В. Првуловић: Да ли изаћи на изборе или их бојкотовати

Одустајање унапред и изостајање из кампање и борбе је јалови дефетизам. Никада се победа на изборима неће добити на тацни

Политичка утакмица између партије (коалиције партија) на власти и опозиционих партија је уобичајен политички окршај уз уходани низ правила у демократским политичким системима у Европи и свету. Видећемо да ли се и тамо може заклињати у изборно чистунство. Та правила не важе у диктаторским системима или земљама које су под окриљем САД (у „задњем дворишту”, према доктрини америчког председника Џејмса Монроа из 1823. године о спречавању европске колонијализације у Латинској Америци). Отуда социјални ломови, пучеви и погибељи, као што су данас у Боливији, нешто раније у Венецуели, раније у Чилеу, пре тога у Аргентини, Парагвају, још раније на Куби.

Да би политичка компетитивност била стварна, а резултати избора признати од победника али и пораженог (што је, такође, демократска тековина стварних демократија), потребно је постојање и стриктно поштовање правила политичког надметања у предизборној и изборној фази, надгледање тока избора од домаћих и иностраних експерата за изборни процес и јавно објављивање верификованих изборних резултата грађанима (бирачима). Изборна правила у виду закона, углавном постављају раније екипе на власти, самим тим она су формулисана у складу са интересима политичких гарнитура да своје мандате продуже и осигурају.

У земљама као што је после Другог светског рата била Италија владе су се смењивале на сваких 30–40 дана, што је у дугом периоду паралисало земљу, па су морали бити уведена разумнија изборна правила како би земља обезбедила нормално функционисање и живот. У Француској, у том периоду, а посебно крајем двадесетог века, пред сваке изборе долазило је о чудних, скоро невероватних интересних коалиција и преименовања партија. Преласци из једног политичког табора у други резултирали су трајним укидањем Комунистичке и руинирањем Социјалистичке партије које су деценијама владале. Деголистичка партија се разбила на неколико различитих, а десничарски Национални фронт успео је да се највише пробије до другог круга председничких избора, када су се из страха све партије ујединиле против њега и поразиле га.

Правила о слободној предизборној утакмици и наступима на медијима су углавном прихваћена од свих, али се после избора на њих навише жале они који су изборе изгубили. У демократским европским државама, поред државних постоје и приватни медији доступни за изборно такмичење, али је новац из партијских или спонзорских фондова (домаћих и страних) веома важан у предизборној утакмици и медијским ефектима популарисања изборних програма. Зар се не сећате да је, у изборној кампањи 2007. године француски председник Николас Саркози добио, а није пријавио, 50 милиона евра од Моамера ел Гадафија, за победоносно функционисање изборне машинерије. У то време максималан фонд за финансирање кампање био је 21 милион евра. Нажалост, иако се о томе јавно говорило, нарочито после Саркозијевог пораза 2012. од социјалисте Франсоа Оланда, није био санкционисан.

У САД влада правило да присталице могу да приложе максимално 2.700 долара, као индивидуалну донацију изборном штабу свог фаворита на изборима. Притом, у то не улази сопствени новац кандидата уложен у убитачну, медијски нападну, скоро циркуску кампању која иде из града у град у огромној земљи. У изгубљеним изборима 2016. године Барак Обама је потрошио милијарду долара. За изборе, у којима је потрошено око три милијарде долара, изборни штаб Хилари Клинтон је сакупио 700 милиона, а штаб Доналда Трампа око 370 милиона долара. Од тог новца зависи успешност кампање и њена присутност у медијима. Али, очигледно не само од тога. После избора пораз се признаје, али се отварају афере – да су у предизборној и изборној кампањи коришћена нелегална средства, обавештајни подаци из „непријатељских” земаља и кухиња, недопуштена обећања страним лидерима ако допринесу победи тог политичара и др.

Зашто о свему томе толико причамо? Зато што је неопходно добро се припремити за напорну изборну утакмицу по правилима која постоје и постојала су и за победу претходне екипе. Опозиција треба да се сложно и ефикасно избори да се та правила поштују и искористе све могућности за афирмацију својих политичких програма. Победи на изборима могу да се надају оне партије које имају добро припремљене и разумљиве програме и визију за владање у постизборном периоду. Одустајање унапред и изостајање из кампање и борбе је јалови дефетизам. Никада се победа на изборима неће добити на тацни или пораз оправдати без изласка на борилиште.

 

Аутор Владимир Првуловић

 

Насловна фотографија: puo.rs

 

Извор Политика, 28. новембар 2019.