Костић: У култури лежи решење српског питања

Председник САНУ Владимир Костић истиче да дубоко верује да у култури лежи решење за оно што би назвао српским питањем

У уторак 19. новембра обележава се Дан Српске академије наука и уметности. Председник САНУ Владимир Костић каже за РТС да није реч само о важном датуму за Српску академију наука и уметности, већ датуму једног доживљаја државности и друштва који су велики људи у прошлости имали и на „чија рамена ми покушавамо да се пењемо“.

Председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић рекао је гостујући у Културном дневнику РТС-а да поред културе сећања, коју САНУ покушава да, одговорно, критички, без мистификације и митоманија негује, је практично деловање и у простору реалности и актуелности. Костић је истакао да институција на чијем је челу има континуитет од 178 година и да дубоко верује да у култури лежи решење за оно што би назвао српским питањем.

Ове године рођендан обележавате Свечаном академијом уз уметнички програм. Шта ћете поручити јавности у уводном говору?
Пре свега, ја бих хтео само да кажем малу историографију овог датума. Наиме, врло је интересантно да су људи који су правили српску државу, још не увукавши своје сабље у каније или неохлађеног оружја, они су знали да ће Србији, поред хероја који нису мањкали, можда знатно више бити потребни учени, паметни људи, који ће Србију водити у будућност. Још 1823. године, Димитрије Тирол, учитељ Милошевих синова, предлаже да се формира једно такво друштво, али никада учени људи у Србији нису били, а да нису били помало субверзивни и сумњиви. Речено је да није време.

Године 1841. два великана, један је Јован Стерија Поповић, за којег смо чули, а други је мање познат, Атанасије Николић, кога су популарно звали „човек од сто заната“, предлажу формирање једног таквог друштва. Кнез Михаило 19. новембра потписује указ којим се формира Друштво српске словесности. Кажу да ни велике силе нису биле за то да ми у том тренутку добијемо академију.

Хоћу да кажем, ништа нам није једноставно долазило. Онда почиње развој који траје 178 година. Ту врсту континуитета има ретко која институција у Србији. Можда још Матица српска. На тај начин, мислим да тај датум више није само датум Српске академије наука и уметности, већ једног доживљаја државности и друштва који су ти велики људи пре нас имали, на чија рамена ми покушавамо да се пењемо.

Свечана академија ће бити састављена од уметничког програма и нечега што је сада већ традиција. То су завештања која припрема академик Љубомир Симовић. Ове године, пошто је ово година посвећена Слободану Јовановићу, биће базирана на неким његовим записима, који тако истргнути, запањујуће делују актуелно. Једна од реченица Слободана Јовановића јесте „култура је оно што ће нам помоћи да преживимо све ове политичке и историјске околности“. У култури у коју мало верујемо, дубоко верујем, лежи решење за оно, што бих условно назвао, српским питањем.

Забележили смо у једном дану свечану академију посвећену јубилеју Ристе Стијовића и концерт са делима Лудмиле Фрајт. У припреми је изложба о осам векова аутокефалности српске православне цркве. Која је улога САНУ у очувању баштине и културног и националног идентитета?
Ја никад нисам САНУ подразумевао изоловано. Читава мрежа институција у којој она има своју улогу. Она је дефинисана као наша врхунска или највиша научна и уметничка институција, али сама не би могла све. Та нека врста критичког осврта на прошлост, неке врсте критичке културе памћења је оно што је у основи академије. Овог тренутка, користим прилику да позовем све Београђане и оне које је тренутак задесио у Београду да обиђу изложбу која је посвећена Слободану Јовановићу.

Та изложба је интересантна због тога што се ради о једној озбиљној пропедефтици о нашој прошлости. Без обзира шта су наше идеолошке поставке. Начин на који смо се односили према сопственим великанима, ствараоцима, чак иако су политички грешили или политички били на страни оних који нису победници, ја нећу да узимам никакву слободу да судим. Али, врло је интересантно видети живот тог човека који је иза себе оставио 20 томова. Који је исписао странице и странице на којима смо се ми сви учили биографијама вођа Француске револуције, његова размишљања о држави, о правном поретку и читавом низу ствари које и данас збуњују.

