Samurajska etika i moderno društvo

Samurajska etika ne može opstati u demokratskom društvu. Težnja demokratskog doba je da se što manje radi i da se što duže živi

Verujem da je najviša ljubav tajna ljubav. Kada se jednom podeli, ljubav se suši. Čeznuti čitavog života, umreti od ljubavi bez da se izgovori ime voljenog, ovo je pravo značenje ljubavi. (Knjiga Druga)

KICOŠKA OMLADINA
Dvadeset godina nakon rata, Japan je počeo da se menja tačno u onom pravcu koji je predvideo autor Hagakurea. U Japanu nije više bilo samuraja, nije bilo rata, ekonomija je oživela. Sve je preplavilo osećanje mira, omladina se dosađivala. Da ponovim, Hagakure je u osnovi paradoksalna knjiga. Kada se u Hagakureu kaže „Cvet je crven“, opšte mnjenje kaže da je cvet beo. Kada se u  Hagakureu kaže da ne treba slediti određeni „trend“, upravo taj pravac žudno sledi veći deo sveta. Kada se sve uzme u obzir, iza ove stroge knjige leže društvene prilike i javno mnjenje koji su u suprotnosti sa njenim sadržajem. Te prilike su način na koji su Japanci živeli u doba mira u bilo koje vreme.

Evo jednog poznatog primera ovog fenomena. Danas sigurno nije prvi put da je procvetala muška moda koja nadmašuje onu žena. Prizor mladića zaluđenih kicoškim izgledom nije novost u japanskoj istoriji. U periodu Genroku (Đoćo se povukao iz svetovnog života i živeo u osami tokom trinaest godina perioda Genroku, 1700), preterana raskoš se mogla videti ne samo u odevanju, već je uticala i na izgled mačeva, branika, bodeža zakačenih na koricama, pa je moda ukrasa i zaslepljujućeg sjaja opčinila muškarce. Jedan pogled na razmetljivu opremu i pribor i raskošne provode oslikane na žanrovskim svicima Moronobu Hišikave (ukijo-e umetnika iz ranog perioda Edo) dovoljno je da se zamisli luksuz tog perioda, pod uticajem raskošne kulture trgovaca i stanovnika velikih gradova.

Danas, ako odete u džez klubove i razgovarate omladinom, uvidećete da oni ne razgovaraju ni o čemu drugom osim o tome kako da se lepo obuku i moderno podšišaju. Desilo mi se sledeće: kada sam seo u jedan džez-klub, odmah je pored mene seo jedan mladić i počeo da me ispituje: „Da li ste dali da vam se te cipele naprave? Gde ste ih napravili? A dugmad za manžetne, gde ste ih kupili? Gde ste nabavili materijal za to odelo? Ko vam je krojač?“ Brzo mi je postavljao jedno pitanje za drugim. Drugi mladić, koji je bio sa prvim, počeo je da mu prebacuje: „Hej, prekini. Zvučiš kao prosjak kada postavljaš takva pitanja. Zašto jednostavno ne posmatraš ćutke i onda ukradeš njegove ideje?“ A prvi mladić mu je odgovorio: „Zar ne misliš da je iskrenije otvoreno pitati i neposredno od njega naučiti?“ Za njih je „naučiti“ značilo naučiti kako da se pokazuju u najboljem izdanju, da budu upućeni u tajne muške mode. Sledeći odeljak iz Hagakurea je jasan dokaz sličnog stava:

Vremena su se promenila u poslednjih trideset godina. Danas kada se nađu mladi samuraji oni pričaju o novcu, o zaradi i gubitku, o tome kako da uspešno vode domaćinstvo, kako da procenjuju vrednost odeće, i razmenjuju priče o seksu. Ako se spomene bilo koja druga tema, kvari se atmosfera i svi prisutni se osećaju nekako nelagodno. Kako je to samo žalosno! (Knjiga Prva)

