Da li je Jugoslavija bila san, nužnost, „tamnica naroda” ili sve pomalo?

Istorijski usud kaže da je prva Jugoslavija stvorena u krvi Velikog rata, a druga izgorela u plamenu šest bratskih buktinja

Protekla je sto jedna godina od nastanka prve, i 76 od nastanka druge Jugoslavije, stvaranih na različitim, ali velikim idejama o zajedničkoj južnoslovenskoj državi. Danas pripadaju istoriji. Ali istorija nije nešto što prolazi, ona je znak našeg trajanja u vremenu i prostoru. Ona je zapravo svetionik prošlosti koji nam nudi orijentaciju, ako umemo da je definišemo, da ne zalutamo u budućnosti i da lakše prođemo pored mrtve straže svakojake pameti ljudske.

A istorijski usud kaže da je prva Jugoslavija stvorena u krvi Velikog rata, a druga izgorela u plamenu šest bratskih buktinja. U međuvremenu je bila san, pa ideal, nužnost… Bila je i “tamnica i grobnica naroda”, “veštačka versajska tvorevina”, “pobeda srpske buržoazije i ostvarenje njenih ekspanzionističkih težnji”, kako su poručivali drugovi iz Kominterne. U svakom slučaju, ni prva ni druga Jugoslavija nikad nisu postale onakve kakvim su ih zamišljali oni koji su ih stvarali.

Domaći pobornici revizije istorije sve su glasniji u tumačenjima da Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije stvorena zbog težnje balkanskih naroda za zajedničkom državom, nego zbog geopolitičkih interesa velikih sila, jer je versajski poredak imao samo dva glavna cilja da obuzda Nemačku i boljševizam.

Naravno, zaboravili su da je Srbija, posle prvog poraza austrougarske vojske, na Ceru, 20. avgusta 1914. godine, definitivno utvrdila ratne ciljeve i svoj “sveti zadatak”: nepokolebljiva volja srpskog naroda da se odupre napadaču i pobedom nad njim ostvari svoj vekovni san da svi Srbi žive u jednoj državi; da Južni Sloveni u Austrougarskoj iskoriste priliku koja im se nudi i zauvek se oslobode tuđinskog jarma…

Tog dana je Nikola Pašić uputio memorandum svim poslanicima (ambasadorima) Srbije, u kojem je obrazložio ratne ciljeve i u okviru toga nužnost stvaranja jedne, jugoslovenske države. Tri meseca kasnije, 7. decembra 1914. godine, doneta je Niška deklaracija, u kojoj se isticalo da su prioritetni ratni ciljevi Srbije: oslobođenje Hrvata, Slovenaca i Srba koji žive u Austrougarskoj i ujedinjenje sa njima.

Uprkos silnim žrtvama na frontu i u pozadini, srpska vlada nijednog trenutka, ni kada se u poznu jesen 1915. godine našla u bezizlaznoj situaciji, nije ni pomišljala da obustavi borbu, da se odrekne svojih ratnih ciljeva stvaranja jedne države u kojoj bi se, pre svega, svi Srbi našli na okupu. Odbila je sve ponude Austrougarske i Nemačke o separatnom miru. Ujedinjenje nije bilo ni diktat velikih sila ni istorijska slučajnost. Ostvarenje ratnog cilja Kraljevine Srbije, proklamovanog Niškom deklaracijom, predstavljalo je veliku pobedu srpskog naroda. Delo nacionalnog oslobođenja i težnja za sabiranjem “neoslobođene braće”, započeti još Prvim srpskim ustankom, privedeni su kraju.

Kada je regent Aleksandar Karađorđević 1. decembra 1918. godine, u kući trgovca Alekse Krsmanovića na Terazijama, proglasio da je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, malo ko od prisutnih je mogao i da pomisli da će novonastala država imati problema oko priznavanja. Najmanje su to očekivali srpski političari od svojih ratnih saveznika. Na zahtev prvog predsednika Vlade nove države Stojana Protića za međunarodno priznavanje, odgovor je vrlo brzo stigao iz Pariza. Francusko ministarstvo spoljnih poslova, koje je pripremalo mirovnu konferenciju, planiranu za 18. januar 1919. godine, u ime savezničkih vlada je poslalo telegram sledeće sadržine: “Savezničke vlade, primivši do znanja učinjenu im notifikaciju o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđevića, prisiljene su da jave srpskoj vladi da ne mogu priznati političku promenu izvršenu uoči Kongresa mira…”

Srpski političari, koji su se zdušno zalagali za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i pored rezervisanog stava zemalja Antante, donose odluku da na mirovnu konferenciju u Pariz pošalju državnu delegaciju, koja će predstavljati Kraljevinu SHS. Da bi se pred međunarodnom javnošću demonstriralo zajedništvo, i sastav delegacije je bio na jugoslovenskoj osnovi.

Ono što je za prvu Jugoslaviju bio 1. decembar 1918, za drugu je bio 29. novembar 1943. godine. Da je kojim slučajem druga, Titova Jugoslavija, pretekla, pre dva dana, 29. novembra, slavili bismo Dan Republike i 76 leta njenog rođenja. Gotovo 40 godina, na jednoj poluistini, školovane su generacije i generacije Jugoslovena, sa ubeđenjem i impregniranom podsvešću da je tog dana u bosanskom gradiću Jajcu formirana prava narodna vlada koju je narod sam izabrao.

