Нова нада за руско-украјинске односе

Украјина све више схвата да је толико жељено чланство у ЕУ само фантазија и да је побољшање односа са Русијом њена суштинска потреба

Везе познатог украјинског олигарха и милијардера Ихора Валеријевича Коломојског са председником Украјине Владимиром Зеленским подложне су различитим интерпретацијама. И Коломојски и Зеленски (или боље речено његова портпаролка Јулија Мендел) поричу њихову пословну сарадњу из прошлости, али стиче се утисак да је олигарх довео Зеленског на власт.

Када га је прошле недеље новинар Њујорк тајмса упитао о томе, Коломојски је лежерно одговорио: „Ако бих ставио наочаре и гледао себе онако како ме посматра цео свет, видео чудовиште, господара из сенке, господара Зеленском, некога ко смишља апокалиптичне планове. Можда бих и могао почети да радим на свему овоме.“

ЗАОКРЕТ КОЛОМОЈСКОГ
Коломојски свакако држи у рукама оруђе којим би „апокалиптичне планове“ могао претворити у реалност, с обзиром на то да се његов обимни утицај у администрацији председника Зеленског не доводи у питање. И сама та чињеница чини овај интервју у Тајмсу веома значајним – у њему је одбацио низ својих антируских ставова и пребацио се у другу крајност у којој заговара украјинско савезништво са Русијом, како би се оживео савез по узору на Варшавски пакт.

Интервју се појавио у тренутку када се увелико говорило о састанку у четири ока између Зеленског и руског председника Владимира Путина. Све упућује на то да Зеленски иде у правцу примене ‘Штајнмајерове формуле’ (ради се о спровођењу Минског споразума из 2014/2015, што подразумева уставне промене којима би се сепаратистичким регионима гарантовао статус аутономне покрајине, а након тога би уследили превремени избори, што би довело до свеобухватног мировног решења за Донбас).

Москва очигледно охрабрује приступ Зеленског, што се види из снажне подршке украјинском председнику да крене овим путем коју је добио од Виктора Медведчука – проруског лидера опозиционе коалиције „За живот“, која је освојила преко 13 одсто гласова на изборима 2019. године и броји 43 од 450 посланика у украјинском парламенту.

Виктор Медведчук на састанку са руским председником Владимиром Путином, Санкт Петербург, 18. јул 2019. (Фото: en.kremlin.ru)

Виктор Медведчук на састанку са руским председником Владимиром Путином, Санкт Петербург, 18. јул 2019. (Фото: en.kremlin.ru)

Коломојски сасвим сигурно подржава општи тренд недавних акција Зеленског (овде, овде и овде). Заправо, АФП је 15. новембра објавио, цитирајући Јелисејску палату, да се први билатерални сусрет Путина и Зеленског очекује 9. децембра, у Паризу. Ово није дошло као потпуно изненађење, јер је Москва све више гледала на Зеленског у позитивном светлу, а садашњи тренутак вероватно пружа изванредну прилику за излазак из донбаског ћорсокака и за побољшање односа двеју земаља.

За Москву је најважније то што је Зеленски био „кандидат мира“ који је заправо свестан своје политичке обавезе да испуни изборна обећања у погледу решавања кризе у Донбасу, за шта је предуслов побољшање односа са Русијом.

ТРИ СПОЉНА ФАКТОРА
Ако је икада постојала могућност да екстремне националистичке снаге буду маргинализоване и неутралисане, онда је то сада. Три спољна фактора утичу на јачање ових трендова.

Прво, украјинска јавност схвата да је толико жељено чланство у Европској унији само илузија, и да је стога побољшање односа са Русијом суштинска потреба Украјине, нарочито у циљу спасавања економије и очувања њеног суверенитета и територијалног интегритета. Чињеница је да, без обзира на захлађење у политичким односима, Русија и даље остаје најважнији трговински и економски партнер Украјине.

