Ф. Родић: Литијумски пуч

Шта је довело до свргавања Ева Моралеса, човека којем чак и противници признају да је Боливију учинио много бољом за живот најширих народних маса?

Умирем, али вратићу се сутра као хиљаду хиљада – последње су речи вође устанка Ајмара Индијанаца у Боливији против Шпанске империје Тупака Катарија, брутално погубљеног пошто су га издали 15. новембра 1781. Историјска је коинциденција да је готово у дан, 13. новембра, 238 година касније издан и метафорички погубљен Катаријев следбеник Ево Моралес, вођа устанка против империје другог имена, али истоветног обрасца у деловању. Моралеса су издали и „рашчеречили“ потомци истих оних који су одговорни и за смрт Катарија, регрутовани и плаћени од стране агената најдеструктивније, најсрамотније и најубилачкије елите која вековима управља нашом планетом. Некада су то били поданици шпанске, а данас америчке империје.

Судбина која је задесила Моралеса и народ Боливије већ је постала опште место на глобалном нивоу и под називом „обојена револуција“ (упркос томе што овај феномен има много више везе с појмом „пуч“ него „револуција“) која је, са мање, или више успеха погодила државе на готово свим континентима – од Србије, преко Украјине, Грузије, Либије, Сирије и Ирана, до Венецуеле, Хондураса, Бразила или Еквадора.

ДУГИ ПРСТИ КАНВАСА
Припреме за свргавање Моралеса трају већ годинама – заправо почеле су и пре него што је први пут изабран за председника, када је Вашингтон схватио неминовност његове победе на председничким изборима крајем 2005. после слома двојице „америчких играча“, а Моралесових ривала. Први је Гонзало Санчез де Лозада, којег је 2002. Конгрес изабрао за председника уместо Моралеса. Де Лозада је спровео по државу и народ катастрофалну приватизацију богатих боливијских енергетских изворишта у корист страних, махом америчких компанија. Због тога је након годину дана свргнут током народног устанка у којем је живот изгубило 60 људи, али је замењен другом америчком марионетом, дотадашњим потпредседником Карлосом Месом. С обзиром на то да је Месина политика била само наставак Де Лозадине истим средствима, и он је смењен с власти 2005, након чега су уследили избори на којим је Моралес тријумфовао освојивши нешто мање од 54 посто гласова већ у првом кругу. Управо је Карлос Меса био Моралесов изазивач и на последњим изборима у Боливији одржаним 20. октобра ове године и поражен је са више од десет процената разлике (Моралес 47 посто, Меса 36,5).

До првог озбиљнијег покушаја свргавања Моралеса под америчком палицом долази већ августа 2008. године, када избијају крвави протести у неколико источних провинција Боливије. Интересантна је коинциденција да су у периоду пре ових нереда у Боливију распоређене америчке дипломате које су имале запажену улогу и у потпиривању албанске сецесије на Косову попут, након нереда протераног, америчког амбасадора Филипа С. Голдберга, који је пре доласка у Ла Паз почетком 2007. био шеф америчке мисије у Приштини и у сталној вези с лидерима бивше ОВК. Такође, ова особа је од 1994. до 1996. у Стејт департменту био задужен за БиХ и блиско сарађивао с тадашњим специјалним америчким изаслаником за Балкан, ноторним Ричардом Холбруком, те био координатор америчког тима на преговорима у Дејтону 1995. године. Интересантна фигура био је и ондашњи Голдбергов шеф, заменик америчког државног секретара Џон Негропонте, иначе главни архитекта свргавања режима и давања тајне подршке паравојним одредима смрти у Латинској Америци и Ираку, човек који је као амбасадор САД у Хондурасу од 1981. до 1985. године играо кључну улогу у помагању и надзирању никарагванских контраша и одреда смрти у Хондурасу.

У међувремену оперативни методи Вашингтона у оркестрирању обојених револуција мало су се променили, па сада главну улогу више не играју високе дипломате Стејт департмента него прљави посао обављају активисти „Канваса“, глобалног револуционара пореклом из Србије Срђе Поповића. Тако је било и у овом случају. Активисти „Канваса“ започели су најновију операцију против Моралеса још августа ове године, два месеца пре избора. Циљ је био спречити Моралесову победу на гласању, што је свакако боља опција од „плана Б“, односно постизборног свргавања које је уследило. Операција се састојала углавном из оптуживања Моралеса за катастрофалне пожаре који су задесили Амазонију средином ове године и о којима је у том периоду брујала читава светска јавност (шта се сада дешава с тим пожарима, да нису угашени?).

