Крушик, одјеци и реаговања

Хоће ли афера Крушик озбиљније утицати на политичку сцену Србије, или се ипак ради о оптужбама без покрића?

Већ недељама извоз оружја из ваљевског Kрушика тема је о којој се говори са највише страсти на политичкој сцени Србије. И док власт тврди да у Kрушику није кршен закон, опозиција сматра да је ово афера због које би требало да падне Влада. Шта се све дешавало до сада и да ли је Александар Обрадовић српски Сноуден или, како каже министар одбране, шпијун који је износио податке из војне фабрике? И како ће се све ово завршити?

Све је почело једним мејлом. Баш као у “Досијеу Сноуден”. За једне је тако Александар Обрадовић постао узбуњивач. За главног уредника недељник НИН Милана Ћулибрка он је један храбар човек. „Неочекивано храбар човек у земљи у којој се не исплати указивати на корупцију, криминал, и он можда јесте и више од Сноудена јер је то урадио у Србији.”

За друге, Александар Обрадовић је човек који је одавао пословне тајне, лажни узбуњивач.

„У чему је разлика између овог из Kрушика, који је давао информације бугарској држављанки, и овог из Првог партизана, који је информације дао држављанину Северне Македоније. У чему је разлика између њих, у медијском пи-ару, у другачијем приступу, ово може да нашкоди Небојши Стефановићу, ово не може да нашкоди Небојши Стефановићу, је ли у томе разлика? Извините, и један и други су шпијуни”, каже министар одбране Александар Вулин.

Александар Обрадовић је у емисији Пресинг на телевизији Н1 рекао: „Мене оптужују да сам шпијун, да сам стицао материјалну корист, да сам Ђиласов јуришник, апсолутно нема говора о било каквој војној тајни, било каквој техничкој документацији, конструкционој документацији, природа докумената које сам ја доставио и које ја имам јесте економско-финансијско комерцијалне природе”.

За некадашњег новинара Ивана Радовановића све се то дешава у друштву у којем људи, захваљујући медијима и друштвеним мрежама, не спадају у ред неких обавештених грађана, много више спадају у ред верника и навијача.

„И за једне је Александар Обрадовић Сноуден, а за друге је човек чија мама исто ради за неког трговца оружјем и који је ту одиграо улогу у једној политичкој пре свега причи”, каже Радовановић, данас медијски консултант.

Јавност се Kрушиком и трговином оружјем први пут бавила у новембру прошле године. Тада је БИРН објавио текст и документ у којем фирма ГИМ од Kрушика тражи да 8. и 9. маја 2017. године омогући улазак у фабрику трима особама ради прегледа робе. То су Горан Тодоровић, власник фирме, затим отац министра полиције Бранко Стефановић, као и Мирко Манојловић. Од тада креће расправа какве су везе Бранка Стефановића и фирме ГИМ.

Сам Небојша Стефановић каже да је „цела ова такозвана афера лаж”. „Она има за циљ да нанесе штету и мени и члановима моје породице, а са крајњим циљем да спречи да се говори о добрим стварима које се данас дешавају у Србији”, рекао је Стефановић у емисији Фокус на телевизији О2.

„Постоји основана сумња да је реч о сукобу интереса, јер ако имате оца који преговара о трговини оружјем, а сина који руководи Министарством које даје једну од дозвола, онда заиста може бити основа да се поверује да је неко давао повлашћени третман”, каже председник Удружења новинара Србије и уредник портала Пиштаљка Владимир Радомировић.

„Први текст има наслов – отац министра умешан у трговину оружјем, у том, тексту постоји само податак да је он заједно са још неким дошао у фабрику да разговара о неком послу. У том тексту, мени фали све, мени као неком ко се некад бавио овим послом буквално фали све, зато што хоћу да знам с ким је разговарао, колики је износ тог посла о ком су разговарали, да ли је тај посао склопљен, да ли су њему уплаћене паре у банку?”, каже Иван Радовановић.

За име Александар Обрадовић јавност је први пут чула почетком октобра. Новинар НИН-а Вук Цвијић тада је објавио да је ухапшен ИТ стручњак фабрике Kрушик из Ваљева чији су иницијали А. О.

