Jedinstvo cara i naroda – učenje Ivana Groznog

Smatra se da je Ivan Grozni bio prvi ruski vladar koji je formulisao smisao državne (carske) vlasti. Kakvi su bili njegovi stavovi?

S. M. Solovjov primećuje povodom Ivana Groznog: Ivan IV bio je prvi car ne samo zbog toga što je prvi primio carsku titulu, nego i što je prvi u potpunosti bio svestan sveg značaja carske vlasti, što je prvi sam sastavio, da tako kažemo njenu teoriju, dok su njegov otac i deda samo praktično jačali vlasti.” Pravilnije bi bilo da kažemo da je Ivan Grozni prvi formulisao značaj carske vlasti i da je u njenoj formulaciji, zahvaljujući ličnim sposobnostima, bio precizniji i dublji nego ostali.[1] Međutim, ideal koji je on izrazio zapravo je onaj isti koji su izražavali crkveni služitelji i koji je usvojio ceo narod.

Kako je Ivan IV shvatao državnu ideju? Prema Groznom[2], državna uprava mora da predstavlja skladan sistem. Predstavnik aristokratskog načela, knez Kurbski, ukazuje prevashodno na lične vrline „najboljih ljudi” i „silnih u Izrailju”. Ivan se prema tome odnosi kao prema ispoljavanju političke nezrelosti i nastoji da objasni knezu da lične vrline neće pomoći ako nema pravilnog „uređenja”, ako u državi vlast i institucije nisu raspoređene prema odgovarajućem poretku. „Kao što drvo ne može da cveta ukoliko mu se koren osuši, tako je i sa ovim: ako ne bude najpre dobrog uređenja u carstvu, onda se ni hrabrost neće pokazati u ratu. Ti, „pak” kaže car, „ne obrativši pažnju na uređenje, proslavljaš samo vrline”.

Na čemu se, na kojoj se opštoj ideji podiže to neophodno „uređenje”, „konstitucija” hrišćanskog carstva. Da bi to objasnio, Ivan pominje manihejsku jeres. „Oni su izopačeni učili kao da Hristos vlada samo nebom, da zemljom samostalno upravljaju ljudi, a podzemnim svetom – đavo”. „Ja, međutim”, nastavlja car, „verujem da svime vlada Hristos: i nebeskim, i zemaljskim i podzemnim”, i „sve na nebesima, na zemlji i u podzemlju održava se Njegovim htenjem, Očevom odlukom i blagovoljenjem Svetoga Duha”. Ova Viša vlast polaže svoju volju i na državno „uređenje”, ustanovljujući i carsku vlast.

RUSKI I EVROPSKI PRINCIP
Prava vrhovna vlast, prema shvatanjima Groznog, određuje se hrišćanskom idejom potčinjavanja podanika. Time se dobija i širina vlasti, ali su u tome i njene granice (jer granice postoje i za Groznog). Međutim, nužno potčinjavanje caru u ukazanim granicama, kao obaveza koja je propisana verom, ulazi u sferu hrićanske pobožnosti. Ukoliko car postupa nepravedno, pa čak i surovo – onda je to njegov greh. To, međutim, ne oslobađa podanike od obaveze potčinjavanja. Ukoliko je Kurbski u pravu kada prekoreva Ivana kao čoveka, on još uvek ne dobija pravo da se ne potčini božanskom zakonu.[3] Zbog toga je Kurbski takvim postupkom „pogubio svoju dušu”. “Ako si pravedan i pobožan”, kaže car, “zašto onda nisi poželeo da postradaš od mene, svojeglavog gospodara, i da dobiješ krunu života?” “Zašto nisi podražavao pobožnost svoga sluge, Vaska Šibanova, koji je više voleo da u mukama pogine zbog svoga gospodara?”

Sa takvog stanovišta, prekorevanje Ivanovih postupaka na osnovu narodnog prava drugih zemalja (na koja ukazuje Kurbski), nema, kako se izrazio sam car, nikakav značaj. „O, bezbožni čoveče, zašto i da ti govorim? Niko od njih ne vlada svojim carstvima: kako im zapovede podanici (sluge), tako i čine, dok ruski samodršci od početka sami vladaju svim carstvima (tj. svim delovima carske vlasti), a ne boljari i velmože”.

Suprotnost našeg i evropskog principa, vrhovne vlasti više puta se zapaža kod Ivana, čak i nezavisno od polemike sa Kurbskim. Kao što pravilno kaže Romanovič-Slavatinski, „svest o međunarodnom značaju samodržavlja dostiže u caru Ivanu Groznom visok stepen”. On sasvim jasno razume da u sebi predstavlja drugačiji i viši princip. „Kada biste vi”, kaže on švedskom kralju, „imali savršeno kraljevstvo, onda ne bi tvom ocu i arhiepiskop, i savetnici i čitava zemlja bili prijatelji”. On ironično primećuje da je švedski kralj – „samo starešina u seoskoj opštini (volosti)”, pokazujući da potpuno razume da taj “nesavršeni” kralj u suštini predstavlja demokratsko načelo. „Tako su i kod nas”, kaže car, „novgorodski namesnici veliki ljudi”, ali i pored toga „sluga gospodaru nije brat”, i zato švedski kralj ne bi trebalo da se sporazumeva sa gospodarem, nego sa namesnicima.