FEMINIZACIJA MUŠKARACA
Povrh svega, stalno se govori o tome koliko su današnji muškarci u Japanu feminizirani – što je rezultat uticaja američke demokratije, „dame prve“ i tako dalje. Ali, ovaj fenomen, takođe, nije nepoznat u našoj prošlosti. Kada je, napuštajući grubu muževnost ratničkog naroda Tokugava bakufu (vojna vlada) sigurno uspostavio svoju vladavinu kroz režim mira, odmah je počela feminizacija muškaraca. Dokaz ovog trenda može se videti na ukijo-e estampama iz 18. veka, majstora Harunobu Suzukija: par je priljubljen dok sedi na verandi i gleda cvetove trešnje. Ali oni toliko naliče jedno drugome po frizuri, kroju i šari odeće, samom izrazu lica da koliko god da ih proučavate, iz bilo kog ugla, nemoguće je reći ko je od njih dvoje muškarac, a ko žena. U periodu u kome je pisan Hagakure, feminizacija muškaraca je već bila počela. Pogledajte ovaj pronicljivi pasus, pod nazivom „Ženski puls“:

Ovo sam čuo od svog poznanika. Izgleda da je doktor Kjogan jednom rekao sledeće: „U medicini razlikujemo muškarca i ženu pripisujući im atribute jin i jang, i naravno, u odnosu na to se određuje odgovarajuća terapija. Takođe, njihov puls je drugačiji. Međutim, tokom poslednjih pedeset godina, puls muškarca postepeno se približavao onome u žena. Pošto sam primetio ovaj fenomen, smatrao sam prikladnim da lečim očna oboljenja metodom koja normalno odgovara pulsu ženskih pacijenata. Kada sam pokušao da na muške pacijente primenim lekove koji su odgovarali muškarcima, nisu imali nikakav učinak. Svet je zaista ušao u izopačenu fazu; muškarci gube svoju muževnost i postaju žene. Ovo je nepobitna činjenica koju sam iskusio iz prve ruke. Odlučio sam da ovo saznanje držim u tajnosti za šire mase“. Kada, s ovim na umu, pogledam oko sebe na današnje muškarce, često pomislim: „Aha! Evo ga primer ženskog pulsa.“ Skoro da i ne viđam ono što se zove pravi muškarac… (Knjiga Prva)

SKUPA ARISTOKRATIJA
Ista stvar se slobodno može reći  za porast troškova za račun aristokratije čemu je, barem delimično, doprineo moderni sistem taksi. U Đoćovo vreme visoki troškovi samuraja, koji su teško mogli da naprave razliku između svog novca i onog od njihovog gospodara, već su postali upadljivi, u okviru onoga što nije bilo društvo, već daimjo-ov posed, mladi samuraj, zaboravljajući na cilj učestvovanja u idealno kooperativnoj zajednici, počeo je da misli samo na sebe (i kako da se obezbedi). Idealistički sjaj u očima mladih je izbledeo i sveo se na svetlucanje, usled preokupacije beznačajnijim stvarima. Sve je više mladih samuraja sa „skrivenim pogledom džeparoša“ koji misle samo na ličnu korist.

Statua Tojotomija Hidejošija, poznatog japanskog daim-jo-a i jednog od tri velika ujedinitelja Japana ispred Hokoku svetilišta u Osaki (Foto: Getty Images)
Statua Tojotomija Hidejošija, poznatog japanskog daimjoa i jednog od tri velika ujedinitelja Japana ispred Hokoku svetilišta u Osaki (Foto: Getty Images)

Kada gledam današnje mlade samuraje u službi, čini mi se da su im interesovanja žalosno niska. Imaju skriveni pogled džeparoša. Većina njih gleda vlastiti interes, ili se razmeće svojom veštinom, a čak i oni koji izgledaju smireni jednostavno su postavili dobru masku. Ukoliko samuraj ne stremi ka tome da položi život za svoga gospodara, brzo umirući i postajući duh, ukoliko nije stalno zbrinut za dobrobit svoga gospodara i odmah mu prijavi kad primeti neki problem, ako se ne bavi uvek jačanju temelja poseda, ne može se nazvati pravim samurajem u službi svog gospodara. (Knjiga Prva)

KOŠARKAŠI I TELEVIZIJSKE ZVEZDE
Osuđujući, u velikoj meri, ljude koji se ističu po određenoj veštini ili umetnosti, Đoćo govori kako u njegovom dobu vlada tendencija da se ljudi koji se odlikuju u takvim umetnostima idealizuju u istoj meri kao i najveće zvezde današnjice. Danas se košarkaši i televizijske zvezde obožavaju. Oni koji se obučavaju u veštinama koje će oduševiti publiku skloni su tome da zapostave svoje postojanje kao celovite ljudske ličnosti i svode se na vrstu vešte marionete. Ova tendencija odražava ideale našeg doba. U tom smislu nema razlike između izvođača i tehničara.