НИН је први пут сазнао да постоји Александар Обрадовић кад смо сазнали да он лежи у затвору 20 дана а да нико то у Србији не зна”, каже Милан Ћулибрк.

Уредник Пиштаљке Владимир Радомировић истиче да до објављивања тих иницијала у НИН-у редакција Пиштаљке није знала да је то исти човек који се и њима обраћао.

„Он се нама обраћао анонимно, дакле преко заштићеног канала на Пиштаљци и заштићеног мејла, он је користио псеудониме и нисмо знали ко је тај човек који нам шаље податке, он је у једном тренутку у тој комуникацији рекао да више не ради у Kрушику.”

„Kада сте ме звали да причам о свему томе, ја сам погледао филм – Сви председникови људи, у којем Вудворд и Бернстин откривају Вотергејт и суштински смењују америчког председника, и када то гледаш видиш ту неку основну разлику између овога данас и онога онда”, каже Иван Радовановић.

„Онда су они потрошили дане и недеље, разговарали са стотинама људи да би испричали причу која је имала изузетно велики ефекат. Има један детаљ у филму када он дође код уредника и каже – рекао ми је анонимни извор, а уредник каже – добро, али сад морају још тројица да ти потврде, данас не постоји потреба за тим.

О Kрушику се расправљало и у септембру ове године, када је бугарска новинарка Дилијана Гајтанџијева на порталу Армс воч објавила да српско оружје из Ваљева завршава у Јемену. Политички аналитичар Бранко Радун верује да њена прича одговара Бугарима. „Бугарска има наменску индустрију која је слична нашој, ми смо деценија баштинили руско-совјетско наоружање, и ту смо ми негде конкуренција. У том смислу читава та афера је и у интересу Бугарске да се на тапету нађе Србија, трговина оружјем, да се сузбије експанзија српске војне индустрије.

БРАНКО СТЕФАНОВИЋ И ГИМ
Гајтанџијева је тада објавила и да је један од купаца оружја од Kрушика фирма ГИМ и додала да за ту фирму ради отац министра полиције Бранко Стефановић. Фирма ГИМ на истом порталу је ту информацију демантовала. Навели су да Бранко Стефановић никада није био ангажован по било ком основу од стране фирме ГИМ и да никад није представљао ту фирму. Уредници портала Армс воч написали су Дилијани Гајтанџијевој да су такве информације потпуно нетачне и да могу да угрозе част и репутације фирме.

„Мој отац није власник ГИМ-а, није сувласник, није директор. Зашто сам то често понављао у јавности, кад су ми говорили – нисмо вас то питали. Хоћу да кажем да неко ко није власник, сувласник, акционар, нема никаву корист од тога да ли ГИМ добро ради или не ради добро”, истиче министар полиције Небојша Стефановић.

„Нико никад није тврдио да је Бранко Стефановић власник ГИМ-а, то је Горан Тодоровић, с тим што Горан Тодоровић и Бранко Стефановић имају још две заједничке фирме”, истиче главни уредник НИН-а Милан Ћулибрк.

„И врло је занимљиво да се управо ових дана, када цела афера поприма шире размере, дешава нешто чудно у Агенцији за привредне регистре, да се раскидају ти ортаклуци који су трајали неколико година, и да се сада једна фирма води искључиво на Бранка Стефановића, друга искључиво на Горана Тодоровића, а до пре два месеца су били сувласници тих фирми. Зар вам то ништа не говори”, каже Ћулибрк.

„Оно што јесте тачно, и то нисам крио ни у једном тренутку, мој отац и власник ГИМ-а су имали другу заједничку фирму – Јунајтед БГ, али та фирма ни у тренутку кад су били по 50 одсто ни данас кад је мој отац самостално власник те фирме, никада није правила било какав посао, нити је правила било какав посао од оснивања, она се данас бави само истраживањем у области производње наоружања, није произвела до сада ни чачкалицу”, рекао је министар Небојша Стефановић у емисији Фокус на О2.

