Шпигл: Како је Макрон запрепастио Берлин

Макроновo све чешћe стратешкo солирањe изазива констернацију и незадовољство у Немачкој. Његов начин рада подсећа их на Трампов

Са микрофоном у десној руци, док је леву лежерно држао у џепу, француски председник Емануел Макрон стајао је на бини у некадашњој кланици Париза, прелазећи са једног краја подијума на други како би се обратио свима у публици. И то каквој публици. Ту је био генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш, као и будућа председница европске комисије Урсула фон дер Лајен, немачки министар спољних послова Хајко Мас, председник Демократске Републике Конго и други истакнути политичари.

Било је то у уторак ове недеље, а Макрон је држао уводно обраћање на Париском мировном форуму, дводневном догађају који има за циљ да окупи неке од главних играча на светској политичкој позорници. То је иницијатива француске владе, типично макроновски амбициозни пројекат.

Макрон је 22 минута говорио о хегемонији и колонијализму, о Првом светском рату и паду Берлинског зида. У завршници говора цитирао је недавно преминулу мађарску филозофкињу Агнеш Хелер, која је, барем према Макроновој интерпретацији, рекла да је више него икада потребна одређена доза хероизма како би се пружили одговори на изазове садашњице. Окретати се кукавички на другу страну, остати роб старих навика и не радити ништа, наставио је Макрон, није опција ни за кога од оних којима су бирачи поверили политички мандат.

Порука коју је Макрон покушао да пошаље цитирајући мађарску интелектуалку била је релативно јасна. Чинило се да говори: Ја, Емануел Макрон, нисам учинио ништа друго у свом нашироко критикованом интервјуу за Економист до трезвеног осврта на нашу кризну садашњицу и извукао сопствене закључке. Део тога односио се на функционалност НАТО-а и спремност Немаца да раде на успостављању јаке, суверене Европе.

Ретко је неки интервју изазвао толику констернацију у Европи као разговор који је Макрон водио са новинарима Економиста, који се прошлог четвртка нашао на киосцима. Француски председник је у интервјуу рекао да је НАТО доживео „мождану смрт“, довео у питање функционалност Члана 5 и упозорио на могућу апокалиптичну будућност Европе.

ОВО НИЈЕ НАЧИН
Према изворима у Паризу, француско Министарство спољних послова наводно је било обавештено о садржају Макроновог интервјуа у Економисту тек 48 сати пре његовог објављивања. Берлин је истовремено био збуњен. Уочи чувеног Макроновог говора на Сорбони 2017. године, у којем је изнео далекосежне предлоге за будућност Европске уније, немачка канцеларка Ангела Меркел унапред је добила примерак текста. Али овога пута остала је потпуно затечена. „Увек треба имати на уму како се развија поверење“, рекао је један немачки дипломата. „Ово није начин.“

Ипак, немачка влада умногоме дели Макронов скептицизам по питању ефикасности трансатлантске алијансе. Међутим, доводити члан 5 у питање, основни постамент НАТО пакта који каже да ће све чланице Алијансе притећи у помоћ уколико је једна нападнута, јесте нешто што би човек пре очекивао од некога попут америчког председника Доналда Трампа.

Француски председник Емануел Макрон на конференцији за медије током НАТО самита у Бриселу, 12. јул 2018. (Фото: Reuters)

Француски председник Емануел Макрон на конференцији за медије током НАТО самита у Бриселу, 12. јул 2018. (Фото: Reuters)

Министар спољних послова Хајко Мас је забринут да би тренутна полемика о НАТО-у могла резултирати поделом Европе. Нарочито народи Источне Европе осећају као да француски председник потпуно игнорише њихове бриге. „Уз то, сви они наравно мисле да су Макронови ставови координисани са нама, што сада није случај“,казао је Мас. Потом је додао да предстојећа седамдесетогодишњица постојања НАТО пакта, која би требало да се одржи почетком децембра у Лондону, сада мора бити изузетно добро припремљена.

Ну у Бриселу немају превише разумевања за Макронове изјаве, мада не нужно због његове анализе, с којом се слажу у многим европским престоницама. „Емануел Макрон је у праву за 95 одсто ствари које је рекао“, изјавио је министар спољних послова Луксембурга, Жан Аселборн. „Али постојање НАТО-а као војне алијансе не може се доводити у питање.“

Макрон нема страх од табу тема. Путања која је Макрона довела до положаја у Јелисејској палати маја 2017. у супротности је са свим начелима француске политике. По први пут од 1958. Французи су изгласали председника који није припадао некој до традиционалних политичких партија. Макрон је дошао до успеха управо захваљујући томе што се није уклапао у постојеће структуре, и то остаје његово кључно политичко достигнуће све до данас.

ЧОВЕК ЧВРСТИХ УБЕЂЕЊА
То објашњава зашто сматра да се може понашати као лисица у европском кокошињцу, без да је претходно обавестио своје немачке партнере. Он се нада да ће талас шока изазван његовим изјавама покренути промене, те да ће неко други почистити за њим. Макрон, амбициозни производ елитне школе, такође је и коцкар. И човек чврстих уверења.