Trenutno vlada doba tehnokratije (pod vođstvom tehničara). Drugim rečima, živimo u dobu umetnika-izvođača. Istaknuti i vešti umetnik preko svoje umetnosti može da izmami oduševljen aplauz društva. U isto vreme, takvi ljudi umanjuju svoje životne ciljeve, težeći jedino tome da izgledaju što smelije i važnije. Oni zaboravljaju ideale ljudskog bića u celini, a njihova najveća ambicija postaje da se svedu na jedan zubac, jednu namenu. U svetlu ovog fenomena, Đoćo omalovažava tehničare i umetnike:

To da umetnost ili veština pomognu osobi da zaradi za život važi samo za samuraje sa drugih poseda. Jer, samurajima iz ove vladajuće porodice, veština ili umetnost snižavaju status. Svako ko je posebno obučen u nekoj određenoj umetnosti je tehničar, a ne samuraj. (Knjiga Prva)

KOMPROMISNA KLIMA DANAŠNjICE
„Ako vaše ime ne znači ništa svetu, kad treba da odlučite da li da živite ili da umrete, bolje odaberite život.“ (Knjiga Prva)

Ovaj način razmišljanja, naravno, postojao je u vreme kada je napisan Hagakure. Normalno je da čoveka njegov nagon za preživljavanjem, kada se suoči sa odlukom da li da umre ili živi, okreće ka tome da odabere život. Ali moramo priznati da kada čovek pokuša da živi lepo, jaka vezanost za život podriva tu lepotu. Teško je živeti i umreti lepo, ali podjednako je teško živeti i umreti na užasan način. Ovo je sudbina čoveka.

Kompromisna klima vremena rađa se iz činjenice da oni koji pokušavaju da žive lepo i umru lepo u stvari biraju ružnu smrt, dok oni koje žele da žive užasno i umru užasno odabiraju lep život. Hagakure izriče divnu presudu po ovom pitanju života i smrti. Ovde opet dolazimo do najčuvenije rečenice iz Hagakurea: „Shvatio sam da je put samuraja smrt“. Đoćo nastavlja: „Kada treba da odaberete između života i smrti, jednostavno se odlučite za trenutnu smrt. U tome nema ničeg komplikovanog. Samo se uspravite i delajte.“ (Knjiga Prva)

IDEALNA LjUBAV JE NEIZREČENA
U Hagakureu se takođe govori o romantičnoj ljubavi – zapravo, kao što je istakao Bunso Hašikava, to je verovatno jedino delo klasične japanske književnosti koje razvija logičnu teoriju o romantičnoj ljubavi. Ideal koji je izložen u Hagakureu mogao bi se sažeti u jednom izrazu, a to je „tajna ljubav“, i u ovom delu se jednostavno kaže da kada se ljubav jednom prizna ona se suši, prava ljubav dostiže svoju najvišu i najplemenitiju formu kada je osoba kao tajnu ponese u grob.

Romantična ljubav u Americi podrazumeva da se osoba izjasni, dotera i krene u „lov“. Energiji, koju stvara ljubav, nikada nije dozvoljeno da se povećava iznutra, već stalno zrači ka spolja. Ali, paradoksalno, napon ljubavi se rasipa istog trena kada se prenese. Današnja omladina je blagoslovena mogućnošću za romantičnim i seksualnim avanturama o kojima prethodne generacije nisu mogle ni da sanjaju. Ali u isto vreme, ono što vreba u srcima moderne omladine jeste smrt onoga što znamo kao rao romantična ljubav. Kada romantična ljubav rođena u srcu nastavlja pravom putanjom i iznova ponavlja proces ostvarenja svog cilja i u tom trenutku prestaje da postoji, onda je na pomolu nemogućnost da se voli i umre u strasti (fenomen koji je svojstven modernom dobu). Pošteno bi bilo reći da je ovo glavni razlog što je današnja omladina mučena kontradikcijom koja se tiče problema romantične ljubavi.