„Ми смо у неколико наврата писали, не знајући уопште за послове са оружјем, о заједничким пословима Горана Тодоровића, власника ГИМ-а, и Бранка Стефановића, оца министра полиције, једна од јако занимљивих ствари, јесте да се у финансијским извештајима фирме ГИМ види да је та фирма прошле године позајмила 27 милиона динара двема фирмама за које је Горан Тодоровић тврдио да су његова зависна предузећа”, истиче главни уредник НИН-а Милан Ћулибрк.

„Испоставило се да је стопостотни власник једног од тих предузећа која су добила бескаматни кредит од ГИМ-а и није враћен тај кредит, видећемо да ли у финансијским извештајима за наредну годину да ли ће бити враћен, стопостотни власник једне од тих фирми је Бранко Стефановић, у другој је Бранко Стефановић сувласник 50 одсто капитала. Људи у овој земљи нико ником не даје нешто за џабе”, додаје Милан Ћулибрк.

КО ИЗДАЈЕ ДОЗВОЛЕ ЗА ИЗВОЗ?
Зашто је важно да ли отац министра полиције има везе са процесом трговине оружја? Да би неко извозио оружје, потребне су дозволе различитих институција. Формално, дозволу издаје Министарство трговине, али своје дозволе морају да дају и Министарство одбране, спољних послова, БИА и Министарство унутрашњих послова.

„Ми не дајемо дозволе ни за производњу ни за трговину оружјем нити се бавимо прометом. Дајемо само сагласност да је оружје од фабрике те и те до излазне тачке наше земље безбедно. У том процесу нема мог утицаја, нити сам икада звао било кога и спреман сам да за то одговарам у било ком тренутку. Никада нисам звао никога из војне индустрије да му тражим било шта. Не да га питам за неку компанију, него никада нисам звао никога. Никада”, истиче Небојша Стефановић.

Недељник НИН је у неколико бројева писао је да је група приватних трговаца оружјем од Kрушика добијала оружје по нижој цени у односу на државно предузеће Југоимпорт СДПР.

Министар полиције и то демантује. „Дешава се да ГИМ купује минобацачку мину без додатних барутних пуњења, то значи домет мине. Ову мину ви купујете са ових неколико прстенова, ГИМ са два, СДПР са четири или шест додатних прстенова. То је исто као кад купујете два аутомобила, голф седмицу, на пример, купујемо и ви и ја. само што ваш има грејаче седишта двосезонску климу, а мој нема ништа од тога”, каже министар унутрашњи послова.

Међутим, главни уредник НИН-а одговара да нико није писао о минама са различитим пуњењима.

„Управо смо проверавали цене за идентично пуњење, са два, са четири, са шест, мине од 60 мм, 81 мм, 82 мм, 120 мм, постао сам војни стручњак – те цене са истим пуњењем су биле повољније за ГИМ, него за Југоимпорт СДПР, и ту свака врста те аргументације пада у воду”, истиче Ћулибрк.

„Да ли неко може тачно да каже шта се ту десило, да ли све аспекте да наброји? У једном тренутку су се појавили и неки Американци, који у већини ових медија који доживљавају Обрадовића као хероја не постоји, а очигледно су били, па се појављује да је његова мама овде и онде, што опет у овим медијима који су за њега не постоји. Kао што у овим другим медијима не постоји разни други подаци и више не можеш у свему томе да се снађеш и то постаје идеална ствар за ону чему данас медији опет највише служе, а то је за манипулација”, каже Иван Радовановић.

АЛЕКСАНДАР ОБРАДОВИЋ И ЗАКОН О УЗБУЊИВАЧИМА
И вратимо се на Александра Обрадовића. Стручњаци кажу да Србија има одличан Закон о узбуњивачима. Међутим, у Србији има безброј одговора на питање да ли је Обрадовић узбуњивач?

„За неке је он узбуњивач, за друге није, ако формално гледамо, потребно је да се обрати компанији, ако знате да се нешто дешава у вашој компанији, оно што мислите да треба да буде предмет истраге да предате неким органима и онда имате статус узбуњивача, он по закону није то”, истиче политички аналитичар Бранко Радун.