Рецимо, у овој ери популизма, он је још тада говорио о потреби дводоме скупштине. Ја, као неко са својим левичарским ресантиманом, то тешко гутам, али хоћу да кажем да су људи и тада, изванредно образовани, размишљали о свим буквалностима живота и да је негде изгледа неопходно да, уместо што се политички одређујемо према личности А или личности Б, покушамо да прочитамо оно што су они записали.

Непосредно после његове изложбе биће једна изложба о манастиру Студеници, коју ћемо организовати у сарадњи са манастиром и Српском православном црквом. Ту је занимљиво што ћемо покушати да у ту изложбу унесемо техничке новине које двема конзервативним установама, какве су СПЦ и САНУ, нису својствене, али се надам да ћемо тако успети да убедимо млађе посетиоце да виде шта је то одакле потичу и они.

Које су још важне активности САНУ у наредном периоду?
Поред те културе сећања, коју покушавамо да, одговорно, критички, без мистификације и митоманија, негујемо је практично деловање и у простору реалности и актуелности. САНУ практично сваког месеца има по неколико озбиљних научних састанака и конференција.

Ове године, стотине наших чланова, практично скоро сви су били укључени у те активности, али био је и огроман број странаца који су овде долазили да са нама поделе своје знање. Са друге стране, у разним структурама Академије ми дискутујемо и покушавамо да се укључимо у оне главобоље и мигрене које се тичу науке, образовања и културе, данас и овде. И коначно, једна посебна димензија нашег напора је да покушамо, свесни тога да се као друштво сувише често изненађујемо са оним што нам се догађа, да одређеним цивилизацијским изазовима кренемо у сусрет.

Питање је сутра енергетских проблема које смо имали. На непосредно завршеној конференцији о будућем образовању Фјучур Едјукејшн тако се звала. Имали смо читав низ елемената о покушајима академије да она буде неко ко ће предвиђати. Мада је ово време, каже се, у коме мудри људи, евентуално, могу да предвиде тренутак у којем живе, а покушаћемо да мало одмакнемо од тог тренутка.

Господине Костићу, које је место науке у нашој култури?
Јако ми је тешко о томе да говорим, пошто сам ја у своје време, пре неколико година, када је почела релативизација пројектних циклуса, помало дошао и у сукоб са заједницом, јер сам ја тврдио да ће се ово одуговлачити ад дефинитум. Надам се да ће сада, са формирањем овог фонда, ствари ипак покренути са мртве тачке, јер је без неке врсте компетитивности, наука у Србији осуђена на животарење. Има један парадокс који људи треба да знају. Годинама смо ми, међу прве две, три земље у свету које имају изванредан научни допринос упркос малим финансијским улагањима. Ове године смо трећи, после Британије и Финске, Србија је на трећем месту.

Ја то не волим да кажем пред људима из извршне власти, јер ће они стећи утисак да није неопходно улагати, јер имате добре успехе. Међутим, поред тога што ће држава заиста морати, уколико заиста жели друштво знања, да одврне свој буџет у том правцу нешто више него раније, други проблем који ми имамо је врста, по мени, неопростиве изолације коју ми морамо да разбијемо, да доводимо људе и шаљемо људе, да једноставно комуницирамо са светом.

Без обзира што понекад код свих нас постоји један осећај повређености и оштећења које нам је нането кроз разне деценије иза нас. Оног момента кад се изолујемо, мислим да је то наш коначни крах. Морамо функционисати као део света, део научних мрежа. Ту се праве напори. Није једноставно. Постоји нешто што бих назвао научним капитализмом или научним неоколонијализмом, али Србија је некако осуђена на то да изађе на научно тржиште, да изађе на двобоје у оквиру ће наши људи доказивати да им је место у светској науци. Нисмо толико успешни колико желимо сами да прикажемо, мислим да се понекад ствара лажни утисак, али бих рекао да је наша наука боља него што заслужујемо.

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор РТС, 18. новембар 2019.