Mijagava Iso, ljubavna scena iz serijala „Prolećne razonode“
Mijagava Iso, ljubavna scena iz serijala „Prolećne razonode“

Do rata, mladi su jasno mogli da razlikuju romantičnu ljubav i seksualnu želju, i sasvim su umereno mogli da žive sa oba. Kada su se upisivali na fakultet, njihovi stariji drugari vodili bi ih u bordele i učili kako da zadovolje svoju požudu, ali se nisu usuđivali da dotaknu ženu koju su istinski voleli. Tako je ljubav u predratnom Japanu, dok se zasnivala na žrtvi u formi prostitucije, s druge strane očuvala staru „čistu, puritansku“ tradiciju. Kada jednom prihvatimo postojanje romantične ljubavi, moramo prihvatiti i činjenicu da muškarci moraju imati odvojeni žrtveni objekat preko koga mogu da zadovolje svoje pohotne želje. Bez takvog oduška, ne može postojati prava ljubav. Takva je tragična psihologija muškarca.

Romantična ljubav kakvu je video Đoćo nije strategija osmišljena za očuvanje ovog polumodernizovanog, sa jasno podeljenim ulogama, pragmatičnog i fleksibilnog uređenja. Ona je uvek pojačana smrću. Osoba mora umreti za ljubav, a smrt uzvisuje ljubavnu tenziju i čistotu. Ovo je idealna ljubav po mišljenju autora Hagakurea.

LEK ZA DUHOVNU PATNjU
Kao što se može pretpostaviti iz onoga što sam već rekao, Hagakure je pokušaj da se izleči miroljubivi karakter društva moćnom medicinom smrti. Tokom perioda od više stotina godina rata koji je prethodio periodu Tokugava, ljudi su ovaj lek slobodno koristili u svom svakodnevnom životu, ali sa dolaskom mira, počeo je da se izbegava jer se smatrao najstrašnijim lekom. Đoćo Jamamoto je otkrio da najdrastičniji lek može da izleči napaćeni duh ljudi. Autor u svom velikom poznavanju čovekovog života, zna da čovek ne živi svoj život samo od života. On zna koliko je čovekova sloboda paradoksalna. I, on zna da čim se čoveku podari sloboda on se od nje umara, i čim se da život on je u nemogućnosti da ga podnosi.

Mi živimo u dobu u kome se sve zasniva na ideji da je najbolje živeti što duže. Prosečan životni vek je postao  najduži u čovekovoj istoriji, i pred očima nam se odvija monotoni plan humanosti. Entuzijazam mladih da zasnuju svoj dom traje koliko i borba da se pronađe svoje malo gnezdo. Čim ga pronađu, budućnost im više ništa ne nudi. Sve što im ostaje je novac od penzije, nanizan na abakusu, i miran, dosadni život impotentne starosti. Ova slika je stalno u senci bogate države, i preti srcu čovečanstva. U skandinavskim zemljama ljudi su izgubili potrebu da rade i ne brinu o tome kako će se izdržavati u starosti; u svojoj dosadi i razočaranju što im je društvo odredilo da se samo „odmaraju“, izuzetno veliki broj ljudi izvršava samoubistvo. A u Engleskoj, koja je nakon rata dostigla idealan standard bogate nacije, izgubljena je želja za radom, i ono što će uslediti je obogaljena industrija u padu.

