V. Prvulović: Da li izaći na izbore ili ih bojkotovati

Odustajanje unapred i izostajanje iz kampanje i borbe je jalovi defetizam. Nikada se pobeda na izborima neće dobiti na tacni

Politička utakmica između partije (koalicije partija) na vlasti i opozicionih partija je uobičajen politički okršaj uz uhodani niz pravila u demokratskim političkim sistemima u Evropi i svetu. Videćemo da li se i tamo može zaklinjati u izborno čistunstvo. Ta pravila ne važe u diktatorskim sistemima ili zemljama koje su pod okriljem SAD (u „zadnjem dvorištu”, prema doktrini američkog predsednika Džejmsa Monroa iz 1823. godine o sprečavanju evropske kolonijalizacije u Latinskoj Americi). Otuda socijalni lomovi, pučevi i pogibelji, kao što su danas u Boliviji, nešto ranije u Venecueli, ranije u Čileu, pre toga u Argentini, Paragvaju, još ranije na Kubi.

Da bi politička kompetitivnost bila stvarna, a rezultati izbora priznati od pobednika ali i poraženog (što je, takođe, demokratska tekovina stvarnih demokratija), potrebno je postojanje i striktno poštovanje pravila političkog nadmetanja u predizbornoj i izbornoj fazi, nadgledanje toka izbora od domaćih i inostranih eksperata za izborni proces i javno objavljivanje verifikovanih izbornih rezultata građanima (biračima). Izborna pravila u vidu zakona, uglavnom postavljaju ranije ekipe na vlasti, samim tim ona su formulisana u skladu sa interesima političkih garnitura da svoje mandate produže i osiguraju.

U zemljama kao što je posle Drugog svetskog rata bila Italija vlade su se smenjivale na svakih 30–40 dana, što je u dugom periodu paralisalo zemlju, pa su morali biti uvedena razumnija izborna pravila kako bi zemlja obezbedila normalno funkcionisanje i život. U Francuskoj, u tom periodu, a posebno krajem dvadesetog veka, pred svake izbore dolazilo je o čudnih, skoro neverovatnih interesnih koalicija i preimenovanja partija. Prelasci iz jednog političkog tabora u drugi rezultirali su trajnim ukidanjem Komunističke i ruiniranjem Socijalističke partije koje su decenijama vladale. Degolistička partija se razbila na nekoliko različitih, a desničarski Nacionalni front uspeo je da se najviše probije do drugog kruga predsedničkih izbora, kada su se iz straha sve partije ujedinile protiv njega i porazile ga.

Pravila o slobodnoj predizbornoj utakmici i nastupima na medijima su uglavnom prihvaćena od svih, ali se posle izbora na njih naviše žale oni koji su izbore izgubili. U demokratskim evropskim državama, pored državnih postoje i privatni mediji dostupni za izborno takmičenje, ali je novac iz partijskih ili sponzorskih fondova (domaćih i stranih) veoma važan u predizbornoj utakmici i medijskim efektima popularisanja izbornih programa. Zar se ne sećate da je, u izbornoj kampanji 2007. godine francuski predsednik Nikolas Sarkozi dobio, a nije prijavio, 50 miliona evra od Moamera el Gadafija, za pobedonosno funkcionisanje izborne mašinerije. U to vreme maksimalan fond za finansiranje kampanje bio je 21 milion evra. Nažalost, iako se o tome javno govorilo, naročito posle Sarkozijevog poraza 2012. od socijaliste Fransoa Olanda, nije bio sankcionisan.

U SAD vlada pravilo da pristalice mogu da prilože maksimalno 2.700 dolara, kao individualnu donaciju izbornom štabu svog favorita na izborima. Pritom, u to ne ulazi sopstveni novac kandidata uložen u ubitačnu, medijski napadnu, skoro cirkusku kampanju koja ide iz grada u grad u ogromnoj zemlji. U izgubljenim izborima 2016. godine Barak Obama je potrošio milijardu dolara. Za izbore, u kojima je potrošeno oko tri milijarde dolara, izborni štab Hilari Klinton je sakupio 700 miliona, a štab Donalda Trampa oko 370 miliona dolara. Od tog novca zavisi uspešnost kampanje i njena prisutnost u medijima. Ali, očigledno ne samo od toga. Posle izbora poraz se priznaje, ali se otvaraju afere – da su u predizbornoj i izbornoj kampanji korišćena nelegalna sredstva, obaveštajni podaci iz „neprijateljskih” zemalja i kuhinja, nedopuštena obećanja stranim liderima ako doprinesu pobedi tog političara i dr.

Zašto o svemu tome toliko pričamo? Zato što je neophodno dobro se pripremiti za napornu izbornu utakmicu po pravilima koja postoje i postojala su i za pobedu prethodne ekipe. Opozicija treba da se složno i efikasno izbori da se ta pravila poštuju i iskoriste sve mogućnosti za afirmaciju svojih političkih programa. Pobedi na izborima mogu da se nadaju one partije koje imaju dobro pripremljene i razumljive programe i viziju za vladanje u postizbornom periodu. Odustajanje unapred i izostajanje iz kampanje i borbe je jalovi defetizam. Nikada se pobeda na izborima neće dobiti na tacni ili poraz opravdati bez izlaska na borilište.

 

Autor Vladimir Prvulović

 

Naslovna fotografija: puo.rs

 

Izvor Politika, 28. novembar 2019.