То је постало очигледно још 2017. године када је прозвао ЕУ да се мора тргнути из летаргичног сна. Од тада, узалудно је чекао адекватан одговор Берлина на многе своје предлоге везане за реформу Европске уније. Прошле недеље, Макрон је тај позив на буђење из 2017. преиначио у заглушујући аларм, делом и због чврстог уверења да је за спас ЕУ остало јако мало времена.

Унутар немачког министарства спољних послова, које води социјалдемократа Мас, може се наићи на највише разумевања за Макроново нестрпљење, имајући у виду да тамо преовлађује мишљење како немачка канцеларка никада није пружила адекватан одговор на реформске предлоге француског председника. Упркос томе, у министарству је широко распрострањено мишљење да је Макронова одлука да наступи као соло играч прилично не-европска. „Сматрам да је легитимно покренути овакве дискусије“, рекао је Мас, „иако се можда не бих сложио са таквим речником. Али у немачко-француским односима циљ нам мора бити заједништво када се ради о нашем стратешком приступу, тако да не буде начињена дуготрајна штета.“

Министар спољних послова Немачке Хајко Мас на конференцији за медије у Даблину, 08. јануар 2019. (Фото: REUTERS/Clodagh Kilcoyne/File Photo)

Министар спољних послова Немачке Хајко Мас на конференцији за медије у Даблину, 08. јануар 2019. (Фото: REUTERS/Clodagh Kilcoyne/File Photo)

У кабинету канцеларке влада огорченост чињеницом да је немачка влада константно етикетирана као неодлучна, док је Макрон тај који увек има смеле идеје. „Постигли смо значајан напредак по многим питањима, а затим прочитамо да је положај Немачке у еврозони неодржив“, рекао је један саветник у влади. „Хвала пуно.“

У суштини, тренутно постоји одређен парадокс у немачко-француским односима. С једне стране, две су државе начиниле значајне кораке у бројним областима за протекле две и по године. Лета 2017. договорена је сарадња на заједничком борбеном авиону и предложен је заједнички европски буџет за одбрану. У наредних пет година, Европски механизам за стабилност, фонд за трајну заштиту евра, требало би да буде финансиран са 55 милијарди евра. А немачки министар финансија Олаф Шулц недавно је представио своје планове за шему осигурања депозита на нивоу ЕУ.

ОДЛУЧНОСТ, ЕНЕРГИЧНОСТ И НЕУСТРАШИВОСТ
С друге стране, испоставило се да Берлин и Париз нису у стању да заједничке пројекте успешно реализују. Још један аспект тог парадокса је и чињеница да Немци и даље гаје приличне симпатије према Макрону. Његова одлучност, енергичност и неустрашивост не престају да задивљују политичаре у Берлину. У исто време, међутим, немачка влада никада није била у стању да скупи храброст и сасвим стане иза Макронове визије ЕУ. И сада, након више од две године чекања, непрекидна Макронова соло иницијатива довела је до тога да немачке дипломате (које иначе нису познате по јавном испољавању емоција) изгубе сталоженост. Они сматрају да је 2019. Макрон стајао на путу решавања многих питања и да је сопственим захтевима успео себе да изолује.

Раздор у немачко-француским односима зачет је почетком фебруара, када се Француска изненада и без најаве придружила онима који се противе изградњи гасовода Северни ток 2. Немачки преговарачи су остали затечени, а француски заокрет је значио да се изненада појавила већина у ЕУ која се залаже за нова правила око природног гаса, која би знатно отежала завршетак пројекта. То би такође пружило прилику Европској комисији да постави нове препреке на пут контроверзном пројекту. До компромиса се дошло тек у последњем тренутку.

Неповерење између Берлина и Париза потом је порасло крајем фебруара када се појавило питање како ће се ЕУ позиционирати спрам трговинске чарке са америчким председником Доналдом Трампом. Док је Берлин био вољан да додели европској комесарки за трговину Сесилији Малмстрем преговарачки мандат за одбрану од предстојећих царина на увоз возила из Европе, у Паризу уопште нису журили. Пошто су избори за Европски парламент били на видику, Французи нису желели да оставе утисак како би трговински сукоб са САД могао да обухвати и пољопривредну производњу и да негативно утиче на француске пољопривреднике.

Француске дипломате у Бриселу не крију чињеницу да разлике између Берлина и Париза постају све учесталије. Насупрот томе, званичници из Берлина инсистирају да се конфликти који тренутно постоје одвијају између Париза и остатка Европске уније. То се такође лако може видети кад дође на ред питање брегзита. У последњих неколико месеци, Макрон је више пута доживео неуспех са својим захтевом да се Британији не одобри одлагање или, ако је одлагање неизбежно, да буде краткотрајно. Недавно, Французи су практично остали без савезника по том питању.

„ИСТОРИЈСКА ГРЕШКА“
Макрон се на сличан начин нашао изолован током самиту ЕУ средином октобра, када је блокирао почетак приступних преговора са Северном Македонијом употребивши своје право вета. Одлазећи председник Европске комисије Жан Клод Јункер оценио је то као „историјску грешку“ која би могла довести у опасност стабилност балканске државе. Меркелова је такође истакла да ЕУ мора „остати поуздан партнер“.