NAGON ZA SMRĆU ĆE EKSPLODIRATI
Ako govorimo o tome u kom pravcu bi moderno društvo trebalo da se razvija, neki predlažu ideal socijalizma, a drugi ideal bogate države, ali ova dva ideala su zapravo istovetni. U ekstremu slobode je zamor i sloboda bogate države; nepotrebno je reći, u ekstremu socijalne države je gušenje slobode. Jednim delom čovek podržava veliku socijalnu „viziju“, ali kako joj se polako približava, čim se ideja čini dostižna i ostvariva već mu je dosadila. Svako od nas krije u svojoj podsvesti, duboke, slepe nagone. Oni su dinamičan izraz kontradikcija koje iz trena u tren ispunjavaju čovekov život, i izraz su onoga što suštinski nema ništa zajedničko sa socijalnim idejama budućnosti. U mladosti se ovo izražava u svom najsmelijem i najoštrijem obliku. Štaviše, ti slepi nagoni pojavljuju se u dramatičnim protivrečnostima, čak i u međusobnom sukobu. Mladi u podjednakoj meri imaju nagon da se opiru i nagon da se predaju. Neko bi za ove nagone mogao reći da je to nagon da se bude slobodan i nagon da se umre. Ispoljavanje ovih nagona, bez obzira na to kakvu političku formu uzimaju, naliči struji koja proizilazi iz različitog električnog punjenja – drugim rečima iz osnovnih suprotnosti ljudskog postojanja.

Tokom rata, nagon za smrću je bio stoprocentno oslobođen, ali nagon za otporom i slobodom, za životom, je bio potpuno ugušen. U posleratnom periodu, ovo stanje se sasvim promenilo, i iako se u potpunosti ispunio nagon za otporom i slobodom, uopšte se nije zadovoljio nagon za predajom i smrću. Pre oko deset godina, u razgovoru sa jednim političarem konzervativcem, rekao sam da je možda posleratna japanska vlada, u svom ekonomskom napretku, uspela barem da ispuni nagon omladine za životom, ali nisam imao prilike da govorim o nagonu za smrću. Drugom prilikom, međutim, objasnio sam da smo neprekidno izloženi opasnosti da će u omladini jednog dana eksplodirati potisnut nagon za smrću.

Japanski samuraj izvršava ritualno samoubistvo „sepuku“ (umetnički prikaz)
Japanski samuraj izvršava ritualno samoubistvo „sepuku“ (umetnički prikaz)

Verujem da je borba za obnovu Američkog bezbednosnog ugovora (American Security Treaty) jedan primer ekstremne razlike u električnom punjenju. Bitka oko Bezbednosnog ugovora je bila politički složena, i mladi koji su u njoj učestvovali jednostavno su tražili ideju za koju su bili spremni da polože svoje živote. Ne mora da znači da ih je vodila neka ideologija, i da je njihovo ponašanje bilo zasnovano na njihovom čitanju teksta Bezbednosnog ugovora. Oni su pokušali da zadovolje oba svoja unutrašnja nagona – nagon za otporom i nagon za smrću.

Međutim, frustracija koja je usledila nakon neuspeha demonstracija protiv Bezbednosnog ugovora bila je još gora. Oni koji su u njima učestvovali morali su da shvate da je politički pokret kome su posvetili život izmišljen i nestvaran, da smrt ne prevazilazi stvarnost, da politička ostvarenja ne donose zadovoljenje, da je energija svih njihovih dela proćerdana. Još jednom se omladina u modernom Japanu suočila sa rečenicom: „Stvar zbog koje ste umirali nije bila vredna toga“.

Kao što je rekao Tojnbi (Toynbee), hrišćanstvo je privuklo toliko strastvenih obraćenika zbog toga što su ti ljudi neumorno tražili cilj za koji bi mogli da umru. U vremenu Paks Romane, zemlje pod Rimljanima, uključujući i čitavu Evropu i proširujući se čak na Aziju, uživale su u beskonačnom miru. Međutim, jedini koji su mogli da izbegnu dosadu i zamor koje proizilaze iz mirnodopskog perioda bili su čuvari granica. Oni su imali cilj za koji su mogli da umru.

VREMENA SU SE PROMENILA
Hagakure se zasniva na samurajskim načelima. Zanimanje samuraja je smrt. Bez obzira koliko je period miran, vrhovna motivacija samuraja je smrt, a ako se samuraj plaši ili izbegava smrt, tog trenutka prestaje da bude samuraj. Zbog toga je Đoćo Jamamoto toliko isticao smrt kao osnovnu motivaciju delanja. Međutim, u današnjem Japanu pod upravom koja je prognala rat, ne mogu da postoje ljudi koji smatraju smrt svojim ciljem, a to uključuje i pripadnike Državne bezbednosti. Težnja demokratskog doba je da se živi što je duže moguće.

