Б. Оморац: Синофобија као нова политика

Русофобија је константа, а страх од Кине и распиривање те емоције код грађана на Западу изгледа тек наступа

Пратећи западне медије и блогове, уочио сам да скорашњи текстови о Кини попримају призвук параноје. Од питања Џонатана Варда, истраживача са Оксфорда, да ли Американци могу живети у свету где Кина поседује најјачу економију, најснажнију индустријску базу и водеће центре за научна истраживања (?), преко Џорџа Сороша који је Кину назвао смртним непријатељем отворених друштава до Виктора Хансона, америчког историчара и колумнисте који се у свом оштром тексту објављеном на Фокс њузу обрушио на „стравичну будућност, којом Кина доминира, а која представља велику опасност за читав свет”. Русофобија је константа, а страх од Кине и распиривање те емоције код грађана изгледа тек наступа.

Семјуел Хантингтон пише да „модерност рађа стабилност, али да модернизација рађа нестабилност”. Ово наводи многе на Западу да главну кинеску слабост виде у централној власти коју чини једна партија. Дакле, стални сукоб произлази из чињенице да Кина није парламентарна демократија. Ипак, промене које је спровела та партија, унутар себе, као и унутар друштва чији је предводник, шире су и дубље у односу на сличне примере других друштава. Ако се у Кини не може променити партија, политика се може мењати. С друге стране, на Западу се партије могу мењати, али политика и устаљене предрасуде очито не.

Хансон наводи да су реформе започете седамдесетих година прошлог века изведене по цену ужасног загађења ваздуха, уништења локалних заједница и уз политичку репресију. Тврди да је јачање економије ојачало диктатуру. Кина, наставља, крши све принципе трговине и краде патенте. Такође, манипулише својом валутом и злоставља суседе. Највећи грех, чини се, лежи у чињеници да је земља и даље комунистичка, пошто не постоји доказ да је Кина икада хтела да постане узорна политичка демократија попут Тајвана, Јапана или Јужне Кореје и закључује да је у прошлости комунизам осиромашио Кинезе, али остављао народе ван граница Кине на миру, а да је сада милијарду људи у оквиру Кине економски опорављено, али да је шест милијарди људи у свету престрављено. Џорџ Сорош је, опет, кинеског председника назвао највећим непријатељем отворених друштава. Политички систем назвао је ауторитарним, те поручио да би САД морале да се фокусирају на трговински рат само са Кином, уместо са целим светом. Додао је да уколико компаније из Кине буду доминирале на тржишту 5Г технологије, то ће представљати велики безбедносни ризик за читав свет. Рекао је и да су САД у хладном рату чија се температура полако диже.

Неопходно је ипак модернизовати застареле аргументе ако бисмо хтели да будемо добронамерни. Од 2014, када је објављен рат загађењу, оно је смањено за око трећину. Лош квалитет ваздуха у Кини односи живот људима унутар њених граница – више од милион годишње. Ипак, резултати који су постигнути за само пет година врло су значајни. На интернет страници, Светске трговинске организације постоји детаљан списак трговинских неспоразума та сваку земљу – САД имају 155 случајева, а Кина 44. Бивши председник СТО Паскал Лејми је у интервјуу једном америчком магазину рекао да је Кина добро применила правила организације, али да ниједна земља није поштеђена критике. САД су на првом месту прекршиле правила СТО увођењем тарифа. Када говоримо о валути, сам Међународни монетарни фонд је у августовском извештају навео да Кина не манипулише својом валутом. Питање политичког система је опсежно, али сваки систем еволуира постепено и на свој начин. На који начин су „отворена друштва” помогла Либији? Од земље са највишом вредношћу индекса хуманог развоја у Африци, Либија је данас од својеврсне партиципативне демократије прерасла у антипод којим харају милиције, трговина људима, смрт и пустош. а онда та друштва прихватају обезглављени народ, чију су државу без милости разорили, позивајући на толеранцију различитости!

О Џорџу Сорошу постоји много спекулација. Оно што је извесно јесте да је он један од главних актера монетарне манипулације која је изазвала азијску финансијску кризу 1997. када је БДП пет азијских земаља у року од годину дана опао за око 50 одсто, а више од 10 хиљада људи, оставши преко ноћи без ичега, извршило је самоубиство. Нова, 5Г технологија изазвала је контроверзу на Западу. Кинески гигант „Хуавеј” понудио је да прода ту технологију било којем купцу на западној хемисфери. Да ли се ико јавио? Чији бродови крстаре 50 километара далеко од кинеске обале? И исто толико од обала Ирана? Ко злоставља кога?

Да би се позиција Народне Републике Кине данас разумела битно је узети као полазну тачку реформе које је започео Денг Сјаопинг. На седници Комунистичке партије 13. децембра 1978. он је рекао да је Кини „потребан велики број људи који се усуђују да мисле, истражују нове начине и производе нове идеје”, а у супротном „неће бити могуће извући земљу из сиромаштва, а још мање превазићи напредне државе”. По Завршетак седнице која је трајала месец дана, почела је примена новог модела који представља темељ свих успеха који Кина од тада постиже.

Током 1996. године Семјуел Хантингтон рекао је да у нарастајућем свету етничког и цивилизацијског конфликта, уверење у универзалност западне културе јесте погрешно, неморално и опасно. На примеру односа према земљи која је велики успех постигла за кратко време очито је да неки кругови глобални напредак виде и подржавају условно, само ако га они предводе.

 

Аутор Бранислав Оморац

 

Насловна фотографија: Xinhua 

 

Извор Политика, 21. новембар 2019.