Упућени кажу да је тек дан пре него што су се шефови држава и влада окупили на самиту постало јасно како ће Макрон гласати. Када из канцеларског кабинета поставе Јелисејској палати питање због чега нису стално обавештени, понекад добијају одговоре које су до сад повезивали само са Трамповом администрацијом у Вашингтону: речено им је да службеници Јелисејске палате имају тек делимични утицај на председника.

 Председник Француске Емануел Макрон у Јелисејској палати, Париз, 19. јун 2017. (Фото: Sipa via AP Images)

Председник Француске Емануел Макрон у Јелисејској палати, Париз, 19. јун 2017. (Фото: Sipa via AP Images)

Макрон је у августу почео примењивати нови приступ према Русији без икаквог саветовања са својим савезницима. Само неколико дана уочи самита Г-7 у Бијарицу, групе држава из које је Русија избачена након анексије Крима, Макрон је позвао руског председника Владимира Путина на разговоре, у јужну Француску. Не разговарати са Русијом била би велика грешка, рекао је Макрон непосредно пре састанка. Рекао је да је Русија део Европе и да се то не може и не сме игнорисати, додајући да верује у моћ географије и европске историје. Већ тада је постајало јасно да Макрон размишља о новом безбедносном концепту за Европу.

За Макрона, јака Европа је она која самоуверено тражи дијалог са великим и средњим силама широм света. Што више труда уложимо да Русија постане сила унутар Европе, то боље, рекао је тада Макрон. Убрзо након самита, Макрон је послао француског министра спољних послова Жан Ива ле Дријана и министарку одбране Флоренс Парли у Москву. Након година заглушујуће тишине, они су разговарали са својим руским колегама о могућој француско-руској безбедносној сарадњи. И кабинет канцеларке и министарство одбране у Берлину сазнали су о тим разговорима из медија. Чак су и у Паризу аналитичари изразили жаљење због одсуства обавештености у дипломатским круговима о председниковим бројним спољнополитичким активностима.

Многи ће се сложити да је изузетно активна спољна политика председника Макрона мотивисана домаћим бригама. Њему су потребни видљиви успеси уочи општинских избора који се очекују у марту. У супротном, његова странка (која нема дубоку подршку у малим градовима и на селу) могла би се наћи пред поразом. Протести који су најављени за крај године, 5. децембра, штрајк железничког оператера СНЦФ и Париског метроа, уз очекиван отпор владином плану пензионе реформе, имају потенцијал да натоваре још већи терет на Макронова леђа.

ОНИ КОЈИ СЕ БОРЕ
На крају крајева, Макрон вероватно само ради оно на шта се обавезао од самог почетка: тежи активном и самоувереном приступу европској политици са циљем да се стари континент позиционира као нови геополитички играч.

То укључује његово путовање у Кину пре две недеље, на које је демонстративно повео и лидере немачке пословне заједнице, немачку министарку образовања Ању Карличек и европску комесарку. Макрон би желео да односи са Кином од сада постану „кинеско-европски“. Иако јесте мало изрекламирао француске производе на Међународном кинеском сајму у Шангају, Кинези су у великој мери гледали на свог госта као на изасланика Европе. Последњег дана његове посете Пекингу, када је потписан споразум између ЕУ и Кине о заштити од фалсификовања различитих европских прехрамбених производа, на екрану у Великој дворани народа биле су изложене заставе Кине и ЕУ. И то је такође било прилично необично за билатералну посету.

За Макрона није контрадикторно да у име своје европске политике стави НАТО на неку врсту теста на стрес. Француски председник вероватно сматра да Европа не може бити јака и суверена без поуздане и независне безбедносне политике. Француска државна секретарка за Европу, Амели де Моншален, била је укључена у неколико расправа последњих дана. Њој је припало да умири узнемирене земље Источне Европе и да објасни изјаве које је дао њен председник. „Тајминг интервјуа није случајно изабран“, рекла је. „Нова Европска комисија ће ускоро почети са радом, а приближава се и НАТО самит у Лондону, заказан за свега две недеље. Налазимо се у тренутку када се та питања морају ставити на дневни ред.“

Француска државна секретарка за Европу Амели де Моншален у обраћању новинарима, Париз, 04. децембар 2018. (Фото: Твитер)

Француска државна секретарка за Европу Амели де Моншален у обраћању новинарима, Париз, 04. децембар 2018. (Фото: Твитер)

Изгледа као да Емануел Макрон, у „време кризе без преседана за нашу демократију“, како он то назива, једноставно више не жели да чека. Не жели чекати Немачку, нити жели чекати на оне који су тренутно примарно заокупирани сами собом, на државе попут Британије, Италије и Шпаније. Никада му међу главним приоритетима није било да буде тимски играч. Можда је само превише читао Виктора Игоа, који је написао: „Ceux qui vivent sont ceux qui luttent“. „Они који живе јесу они који се боре“.

 

*Кристијан Хофман, Питер Милер, Брита Зандберг и Кристоф Шулт

 

Превео Лука Угрица

 

Насловна фотографија: Reuters

 

Извор Spiegel.de