„Ако Александар Обрадовић није могао да изврши унутрашње узбуњивање свом послодавцу, јер је управо послодавац умешан у злоупотребе, када није могао да користи спољашње канале, јер би морао да пријави и полицији и тужилаштву, а једна од ствари које он пријављује јесте сукоб интереса министра унутрашњих послова, онда су му преостали само канали узбуњивања јавности, тако да је он могао да искористи само те канале и има право да буде заштићен”, каже уредник Пиштаљке и председник УНС-а Владимир Радомировић.

Има ли цела ова прича везе са геополитиком? Имају ли везе Kрушик и шпијунска афера у којој руски безбедњак даје новац припаднику Војске Србије? Да ли је одговор на шпијунску аферу ново писање бугарске и многи би рекли проруске новинарке Гајтанџијеве. Она је сада објавила текст у којем наводи да је српско оружје из Kрушика завршило на истоку Украјине, у рату против проруских снага?

Министар одбране Александар Вулин истиче да Србија по релевантним међународним организацијама увек између четвртог и петог места по транспарентности промета наоружања на свету, а нисмо четврти или пети извозник оружја на свету.

“Има много већих од нас, има много богатијих и организованијих од нас, а ми смо између четвртог и петог места на свету, дакле не може из ове земље један метак да изађе, а да се не зна коме је отишао”, каже министар одбране.

О МАЈЦИ АЛЕКСАНДРА ОБРАДОВИЋА
Председник Александар Вучић каже да Србија никада није трговала са Украјином, да Србија не може да одговара ако се српско оружје даље препродаје. Додаје да је оружје из Kрушика продато Пољској и да га је продала фирма Петра Црногорца, у којој, како наводи, данас ради мајка лажног узбуњивача Обрадовића.

„Александар Обрадовић је демантовао да му је мајка икада радила у тој фирми Техноремонт, зато је важно да он што пре буде пуштен на слободу, како би могао и сам да демантује овакве наводе и битно је да се фокус помери са Александра Обрадовића и његове породице на оно што је он пријавио и да буде стављена тачка на оно што се дешавало у Kрушику”, каже Владимир Радомировић.

Прошло је више од месец дана откако је Александар Обрадовић из притвора пребачен у кућни притвор у свом родном Ваљеву. Испод његовог прозора сваког петка увече окупљају се присталице протеста “1 од 5 милиона”, опозиција тражи његово пуштање на слободу. Нема данас сагласности ни око основног питања, да ли је оно што се десило са Крушиком уопште афера. И како утиче на власт. Марко Уљаревић из Ипсос стратеџик маркетинга у емисији Око рекао је да то не утиче ни на рејтинг СНС-а, ни на рејтинг Александра Вучића. Хоће ли све оно што је експлодирало у јавности ове јесени, ускоро утихнути?

„Ја мислим да хоће, ја мислим да хоће све док се у политици не створи нешто што је у стању ту енергију која постоји усмери”, верује Иван Радовановић.

„Опозиција, нажалост, нема јачи аргумент у овом тренутку од афере Kрушик и она покушава сада да то искористи, нисам сигуран да то Александру Обрадовићу много помаже, али са друге стране, плашио бих се да Александар Обрадовић остане сам”, истиче Милан Ћулибрк, главни уредник НИН-а.

Бранко Радун истиче да прича једноставно није разјашњена. „Мислим да је потребно да се ствар преломи и разјасни, не да ми нагађамо, нама је у интересу да се пресуди у неком највишем телу, институције су негде у конфузији, у таквим ситуацијама се формира анкетни одбор Скупштине који би требало да изврши анализу, истрагу, не само Александра Обрадовића, и онога што су медији писали, него и о том пословању тих компанија које се баве трговином оружјем”, сматра Радун.

У неколико градова у Србији прикупљају се потписи подршке Александру Обрадовићу. Петицијом се тражи да се Александар Обрадовић пусти на слободу. Представници државе понављају да је Обрадовић лажни узбуњивач, да је закон јасан и да се мора поштовати. Баш као и минобацачка мина, и афера Kрушик, чини се, има неколико прстенова. Данас има безброј одговора на питање – да ли ће њени домети бити разорни и колико ће утицати на политичку судбину Небојше Стефановића, а како на животни пут Александра Обрадовића.

 

Аутор Стеван Костић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор РТС, 28. новембар 2019.