Оркестрацију овога предводила је Џанис Вака Даза, лажно представљана као „еколошки активиста“. Даза је, у ствари, активиста блиско повезана с „Канвасом“ Срђе Поповића и та љубав је ишла толико далеко да је Поповић „ретвитовао“ њене „еколошке“ коментаре против Моралеса, док се Даза 2018. у Поповићевом загрљају осећала „као у рају“, судећи по њеној објави на Фејсбуку.

ТЕХНИКА ДРЖАВНОГ УДАРА
Предизборна кампања против Моралеса, иако су је очито предводили тренутно најстручнији људи за то на свету, није имала много ефекта и мање од недељу дана пред изборе Карлос Меса је каскао иза Моралеса са минусом од 16 процената. У нормалним околностима, готово је немогуће да један кандидат за свега неколико дана надокнади толику разлику и коначни резултат никако није могао бити повољан по империјалне снаге. Ту ускачу амерички инструмент за контролу Јужне Америке – Организација америчких држава – Вашингтон и Европска унија, који и пре објављивања коначних резултата оптужују Моралеса за „изборне неправилности“.

Проблем је, међутим, у томе што неко може помоћу „изборних неправилности“ да украде проценат-два на изборима, али тешко да може да „мазне“ десет и више одсто. Тако се Моралес прогласио победником избора, што је одмах пропраћено насилним демонстрацијама широм земље, а највише у региону Санта Круз, дому боливијске финансијске олигархије. Нереди, током којих је живот изгубило најмање троје људи, трајали су око три седмице, а онда је 10. новембра војни врх Моралесу „предложио“ да се повуче заједно са читавим својим окружењем, да „не би било проблема“. Моралес је поднео оставку и изгнан је у Мексико, где је добио политички азил. Исти је случај и с његовим потпредседником Алваром Линером и бројним министрима.

Према Уставу, Моралеса је након оставке требало да привремено наследи председница Сената Адријана Салватијера, али проблем је у томе што је и она из Моралесовог Покрета за социјализам (МАС), као и председавајући Представничког дома Виктор Борда и први потпредседник Сената Рубен Мединачели. Сви они, као и још двадесетак других највиших државних званичника приморани су на оставку. У уторак, 12. новембра, на ванредној седници оба скупштинска дома којој због претњи нису присуствовали представници већинског МАС-а опозициона сенаторка Жанин Ањез се прогласила привременом председницом, што је Уставни суд прогласио легалним, иако није било кворума. Њено постављење одмах су признали Вашингтон и његови сателити, па чак и Русија, која је саопштила да ће сарађивати с њом јер је „јасно да ће она бити сматрана лидером Боливије док се не реши питање избора новог председника“, иако „сматра да је све што је претходило смени власти (у Боливији) једнако државном удару“.

Оно што су прихватили Вашингтон и многи други није, међутим, прихватио слободољубиви народ Боливије, па су хиљаде и хиљаде људи изашле на улицу протестујући због протеривања Моралеса, али и због опасности да индијанско становништво поново постане жртва апартхејда, што се за сада огледа у цепању и спаљивању традиционалних индијанских застава које је Моралес учинио уставним, али и у отворено расистичким ставовима које износи нова „председница“ Боливије. Војска, која је и омогућила пуч и свргавање Моралеса, жестоко је реаговала користећи и бојеву муницију. Тако је само у Кочабамби у једном дану (петак, 15. новембар) ватреним оружјем убијено девет, а рањено више од стотину људи. Укупан број жртава од свргавања Моралеса је најмање 23, док је током три недеље демонстрација против Моралеса, поменули смо, живот изгубило њих троје. Због овога, док Трамп државни удар у Боливији сматра „важним моментом за демократију“, Путин упозорава да ситуација после пуча у Боливији подсећа на ону у Либији после интервенције „демократских снага“.

С обзиром на то колико је људи изашло на улице Боливије захтевајући Моралесов повратак упркос рафалима који се на њих испаљују, и да је партија садашње „председнице“ на изборима освојила читавих 4,24 посто гласова, чини се извесним да Моралес неће морати попут Тупака Катарија да чека више од две стотине година да се „врати као хиљаду хиљада“, пошто се на неки начин већ вратио. Остаје да се види када ће то бити признато и када ће овај државни удар бити преокренут. Вероватно ускоро.

ЖРТВА СОПСТВЕНОГ УСПЕХА
Ево Моралес није свргнут јер је био неуспешан него управо супротно – био је превише успешан у свом подухвату, што не могу да му негирају ни империјалистички медији попут Њујорк тајмса или Би-Би-Сија. Моралес је први председник у историји Боливије који долази из индијанске заједнице, а не као представник белачке финансијске елите. Са снажном народном подршком иза себе, започео је рад на трансформацији најсиромашније латиноамеричке државе у једну од најперспективнијих у „задњем дворишту“ Сједињених Држава. У овоме му је, мора се признати, у великој мери помогао и стицај околности на регионалној сцени где се у истом тренутку појавио значајан број изворно народних лидера сличних убеђења и циљева попут Уга Чавеза у Венецуели, Нестора Кричнера у Аргентини, или Ињасија Лула да Силве у Бразилу.

