са великим скептицизмом. Али Зеленски је свој председнички мандат заложио за решавање конфликта у Донбасу, а Путин би радо дочекао шансу да преусмери ресурсе и пажњу на сузбијање социоекономског незадовољства у Русији. У међувремену, европски лидери су се уморили од украјинске кризе и желе нормализацију односа са Русијом, уз придржавање принципа европске безбедности. Време је за храбру дипломатију која би свим странама омогућила делимичну победу и уважила тешку реалност на терену: НАТО није спреман да прихвати Украјину као свог члана, Крим се неће вратити Украјини, а сепаратистички покрет у Донбасу не може опстати без активне помоћи Москве.

Мудрија стратегија према Русији би такође помогла да се боље антиципирају последице војне интервенције Кремља на Блиском истоку. У том региону је главни изазов Иран, а не Русија. Када је у питању та земља (Иран), Русија има различите, али не нужно супротстављене ставове у односу на Америку:Москва не жели да Иран располаже нуклеарним оружјем – зато је подржала Заједнички свеобухватни акциони план, нуклеарни споразум са Ираном из којег се Трампова администрација повукла 2018. Баш као и САД, Русија не жели да Иран буде доминантна сила Блиског истока; Москва тежи успостављању нове равнотеже у региону, премда другачије конфигурације од оне какву жели Вашингтон. Кремљ је радио на побољшању односа са осталим регионалним силама као што су Египат, Израел, Саудијска Арабија и Турска, од којих ниједна није нарочито блиска с Ираном. Русија је посебну пажњу посветила Израелу, дозвољавајући му да напада иранска и упоришта Хезболаха у Сирији. Ако би Сједињене Државе признале ограничене безбедносне интересе Русије у Сирији и прихватиле је као регионалног играча, вероватно би могле убедити Кремљ да се више ангажује на контролисању агресивног понашања Ирана. Трампова администрација се већ креће у овом правцу, али неопходно је да се уложи много енергичнији напор.

Вашингтон такође мора изменити свој приступ питању контроле наоружања. Више неће давати разултат оно што је радило посао у претходних 50 година. Свет се креће ка мултиполарном међународном поретку, и у складу са тим траје модернизација националних војски, нарочито кинеске. Земље развијају напредно конвенционално наоружање способно да уништи тешке мете које су некада биле рањиве само на нуклеарно оружје, као и сајбер наоружање које би могло угрозити нуклеарне системе за команду и контролу. Као разултат тога, режим контроле наоружања се руши. Бушова администрација се 2002. повукла из Споразума о балистичким ракетама, који је председник описао као застарели реликт Хладног рата, а 2018. Трампова администрација се повукла из Споразума о ракетама малог и средњег домета, који је подругљиво описала као бескористан и застарео.

Амерички председник Доналд Трамп у свом кабинету у Белој кући (Фото: Brendan Smialowski/AFP/Getty Images)

Амерички председник Доналд Трамп у свом кабинету у Белој кући (Фото: Brendan Smialowski/AFP/Getty Images)

Поред тога, Сједињене Државе би требало да продуже нови СТАРТ (уговор о смањењу стратешког наоружања потписан 2010, који истиче 2021.), чему је и Русија склона, упркос оклевању од стране Трампове администрације. Тај споразум доноси транспарентност и поверење између две државе (кључне квалитете у времену затегнутих односа), али он неће обуздати трку у наоружавању све напреднијим и моћнијим оружјем. Системи који највише обећавају (на пример, хиперсонична и сајбер оружја) не потпадају под опсег новог СТАРТ споразума. Креатори политике морају развити нови режим контроле наоружања који ће обухватити и нове, брзо развијајуће технологије, и у који ће бити укључене и друге велике силе. Иако је неопходно у неком тренутку уврстити Кину у тај процес, Америка и Русија би требало да преузму вођство, као што је то био случај и раније, јер оне имају јединствено искуство у погледу теоријских и практичних захтева за постизање стратешке стабилности, као и одговарајућих мера за контролу наоружања. Вашингтон и Москва би требало заједно да развију нови режим контроле наоружања, а затим да га учврсте мултилатералном подршком.

Кад је реч о стратешким питањима попут нуклеарног развоја, САД не могу спречити кинески напредак, али могу каналисати растућу кинеску моћ на начине који се поклапају са америчким интересима. У те напоре треба уврстити и Русију, уместо да је гурају у кинеско наручје, као што сада чине. Наравно, немогуће је окренути Русију против Кине; Русија нема ниједан разлог да не тежи добрим односима са суседом који већ данас представља моћнију силу. Али САД би могле вешто подстаћи другачију равнотежу снага у североисточној Азији, која би служила њиховим интересима.