Građani prisustvuju otkrivanju spomenika Ivanu Groznom u Orelu, 14. oktobar 2016.

Grozni je takve komplimente uputio i Stefanu Batoriju, primetivši u obraćanju izaslanicima: „Ne priliči vašem gospodaru Stefanu da bude u jednakom bratstvu sa vama”. Čak je i u trenutku koji je za njega bio najkritičniji Ivan gordo istakao Stefanu prevashodstvo svog principa: „Mi, skrušeni Ivan, car i veliki knez cele Rusije, po Božijoj volji a ne po nepostojanom ljudskom htenju”. Kao što smo već videli, predstavnici vlasti evropskih suseda za Ivana su predstavnici „bezbožne” ideje, tj. ideje koja se ne rukovodi božanskim zapovestima, nego onim ljudskim rasuđivanjima koja pobuđuju seljake da izaberu starešinu u volosti (seoskoj opštini).

Naprotiv, ova suština carske vlasti je u tome što ona nije izabrana i što ne predstavlja narodnu vlast, nego nešto više, što narod priznaje nad sobom, ako nije „bezbožan”. Ivan napominje Kurbskom da je on pogubio „silne u Izrailju”. Ivan mu objašnjava da silni u Izrailju uopšte nisu tamo gde ih postavlja predstavnik aristokratskog načela „najboljih ljudi”. „Zemljom”, kaže Ivan, „vlada Božije milosrđe i milost Presvete Bogorodice, i molitve svih svetih, i blagoslov naših roditelja, i njihovi potomci, njeni gospodari, a ne sudije i vojvode, a to su ipati i stratezi”.

BOŽJA ISKRA
Carsko samodržavlje na dolazi, dakle, od naroda, nego ide od Božije milosti ka narodu. Ivan tako i objašnjava: „Pobedonosnu zastavu i Časni krst”, kaže on, Gospod Isus Hristos je u početku dao Konstantinu, „prvom po pobožnosti”, tj. prvom hrišćanskom imperatoru. Zatim su, uzastopno, krst i zastava predavani i drugima. Kada je iskra pobožnog došla do Ruskog carstva, ta ista vlast je data i nama. „Samodržavlje je – Božijom voljom”, objašnjava Grozni, započelo od Vladimira Svetog, Vladimira Monomaha itd, te preko niza gospodara „dođe i do nas skrušenih nošenje skiptra ruskog carstva”.

U skladu sa takvim poreklom vlasti, u carevim rukama mora biti istinska sila. Prigovarajući Krubskom, Ivan kaže: „Ili je možda ovo svetlost – da pregorde i lukave sluge vladaju, a car da bude samo počastvovan predsedavanjem i carskom čašću, a da po vlasti ne bude bolji od sluge? Kako će se on nazvati samodršcem, ako sam ne gradi zemlju? „Ruski samodršci od početka vladaju svim carstvima, a ne boljari i velmože”.

Carska vlast je data radi isticanja dobrih i kažnjavanja zlih. Zbog toga car ne sme da se odlikuje jedino krotošću. „Ove razborito milujte, a one sa strahom spasavajte”, kaže Grozni. „Carevima svagda dolikuje da budu oprezni: ponekad najkrotkiji, a ponekad gnevni; prema dobrima – milost i krotkost, a prema zlima gnev i mučenje; ako neko toga nema – nije car!” Obaveze cara ne mogu se meriti merom običnog čoveka. Jedna je stvar spasavati svoju dušu, a druga brinuti se o mnogim dušama i telima”.

Moraju se razlikovati uslovi. Život radi ličnog spasenja – to je isposnički život, kada čovek ne razmišlja ni o čemu materijalnom i može da bude krotak kao jagnje. U društvenom životu to je, međutim, nemoguće. Čak i episkopi, koji su se po monaškom činu lično odrekli sveta, zbog drugih su obavezni da imaju „domaćinstvo, brigu i kažnjavanje”. Episkopske zabrane su – prevashodno moralne. „Carsko upravljanje zahteva strah, zabranu i obuzdavanje, a najviše zabrane” radi „zlobnog bezumlja lukavih ljudi”. Car sam biva kažnjen od Boga ako se usled njegove neobazrivosti dogodi neko zlo.

U toj obazrivosti on je bezuslovno samostalan. „Slobodni smo da nagradimo svoje sluge, a slobodni smo i da ih kaznimo”. „Ako nađemo da se neko oslobodio ovih zlih (dela i sklonosti) i kada kod nas vrši svoju službu i ne zaboravlja poverenu mu službu, mi takvoga nagrađujemo velikom nagradom, a ako se nađe protivno, kao što smo rekli, po svojoj krivici i kaznu prima”.