Stoga je u procenjivanju uticaja i značaja dela kao što je Hagakure važno da li je čitalac samuraj ili ne. Ako osoba može da čita Hagakure prevazilazeći osnovnu razliku u ljudskim težnjama Đoćovog perioda i našeg, u njemu će pronaći iznenađujuće razumevanje čovekove prirode, i mudrost koja se može primeniti na međuljudske odnose čak i danas. Možete lagano i brzo čitati stranice ovog dela (stimulišuće, žive, strastvene, ali ekstremno oštre i prodiruće, paradoksalne stranice), puštajući da vam, poput prolećne kiše, osveže telo. Ali na kraju, primorani ste da ponovo suprotstavite osnovne razlike u težnjama. Kao čitalac, privremeno savlađujući ovu razliku u težnjama, počinjete da se usaglašavate sa tekstom; a onda se, na kraju, još jednom morate predati pred nerešivom razlikom u težnjama. To je ono što je zanimljivo kod Hagakurea.

ZNAČAJ HAGAKUREA DANAS
Ali u čemu je zapravo ova razlika? Ovde prevazilazimo zanimanje, klasne razlike i uslove pripisane bilo kom posebnom periodu, i dovedeni smo pred osnovni problem života i smrti, problem sa kojim se i mi danas moramo suočiti. U modernom društvu zaboravljeno je značenje smrti. Ne, ova tema nije zaboravljena, već se izbegava. Rajner Marija Rilke (pesnik, rođen u Pragu, 1875-1926) je rekao da je smrt muškarca postala manja. Smrt čoveka se mahom svela na individualno umiranje u bolničkom krevetu, sa telom koje se što pre treba odložiti i odbaciti. A svuda oko nas se neprekidno vodi „saobraćajni rat“ koji je na rđavom glasu da je odneo više života nego kinesko-japanski rat, dok je krhkost čovekovog života ista kao i nekada. Mi jednostavno ne volimo da pričamo o smrti. Ne želimo da izvučemo iz smrti njene delotvorne elemente i da ih uposlimo da rade za nas. Uvek pokušavamo da usmerimo pogled ka svetlom orijentiru – ka orijentiru života. Jako se trudimo da ne gledamo i da se ne obraćamo sili kojom smrt postepeno proždire naše živote. Ova perspektiva ukazuje na proces kojim naš racionalni humanizam, dok nesavesno usmerava pogled modernog čoveka ka svetlosti slobode i napretka, briše problem smrti iz svesti, čime se smrt potiskuje u podsvesno na još opasniji, eksplozivniji, čak i skoncetrisaniji, ka unutra usmereni nagon. Zanemarujemo činjenicu da je postavljanje smrti na nivo svesnog važan činilac mentalnog zdravlja.

Kapija Tori u moru ispred šintoističkog svetilišta Icukušima
Kapija Tori u moru ispred šintoističkog svetilišta Icukušima

Ali, sama smrt postoji nepromenjena i reguliše naše živote kao u doba kada je napisan Hagakure. U tom smislu, smrt o kojoj govori Đoćo nije posebna. U Hagakureu autor insistira na ideji da ako se svakodnevno razmišlja o smrti zapravo se svakodnevno usredsređuje na život. Ako radimo svoj posao s mišlju da danas možemo umreti, ne možemo da se otmemo utisku da naš posao odjednom zrači životom i smislom. Čini mi se da Hagakure nudi priliku da se preispitaju naši pogledi na život i smrt, dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata.

 

Odlomak iz knjige: „Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan o delu Hagakure”, Beograd, Kokoro, 2009. 

 

Jukio Mišima (Kimitake Hiraoka, 1925-1970) je japanski književnik, pesnik, dramaturg, glumac. Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost i smatra se jednim od najuticajnijih japanskih pisaca 20. veka.

 

Izbor, naslov i oprema teksta Novi Standard