Као друго, и Европска унија се такође заситила од финансијских донација Украјини у којој је суспендована владавина права, у којој је демократија мањкава, економија у банкроту, државна управа у катастрофалном стању, а мито и корупција толико распрострањени да се можда чак може рећи да су постали део политичке културе. ЕУ данас нема мотивацију да уграби Украјину као геополитички трофеј. Упоредо с тим, постоји озбиљно преиспитивање у великим европским престоницама (нарочито у Паризу и Риму) у погледу односа према Русији и растуће уверење да је конструктиван приступ Москви не само неопходан, већ и реално могућ.

Демонстрант качи заставу Украјине на барјак са заставом ЕУ током нереда у Кијеву, 02. фебруар 2014. (Фото: AFP/Sergei Supinsky)

Демонстрант качи заставу Украјине на барјак са заставом ЕУ током нереда у Кијеву, 02. фебруар 2014. (Фото: AFP/Sergei Supinsky)

Француски председник Емануел Макрон преузео је водећу улогу у залагању за стратешко партнерство са Русијом. Не изненађује то што постоји одређено незадовољство неких европских земаља везама са Русијом, које се граничи са отвореном критиком – а унутар ЕУ, рововски отпор видљив је у државама ‘Нове Европе’ које припадају некадашњем Варшавском пакту. Очигледно је да ће таквим историјским процесима бити потребно доста времена да уроде плодом.

С друге стране, приступ Европске уније Украјини и Русији више не зависи од америчког трансатлантског вођства, и сасвим је очигледно да за Трампа Украјина није витални интерес Америке. ЕУ заиста испитује могућност промене своје спољне и безбедносне политике.

У међувремену, Француска под Макроном показује деголовске аспирације, а промена расположења унутар немачко-француске осовине по питању ЕУ и брегзита – поред других фактора као што су економија, мигрантска политика, итд – значи да је ЕУ у дубокој транзицији.

КИЈЕВ ИЗМЕЂУ ДВЕ ВАТРЕ
Паралалено са тим, украјинско руководство схвата да се у Вашингтону спрема гласање о Трамповом опозиву, што би могао бити један од најважнијих тренутака модерне америчке историје. „Позната непознаница“ тиче се свих будућих открића везаних за Трампа која би могла утицати на америчку политику према Украјини.

Укратко, са становишта Кијева, доводи се у питање поузданост Америке као партнера на којег се може рачунати у читавом низу егзистенцијалних питања која су пред Украјином, односно у њеним напорима да протера проруске сепаратисте из источне Украјине док истовремено усмерава курс своје земље ка ЕУ и обећању ‘мајданског духа’.

Без сумње, транскрипт телефонског разговора са Трампом из јула месеца Зеленског приказује као улизичку и чудну неспретну фигуру и председника који се сагласио да јавно нареди покретање истраге о Џо Бајдену. Ово носи ризик да Украјина више неће уживати двопартијску подршку у САД, као што је до сада био случај.

Према томе, упркос чињеници да је Трампова администрација показала већу спремност од Обамине да Украјину опскрби војном опремом коју је тражила (попут напредних противтенковских ракета Џавелин), Трампова спремност да ту земљу искористи као пиона у унутрашњим политичким разрачунавањима узнемирила је Кијев, који процењује да више не ужива потпуну подршку Вашингтона.

Председник Украјине Владимир Зеленски слуша изглагање америчког председника Доналда Трампа током њиховог сусрета у Њујорку, 25. септембар 2019. (Фото: Evan Vucci/AP)

Председник Украјине Владимир Зеленски слуша изглагање америчког председника Доналда Трампа током њиховог сусрета у Њујорку, 25. септембар 2019. (Фото: Evan Vucci/AP)

Другим речима, америчка подршка Украјини сада зависи од спремности Украјине да ради у прилог Трампових личних амбиција и политичке будућности, што узгред такође произилази из мешања Кијева у америчке изборе 2016. године, када је бивши председник Петро Порошенко очигледно радио у прилог Трамповог пораза.

Сувишно је рећи да ће америчко-украјински односи остати затегнути макар до окончања избора 2020. године а – у зависности од исхода процеса импичмента и самог изборног резултата – можда чак потпуно деградирани у догледној будућности.

 

Насловна фотографија: Getty Images

 

Превео Лука Угрица

 

Извор Indian Punchline