Застава Србије (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Lj. Bogdanović: Neutralnost

Na Sretenje 2020. pred poslanicima Narodne skupštine naći će se deklaracija o nezavisnosti i vojnoj neutralnosti. Šta ona predstavlja

Politička nezavisnost i vojna neutralnost najnoviji su (zapravo stari!) zvanično proklamovani ciljevi srpskog državnog vrha. Najavljeno je: Srbi će biti nezavisni, dakle – svoji i slobodni, i neutralni, to jest udaljeni od članstva u nekoj od vojno bezbednosnih alijansi. Ko je posumnjao u iskrenost, ili ostvarivost poštene namere da se nikako ne „uskoči u dres“ NATO-a ili ODKB-a, moći će da zvoca još samo kratko vreme, do Sretenja 2020. godine. Tada će, kako je zacrtano, upravo o velikom nacionalnom prazniku – u valjanom simboličnom trenutku, zemlja zvanično armirati svoju neutralnost. Na dan kada je donet prvi Ustav moderne srpske države (15. februar) posebna deklaracija o političkoj nezavisnosti i vojnoj neutralnosti naći će se pred poslanicima Narodne skupštine, u „setu dokumenata“ u kojima će, uz ostalo, biti predočena i strategija odbrane i nacionalne bezbednosti.

Deklaracija o vojnoj neutralnosti zapravo je inicijativa predsednika Aleksandra Vučića koju je potom, s neskrivenim entuzijazmom, prihvatio državni vrh, pre svega članovi Vlade i premijerka, čiju su ozarenost ovom idejom urokljivi duhovi protumačili na poseban način. Uočeno je, naime, da premijerka Brnabić u ovoj najavi pravnog definisanja političke volje, prepoznaje mogućnost da se otkloni sumnja da je baš ona parafirala vernost jednom bloku kada je nedavno potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije, i tako overila svrstavanje zemlje – zapadni mediji su tada zatrubili: „Srbija je pristupila Putinovoj uniji“!

Vokabular ministra Nenada Popovića našao je oduška u prepoznavanju deklaracije kao istorijskog čina: „Sada kada se vrše ogromni pritisci na nas da se odreknemo Kosova, Ustava i Rezolucije 1244, koji potvrđuju naš teritorijalni integritet na Kosovu, kao i da postanemo član NATO-a, kako bismo bezbednosno služili tuđim interesima, a ne srpskim, jedinstvo u narodu o pitanju naše nezavisnosti i neutralnosti postaje imperativ koji mora dobiti svoju političku i pravnu formu.“

Vratimo se izvornom trenutku kada je voljom i glasom predsednika zemlje na reprezentativno mesto srpske političke scene postavljena ideja o neutralnosti. On je objasnio – zašto deklaracija. „Verujem da bi jedna vrsta potvrde unutrašnje i spoljne politike za koju mislim da je izazvala poštovanje celog sveta, da bi to mogli da uradimo zbog budućih generacija. (…) Meni je belgijska premijerka rekla, vi ste postali poznati po nezavisnoj politici, ja sam na to ponosan.“ Predsednikovu poruku o poštovanju koje Zapad ima za nezavisne, te ponosu koji nezavisni osećaju pred Zapadom, pojedini dobro obavešteni medijski tumači gotovo su trivijalizovali, saopštavajući javnosti: „Ideja o deklaraciji najvažnija je politička posledica velike špijunske afere, koja je učvrstila državno rukovodstvo u nameri da po svaku cenu odbrani nezavisnost Srbije.“

Tako je, veruje se, kontroverzna afera ruski špijun razmrsila eventualne državničke nedoumice i taktička lutanja, vodeći do svojevrsnog, dramatično važnog epiloga u strateškim opredeljenjima srpske visoke politike. Dok su s više strana izricane sumnje da je u predmetu vojna neutralnost reč o „dimnoj zavesi“, ili „kupovini vremena“, kojom se prikrivaju drugačije političke i strateške namere od javno rečenih, zapažena je na drugoj strani važna neusaglašena činjenica: politička volja zvanične Srbije i većinsko raspoloženje njenih građana povodom ideje o neutralnosti ne idu sasvim podruku! Prema najnovijem istraživanju raspoloženja nacije (objavila ga je nevladina organizacija CeSID), ispostavilo se da na pitanje – da li Srbija treba da bude vojno neutralna, i kako treba da se zaštiti od budućih bezbednosnih izazova, najveći broj ispitanika odgovora – bližom saradnjom s Kinom i Rusijom (njih 37 odsto). Na drugom mestu nalazi se odgovor da Srbija treba da bude vojno i politički neutralna (31 odsto), zatim da je potrebna bliža saradnja s EU, SAD i NATO (17 odsto), dok 9 odsto ispitanika smatra da Srbija treba da bude vojno neutralna.