Успех који је Боливија остварила под Моралесовим вођством заиста је импресиван и по јужноамеричким, али и по глобалним стандардима. Привредни раст већ више од деценије износи стабилних 4,9 посто годишње, што је невероватно за државу која је до гуше задужена и зависна од страних кредита. У последњих 13 година реални бруто домаћи производ по глави становника повећао се за више од 50 посто, што је двоструко више од раста на нивоу региона Латинске Америке и Кариба и највећи је у Јужној Америци, наводи се у октобарском извештају вашингтонског Центра за економска и политичка истраживања.

Али привредни раст често уме да завара и да пружи лажну слику о свеукупном људском развоју и иде руку подруку с порастом неједнакости, па чак и сиромаштва. У Боливији, захваљујући другим Моралесовим политикама, то није био случај и плодове привредног раста осетили су и најсиромашнији – ниво сиромаштва пао је са 60 посто 2006. на 35 одсто 2017, а ниво екстремног сиромаштва се више него преполовио са 38 на 15 процената. Ово је постигнуто значајним јавним инвестицијама (највећим у Јужној Америци) и редистрибуцијом добара. И незапосленост је готово преполовљена са 7,7 на 4,4 процента, а минимална зарада је утростручена. Велике реформе су спроведене и у образовном систему, пружајући могућност школовања многим сиромашним и запостављеним људима, што је довело и до драстичног пада неписмености.

„Да је нека друга влада постигла овакав невероватни економски успех, Светска банка и Међународни монетарни фонд би то ударали на сва звона. Овде је направљен изузетак, јер је Моралес препознао штетну улогу коју су обе ове институције имале у историји Боливије и, уместо да следи њихове савете, он је прогласио независност од њих и одбио потписивање новог кредитног споразума“, наводи у својој анализи Моралесовог успеха лондонска организација „Опен демокраси“. „Уместо да следи логику тржишта, Моралес је свој економски програм финансирао комбинацијом национализације и јавног власништва, опорезивањем великих компанија и повезивањем унутрашњег дуга са високим нивоом националних инвестиција. Ово је укључивало и програм дедоларизације како би се прекинула зависност боливијске привреде од увоза долара, што је раније онемогућавало власти да користе монетарну политику у корист Боливијаца, а не међународног капитала“, додаје „Опен демокраси“.

КОНКВИСТАДОРКА
Привремена председница Боливије, државе у којој 20 посто становништва чине чисти Индијанци, док је 68 посто мешавина белаца и Индијанаца, Жанин Ањез је отворени расиста који мрзи већинско становништво своје земље. „Сањам Боливију ослобођену индијанских сатанистичких обичаја, град није за Индијанце, боље би им било да иду у планине или Ел Чако (пустара на истоку Боливије)“, написала је она на Твитеру 2013. године.

У једном другом твиту Индијанце који су обележавали један од својих традиционалних празника назвала је „сатанистима“. Индијанце је омаловажавала и у твиту с фотографијом на којој се види неколико њих обувених у ципеле имплицирајући да Индијанци нису довољно цивилизовани да носе обућу. Она је најавила и борбу против „вифале“, традиционалне заставе боливијских Индијанаца коју је Моралес 2009. унео у устав као „другу“ боливијску заставу, поред црвено-жуто-зелене тробојке. По њеном доласку на власт, десничарски екстремисти почели су ове заставе да спаљују, а припадници снага безбедности да их скидају са својих униформи.

ПИТАЊЕ РЕСУРСА
Иако је свргавање Ева Моралеса у вашингтонским кулоарима планирано већ више од деценије, индикативна је коинциденција да је до њега дошло свега недељу дана пошто је Моралес отказао споразум с једном великом немачком компанијом о експлоатацији литијума, ресурса чији ће значај у наредним годинама вртоглаво расти и који се не без разлога сматра „ресурсом 21. века“.

Моралес је, наиме, 4. новембра под притиском локалног становништва региона Потоси поништио споразум с компанијом „АЦИ системс Алеманиа“ из децембра 2018. у вези са експлоатацијом литијума. У Потосију се налази између 50 и 70 одсто светских резерви литијума – алкалног метала неопходног за производњу модерних батерија. Агенција „Блумберг“ писала је прошле године да ће потражња за литијумом до 2025. бити више него удвостручена, а поред Боливије значајна налазишта су и у Аустралији, Чилеу и Аргентини.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Kai Pfaffenbach

 

Извор Печат, 22. новембар 2019.