Već početkom novembra vlada je utvrdila predlog budžeta za narednu godinu i uputila ga Narodnoj skupštini na usvajanje, i velike su šanse da bude usvojen u zakonskom roku. Baš kao u uređenim državama.
Što se samog predloga budžeta tiče, na prvi pogled deluje ohrabrujuće. Zasnovan je na pretpostavljenom realnom rastu bruto domaćeg proizvoda (BDP) u narednoj godini od četiri odsto, što je sasvim moguće, imajući u vidu rast u prethodnoj godini (2018) od 4,3 odsto, i ovogodišnji koji verovatno neće biti manji od planiranog (3,5 odsto). Predviđen je deficit budžeta od svega 20,2 milijarde dinara odnosno 0,3 odsto BDP-a. Skoro neverovatno, ako se setimo 2014. godine koju smo završili sa deficitom od 2,2 milijarde evra, odnosno skoro sedam odsto tadašnjeg BDP-a. Očekuje se i dalji pad javnog duga, sa trenutnih 52 na 50,3 odsto BDP-a na kraju 2020. godine, a nije bez osnova ni ocena ministra finansija da je predloženi budžet – razvojni, s obzirom na to da je za kapitalne investicije predviđeno 199 milijardi dinara, odnosno 15 odsto ukupnih budžetskih rashoda. Predviđa se i postupno smanjenje poreza i doprinosa na zarade.
Nažalost, i pred ovim budžetom, kao i prethodnim, stoji niz ograničenja, koja ostaju i nakon njegovog izglasavanja. I pored rasta u poslednje dve godine, imamo ekstremno mali BDP i za ovakve plate u javnom sektoru i zarade u privredi. Za veće investicije, pogotovo. Osim pozitivnog iskoraka sektora IT (informacione tehnologije), veći deo privrede odbacuje nizak učinak, meren iznosom i rastom BDP-a, u odnosu na angažovane resurse. U takvoj situaciji vlast često čini poteze i donosi odluke koje, na dužu stazu, nisu u interesu ni građana, pa ni same vlasti.
Recimo, način povećanja plata u javnom sektoru. Medicinskim sestrama, kaže ministar finansija, 15 odsto, lekarima 10 odsto, a državnoj upravi osam odsto, što znači u proseku oko 8,5 odsto. Povećanje plata po principu „gašenja požara” bez neophodnog sistemskog rešenja, koje i ako bude, uopšte, ikada doneto (platni razredi), biće neprimenljivo sve dok se, opet političkim odlukama, ne uspostave koliko toliko objektivni odnosi u platama u javnom sektoru. Nije sporno da je medicinsko osoblje slabo plaćeno, ali nam ništa manje ne nedostaju visokomotivisana i kompetentna državna uprava i druge javne funkcije.
Drugo, ušlo se u budžet sa povećanjem plata iznad rasta BDP-a, osim ako inflacija ne pogura nominalni rast BDP-a na 8,5 odsto (realni rast 4 odsto plus rast cena od 4,5 odsto), a u tom slučaju se i sve druge projekcije i planovi dovode u pitanje. Nije uteha što je projektovanim budžetom pokriven taj rast, jednostavno rast plata, uopšte, iznad rasta BDP-a ne može se ekonomski braniti.
Neki ekonomisti procenjuju da će se ovoliki rast plata u javnom sektoru i povećanje penzija pozitivno odraziti na privredni rast i zarade u privredi. Malo verovatno. Možda u masi zbog veće zaposlenosti na kojoj, uglavnom, i zasnivamo rast BDP-a. Ako i dođe do osetnijeg rasta prosečne zarade, delom i pod uticajem vlasti (minimalna cena rada i sl.), to će neminovno biti nauštrb dobiti kao osnove za investicije. Doduše, prosek neto zarada se može povećati i smanjenjem poreza i doprinosa na zarade, mada je smisao te mere sniženje troškova poslovanja i podsticanje novog zapošljavanja.
Na ovom nivou BDP-a i javni dug predstavlja ozbiljan problem. To što je pao sa 70 na 52 odsto i sutra možda na 50 odsto BDP-a, ne znači mnogo. I dalje je prevelik i iznosi 23,9 milijardi evra, što je značajna brana za novo zaduživanje ma koliko bilo neophodno. I pored toga, vlasti poručuju, verovatno više radi podgrevanja nade pred izbore – finansijsku konsolidaciju smo završili, sada sledi faza razvoja i rast standarda građana. Da li je tako? Obično su zdrave finansije posledica razvoja ekonomije, a ne obrnuto.
Ali dobro. Neke preduzete mere i one koje se najavljuju (veća ulaganja u infrastrukturu, obrazovanje, inovacije) kao da govore o spremnosti za razvojnu politiku koja znači podizanje kvaliteta zapošljavanja u korist veće zastupljenosti skupljeg živog rada u stvaranju BDP-a, čvršću i intenzivniju povezanost nauke i privrede, rečju, veću oslonjenost na sopstvene i materijalne i ljudske resurse, bez čega nema visokog i održivog rasta. Reklo bi se da namera vlasti da razvojnu politika menja u tom smislu nije sporna, samo je pitanje da li je dorasla izazovu pred kojim se nalazi.
Autor Vojislav Guzina
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Politika, 18. novembar 2019.