Да би то остварили, креатори америчке политике би требало да помогну Русији у проналажењу алтернатива сарадњи са Кином, тиме јачајући преговарачку позицију Кремља и смањујући ризик да његови трговински и безбедносни споразуми са Пекингом у знатној мери иду у корист Кине, као што је сада случај. Како се руско-амерички односи буду побољшавали на другим пољима, Сједињене Државе би требало да се фокусирају на уклањање санкција које спречавају јапанске, јужнокорејске и америчке инвестиције у руски Далеки исток и стопирају заједничке инвестиционе подухвате са руским фирмама у централној Азији. Стварање нових опција за Русију ојачало би позицију Кремља у преговорима са Кином, што одговара Америци.

Напори Сједињених Држава да ублаже конкуренцију на регионалним питањима могли би подстаћи Русију да обузда своје мешање у америчке изборе, али проблем неће тако лако нестати. Извесни ниво уплитања од стране Русије и других држава је неизбежан у данашњем умреженом свету. Због тога што се и европске демократије суочавају са сличним изазовима, САД би требало са савезницима да раде на развоју заједничких одговора на сајбер претње. Што се тиче понашања Русије, морале би постојати неке црвене линије; рецимо, амерички званичници би требало да заузму одлучан став против хаковања са циљем да се прибављени материјали – укључујући и електронске гласове и бирачке спискове – злоупотребе у време трајања изборних циклуса. Бољом координацијом у размени обавештајних података са савезницима, међусобном разменом најбољих пракси и повременим здруженим акцијама, Сједињене Државе и савезници морају ојачати критичну изборну инфраструктуру и узвратити Русији кривичним гоњењем и циљаним санкцијама, ау пригодним ситуацијама покренути и сајбер контранападе.

Руске пропагандне куће, попут телевизијског канала РТ, радија Спутњик и налога на друштвеним мрежама, представљају сложенији проблем. Самоуверено, зрело и напредно демократско друштво би требало да буде способно да са лакоћом изађе на крај са овом врстом претње, без љутитих настојања да се укину окривљени сајтови и угасе налози на Твитеру. Међутим, услед страначке хипер поларизације у САД, медији и политичари су преувеличали претњу, оптужујући Русију за унутрашње размирице и опасно сужавајући простор за важну дебату инсистирањем да су сви чији ставови се потенцијално поклапају са званичним ставом Москве заправо део кампање оркестриране из Кремља. Конструктивнији приступ Америке и других демократских земаља требало би да стави фокус на јачање свести о вештинама медијске манипулације, чиме би се у њиховим друштвима унапредила способност критичког читања, уместо што се ускраћује право на енергичну дебату које чини животну срж демократских друштава. Неке скандинавске земље и балтичке државе посветиле су значајан напор решавању ових задатака, али Америка заостаје за њима.

Док буду учвршћивале свој систем и образовале грађане, САД би би требало да укључе и Русију у успостављање оквирних правила у сајбер свету. Чак и када та правила не буду у потпуности поштована у пракси, могла би деловати као кочница за најпроблематичније понашање, слично начину на који је Женевска конвенција ограничила војне сукобе.

По свим овим питањима, предложени приступ који би се сводио на мешавину прилагођавања и супротстављања полази од сурове реалности руских интереса и америчке моћи. Овај приступ се у великој мери разликује од приступа који је америчка администрација следила од краја Хладног рата, погрешно процењујући Русију и одбијајући да призна лимите америчке моћи. Ова би стратегија умногоме представљала повратак на традицију америчке спољне политике од пре краја Хладног рата.

Амерички председник Доналд Трамп се рукује са руским председником Владимиром Путином на њиховом састанку у Хелсинкију, 16. јул 2018. (Фото: Brendan Smialowski / AFP)

Руковање председника САД и Русије на самиту у Хелсинкију, 16. јул 2018. (Фото: Brendan Smialowski / AFP)

Та велика традиција је била окренута будућности, ослањајући се на стрпљиво вођење спољне политике и задовољавајући се постепеним краткорочним успесима. Сједињене Државе се нису плашиле попуштања пред Москвом јер су биле самоуверене у своје вредности и своју будућност, свесне своје велике моћи, али такође свесне и лимита својих могућности и потребе да се поштују ривали. Ово суптилно разумевање ситуације било је саставни део стратегије коју су следили сви хладноратовски председници Америке како би се успешно ухватили у коштац са изазовом из Москве. Ослањајући се на успешне рецепте из сопствене прошлости, Сједињене Државе и данас могу да изађу на крај са истим изазовом.

 

Томас Грејем је истакнути сарадник Савета за спољне послове. Обављао је функцију вишег директора за Русију при Савету за националну безбедност у администрацији Џорџа Буша млађег.  

 

Превео Лука Угрица

 

Насловна фотографија: Pablo Martinez Monsivais/AP Photo

 

Извор Foreign Affairs