Na skupu, na kome su donete istorijske odluke o ukidanju monarhije, uvođenju republike, formiranju šest federalnih jedinica Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Slovenije, Makedonije i Bosne i Hercegovine i udaren kamen temeljac za uvođenje komunističke vlasti u zemlji, samo dve od šest republičkih i jedne administrativno nedefinisane, vojvođanske delegacije, imale su kakav-takav kvorum. Iz Crne Gore je u Jajce došlo svih 16, iz Bosne i Hercegovine 46 od 53 izabrana delegata. Iz Hrvatske 37 od 78, iz Srbije 24 od 53, iz Slovenije 17 od 42, iz Vojvodine dva od osam. Iz Makedonije i Sandžaka nije došao niko. Prostim sabiranjem lako je utvrditi da je u Jajcu bilo znatno manje od polovine izabranih delegata.

Valja reći i da je predsednik Avnoja, hrvatski političar dr Ivan Ribar, na Prvom zasedanju novembra 1942. u Bihaću bio predstavnik Hrvatske, dok je u Jajcu preko noći postao predstavnik Srbije. A u Predsedništvu su bili bosanski lekar i političar Vojislav Kecmanović, crnogorski komunista Ivan Milutinović, hrvatski lekar Pavle Gregorić, slovenački književnik Josip Vidmar i bosanski pukovnik Sulejman Filipović, koji je u leto, te 1943. godine, ustašku uniformu zamenio partizanskom. Vojislav Kecmanović je vodio ceo tok zasedanja i predlagao sve ključne odluke Avnoja.

Redigovana verzija zapisnika sa ovog skupa, koju je uradio Moša Pijade publikovana je 1953. godine. Nažalost, originalni stenogrami 44 govornika nikad nisu objavljeni i danas nisu dostupni ni istraživačima, a kamoli široj javnosti. Ali i iz redigovane verzije može da se rekonstruiše jedan deo zasedanja. Predsedavajući ni za jednu odluku nije tražio glasanje, već je primenjivao sledeći princip: “Prema vašem aplauzu mogu samo konstatovati da smo jednodušno prihvatili.”

Izvestilac Verifikacione komisije bio je Todor Vujasinović i delegat Bosne i Hercegovine koji je za govornicom rekao: “Moj bi prijedlog bio da mi pored 142 podnesena punomoćja prisutnih delegata verificiramo ne samo svih 108 odsutnih, već da smatramo vijećnicima kako 11 odsutnih drugova iz Sandžaka, tako i 42 odsutna iz Makedonije!” Tako je legalizovano da manjina od 142 delegata odlučuje u ime većine od 153 odsutna delegata i da se usvoji deklaracija kojom je Avnoj proglašen “vrhovnim zakonodavnim i izvršnim predstavničkim telom Jugoslavije” i “vrhovnim predstavnikom suvereniteta naroda i države Jugoslavije kao celine”.

Većnici su u Jajcu doneli Deklaraciju u kojoj su konstatovali da je u toku narodnooslobodilačke borbe stvoren nov odnos snaga koji mora biti izražen na odgovarajući način u upravnom i državnom vođstvu; da su skršeni ostaci velikosrpske hegemonističke politike i stvoreni materijalni, politički i moralni uslovi za buduću bratsku, demokratsku, federativnu zajednicu jugoslovenskih naroda… Donete su odluke o oduzimanju prava jugoslovenskoj vladi u inostranstvu i o zabrani povratka u zemlju kralju Petru Drugom Karađorđeviću. Monarhija nije ukinuta, ali je “pravno suspendovana”.

Na dnevni red posle deklaracije stigao je predlog da se formira “Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije kao vrhovni privremeni organ vrhovne narodne vlasti Jugoslavije”, odnosno privremena vlada. Predsednik Nacionalnog komiteta oslobođenja i poverenik za narodnu odbranu (čitaj: ministar) postao je Tito, potpredsednici su bili Edvard Kardelj, Vladislav Ribnikar i Božidar Magovac, poverenik za spoljne poslove dr Josip Smodlaka, za unutrašnje poslove Vlada Zečević, za prosvetu Edvard Kocbek, za narodnu privredu Ivan Milutinović, za finansije Dušan Sernec, za saobraćaj Sreten Žujović…

TITO POSTAJE MARŠAL
Književnik Josip Vidmar u ime slovenačke delegacije je predložio da se Tito proglasi za maršala. Svi prisutni ustaju. Buran i dugotrajan aplauz. Usklici “Živeo Tito!” Međutim, jedan događaj baciće istorijsku senku na oduševljenje kojim je ovaj predlog prihvaćen. Prethodila mu je Brozova odluka, doneta četrdesetak dana ranije, kada je samog sebe proglasio za maršala, o čemu svedoči veliki broj diploma uručenih polaznicima oficirske škole, na kojima se on potpisao kao “maršal Jugoslavije”.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Izvor Večernje novosti, 01. decembar 2019.