GRANICE SAMODRŽAVLjA
Vlast, koja je toliko važna, mora da bude jedna i neograničena. Vladavina mnogih slična je „ženskom bezumlju”. Ukoliko oni što upravljaju ne bi bili pod jednom vlašću, onda bi se, čak i u slučaju da su, svaki pojedinačno, i hrabri i razumni, zajednička vladavina pokazala „slična ženskom bezumlju”. Carska vlast ne može biti ograničena čak ni episkopskom: „Ne dolikuje sveštenicima da tvore ono što je carsko”. Ivan Grozni se poziva na Bibliju i navodi primere iz istorije, zaključivši: „Budući da carevi tamo behu poslušni eparsima i sinklitima – eto do kakve propasti dođoše. Zar nam to savetuješ?”

Još je štetnije ograničavanje carske vlasti od strane aristokratije. Na osnovu svog ličnog iskustva, car dočarava nesreće, nerede i pobune koje je uzrokovalo boljarsko samovlašće. Opljačkavši carsku riznicu, samovlasnici su se, kaže on, bacili na narod: „Najsurovijim mučenjima prigrabili su imanja onih što su živeli na selu”. Ko može da nabroji nesreće koje su oni uzrokovali susednim žiteljima? „One žitelje učiniše slugama, a svoje sluge načiniše da budu kao velmože”. Sebe su nazivali vladarima i vojskovođama, iako su, umesto toga, svuda stvarali samo nepravdu i rastrojstvo, „nagrade bezbrojne od mnogih sakupljahu, i sve su zbog nagrade govorili i činili”. Jedino samodržavlje može da okonča ovu otimačinu. Međutim, i ta neograničena politička vlast ima, kao što smo već videli, svoje granice. Ona se ograničava svojim sopstvenim principom.

„Sva božanska pisma objavljuju da nije zapoveđeno deci da se protive očevima, ni slugama da se protive gospodarima”, osim, dodaje Ivan, „kada je u pitanju vera”. Na tom mestu Grozni bi, da tako kažemo priznao Kurbskom pravo na neposlušnost, zbog čega svim silama dokazuje da Kurbski zapravo nema taj jedini zakoniti urok neposlušnosti. Car „protiv vere” ništa nije zahtevao, niti učinio. „Ne samo ti, nego ni svi tvoji istomišljenici i demonske sluge ne možete u nama to da pronađete”, kaže on, zbog čega ti neposlušnici nemaju opravdanja. Grozni se nekoliko puta vraća uveravanjima da, ako je i kaznio ljude, ni u čemu nije narušio prava Crkve i njenu svetinju, nego je, naprotiv, odani zaštitnik pobožnosti. Bez obzira na to da li je Ivan faktički u pravu kada to tvrdi, njegove reči u svakom slučaju pokazuju u čemu on priznaje granice onome što je caru dozvoljeno ili nedozvoljeno.

Slika „Ivan Grozni i njegov sin Ivan 16. novembra 1581. godine” (Ilja Rjepin, 1885, ulje na platnu)

Odgovornost cara pred Bogom je moralna, a ona je za verujućeg, uostalom, sasvim realna, jer su Božija sila i kazna snažnije od carskih. Na zemlji, međutim, pred podanicima, car nikome ne odgovara. „Ruski vladari do sada ni od koga nisu bili ispitivani („nisu odgovarali”), nego su bili slobodni da one koji su im podvlašćeni nagrađuju ili kažnjavaju, i ni pred kim se nisu s njima sudili”. Pred Bogom je, međutim, sud svima dostupan. „Kada se sudiš, privedi Hrista Boga između tebe i mene, a ja se toga suda neću kloniti”. Naprotiv, taj sud preti caru više nego bilo kome drugom. „Verujem”, kaže Ivan, „da ću za sva svoja sagrešenja, hotimična i nehotična, primiti sud kao sluga, i neću odgovarati samo za svoja, nego i za sagrešenja mojih potčinjenih, ukoliko zbog moje neobazrivosti sagrešuju…”

 

Iz knjige: Lav Tihomirov, „Monarhija”, Beograd, Ukronija, Logos, 2008.

 

Lav Aleksandrović Tihomirov (1852-1923) bio je revolucionar, a u kasnijoj fazi konzervativni mislilac i autor više knjiga o monarhiji, pravoslavlju i ruskoj političkoj filozofiji.

____________________________________________________

UPUTNICE
[1] Savremenici su Ivana Groznog okarakterisali kao „čoveka čudesnog uma ,dostojnog poštovanja u književnoj nauci i mnogorečitog, u bitkama veoma odvažnog i branitelja svoje otadžbine” („Hronograf Kubasova”)

[2] Izlaganje koje sledi sačinjeno je prvenstveno na osnovu Ivanove prepiske sa Kurbskim.

[3] „Nemoj misliti da se, postavši sličan Bogu, pravedno gneviš na čoveka, jer i ti si čovek, iako nosiš carski purpur, a ne Bog”.

 

Priredio i opremio Novi Standard