Miša Đurković: Abortus kao legalizovano ubistvo

Kod nas čak i ne postoji realna zvanična statistika, pa država nema pojma koliko se dece na ovaj način ubije. Procene idu oko 200.000

Nedavno je i u našoj zemlji uz prisustvo režisera održana premijera američkog filma „Neplanirano”. Reč je o filmu rađenom po istinitoj priči, na osnovu memoarske knjige Ejbi Džonson, dugogodišnje direktorke jedne od klinika iz sistema takozvanog planiranog roditeljstva u kojem se obavi najveći broj abortusa u SAD. Kada je, međutim, prvi put prisustvovala samom činu abortiranja i na ultrazvuku videla kako živo biće u trenutku nestaje u smesi krvi i đubreta, doživela je šok, napustila kliniku i postala jedan od vodećih aktivista za borbu protiv pobačaja. Od žene koja je ranije sama dva puta abortirala postala je majka sedmoro dece.

Film je ostvario veliki uspeh, čak i u komercijalnom smislu, i smatra se prvim uspešnim i važnim prolajf filmom. Razumljivo, naišao je na oštre osude takozvanih liberalnih medija u Americi i svih onih moćnih organizacija koje zagovaraju abortus. Temperatura je na ovom polju strahovito podignuta pre svega u Americi. Naime, iako je 1973. sa kontroverznom odlukom Vrhovnog suda u slučaju Ro protiv Vejda pojedinačnim državama oduzeto pravo regulisanje abortusa u prvom trimestru, a pobačaj učinjen legalnim na teritoriji čitave federacije, ovo pitanje ostalo je jedan od najvećih izvora političkih podela što se vidi na svakim predsedničkim izborima.

Činjenica da je samo za prvih 25 godina izvedeno oko 40 miliona abortusa i da se njihov broj nakon legalizacije strahovito povećao dovoljna je da ovo pitanje drži u fokusu brojnih sporova. No, postoje i brojni drugi razlozi uključujući pre svega moralni status ove „operacije”. Svi napori da se pobačaj smesti u u okvir „prihvatljive” orvelijanske terminologije ne mogu da izmene njegovu suštinu, da je reč o ubistvu nerođenog deteta. Otud se kao deo pročojs agende propagira da žena koja namerava da abortira ima „pravo da joj ne prikažu fetus na ultrazvuku”. U okviru čitave ove industrije uveliko se dižu glasovi u prilog tome da se uvede takozvani postnatalni abortus, to jest da se dozvoli čak i eutanazija rođenog deteta, ako se majka predomisli. Po presudi iz 1973. u teoriji je inače moguć abortus čak i u devetom mesecu.

U toku Trampovog prvog mandata urađeno je mnogo na zaustavljanju širenja ovog trenda i povratku klatna na drugu stranu. Tramp je najpre zaustavio federalno finansiranje sistema planiranog roditeljstva i drugih pročojs organizacija, a i sam je uzimao učešća u marševima za život koje organizuju prolajf aktivisti. No, nominacijom Gorsača i Kavanoa stvorio je po prvi put od pedesetih godina prošlog veka jasnu konzervativnu i prolajf većinu u Vrhovnom sudu. Istovremeno čitav niz pojedinačnih država počeo je da uvodi restriktivnije zakonodavstvo u odnosu na abortus: Alabama razmišlja o potpunoj zabrani a uvedena je obaveza saglasnosti oca, Teksas razmatra drastične kazne, Kentaki, Misisipi i Ohajo uveli su zabranu abortusa posle registrovanja kucanja srca (šesta nedelja) itd. Na to reaguju niži sudovi, ali ono što se zapravo očekuje jeste da pitanje abortusa ponovo dođe pred Vrhovni sud i da se možda odluka Ro protiv Vejda obori.

Zanimljive stvari se dešavaju i u Evropi. S jedne strane, nekada vrlo konzervativna Irska prošle godine je na referendumu izglasala legalizaciju abortusa. Poljska i Španija su krenule u drugom pravcu, uvodeći blago restriktivnije zakonodavstvo. U Španiji se od Rahojeve vlade očekivala još radikalnija reforma, ali se pod ogromnim pritiskom iz cele Evrope od toga odustalo. Rusija je takođe 2011. uvela nešto restriktivnije zakonodavstvo koje predviđa obavezno savetovanje i nedelju dana za promišljanje. Vrlo je poučan slučaj Makedonije gde je vlada Grujevskog 2013. uvela niz restriktvinijih mera kojima se pobačaj ograničava na period do deset nedelja života fetusa i dozvoljen je jedan abortus godišnje, što je praćeno i ozbiljnim medijskim prolajf kampanjama. Vrlo brzo nakon toga stranci su počeli operaciju rušenja ove vlade, da bi vlada Zorana Zaeva u paketu sa ulaskom u NATO i Prespanskim sporazumom, u martu ove godine, donela i novi ultraliberalni zakon o abortusu kojim je de fakto dozvolila obavljanje pobačaja do 22. nedelje trudnoće.

Kod nas čak i ne postoji realna zvanična statistika, pa država nema pojma koliko se dece na ovaj način ubije. Procene idu oko 200.000. Zakonodavstvo spada među najliberalnije u Evropi, a devojka od 16 godina može da zatraži od lekara da o tome ne obavesti njene roditelje. Postoje i slučajevi žena koje su obavile između dvadeset i trideset abortusa. Brojni su takođe slučajevi da žena u braku obavi abortus bez ikakve konsultacije sa suprugom. Posebno brine što mladim ženama niko ne objašnjava da zbog abortusa u mladosti mogu imati ozbiljne probleme sa sterilitetom u kasnijim godinama i zbog toga mnoge od njih ostaju bez potomstva.

Po najavama, film „Neplanirano” bi od januara mogao da se nađe na redovnom bioskopskog repertoaru u Srbiji. Ne propustite da pogledate ovaj film. Liberalno zakonodavstvo o pobačaju je jedno od najmonstruoznijih nasleđa komunizma i vreme je da počnemo da o tome ozbiljno razgovaramo.

 

Autor Miša Đurković

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Politika, 26. novembar 2019.