Da li su ovo zaista merodavni pokazatelji većinskog raspoloženja Srbije? Jer za većinu njenih građana nikada nisu – u psihološkom i identitetskom smislu – bile sporne ideje o nezavisnosti i apsolutnoj privrženosti slobodi! Da li je u pomenutom opredeljenju „za saradnju s Kinom i Rusijom“ reč o nečemu što, prema viđenju većine, ne ugrožava ozbiljnije ideju nezavisnosti i što se ne može dovoditi u neposrednu vezu sa i dalje ubedljivo većinskim raspoloženjem nacije da se o pitanju suvereniteta i državnog integriteta ne može pregovarati? Konačno, da li je stvarno neobično što u svetu koji ih okružuje, na pitanje o izazovima u bezbednosnom smislu, najviše građana Srbije radije i spremnije pomišlja na „bližu saradnju“ s Kinom i Rusijom, a ne, recimo, na hitanje u zagrljaj NATO-u, premda je ovaj savez uvek rad da se Srbima odazove, pa je verovatno i s takvom „uslužnom i podatnom“ naravi instaliran na svim stranama u neposrednom srpskom komšiluku?

Premda ovdašnji autoriteti često ističu kako „imamo potvrdu da članice NATO-a ne osporavaju vojnu neutralnost Srbije“, istovremeno traju pritisci koji otkrivaju svu neiskrenost navodne tolerancije Alijanse prema ovom stavu naše zemlje. Najnoviju potvrdu ove vrste, bezočnom otvorenošću, pred gledaocima Bugarske nacionalne televizije, protekle nedelje iskazao je bugarski evroposlanik Aleksandar Jordanov: „Srbija ne može da se pridruži EU bez članstva u NATO-u“, kaže on, uz dopunu da „samo članstvo u NATO-u može garantovati bezbednost u našem regionu“. O kakvim je smutnjama i neskrivenoj agresiji reč, može se naslutiti iz tobožnje zabrinutosti ovog evroposlanika, čije paradigmatične reči zaslužuju pažnju: „Politika Rusije jasno je usmerena protiv toga da NATO-u pristupe nove članice iz ovog regiona, kao i protiv članstva u Evropskoj uniji (EU) zemalja iz ovog regiona. Od ovog trenutka i narednih godina bićemo svedoci širokog spektra operacija – i obaveštajnih službi i političara – čiji će cilj biti stvaranje sukoba između naših zemalja, pa čak i među građanima naših zemalja.“

S ovakvim, svojstvenim im misaonim i strateškim matricama, koliko dugo i koliko iskreno će NATO jastrebovi, opasniji i moćniji od pevca Jordanova, uvažavati opredeljenje Srbije za vojnu neutralnost?
Govoreći o stvarnom domašaju najavljene srpske Deklaracije o vojnoj neutralnosti, profesor Ustavnog prava dr Vladan Kutlešić za Sputnjik upozorava: „U našoj javnosti je nedovoljno poznato da neutralnost nije domaća pravna kategorija i da niti obavezuje niti proizvodi bilo kakve spoljne pravne posledice, u smislu da vas neće neko vojno uznemiravati, provocirati, napadati… nakon što ste rekli da ste vojno neutralni.“ Da bi bila stvarno respektabilna, iza odluke o neutralnosti, kako objašnjava ovaj ekspert, „mora da stoji međunarodni pravni akt koji bi morao da obuhvati međunarodnopravno relevantne subjekte“. Na pitanje – ko su akteri čiji je paraf na srpsku odluku o neutralnosti merodavan, usledio je ekspertski odgovor: ili EU, ili NATO, ili grupa država koje su očigledno relevantne za takvu vrstu odnosa.

Prepoznajemo li u neskrivenoj političkoj volji nabrojanih relevantnih subjekata spremnost za podršku ozakonjenju srpske odluke o neutralnosti? Ili – pre – slutimo nameru da se sve učini da imperativ – Svoji il’ ničiji, ukoliko već ne može nenasilno biti promenjen, spontano preraste u haotični fakat – Ni svoji ni ičiji!

 

Autorka Ljiljana Bogdanović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor Pečat, 29. novembar 2019.