Да ли је Југославија била сан, нужност, „тамница народа“ или све помало?

Историјски усуд каже да је прва Југославија створена у крви Великог рата, а друга изгорела у пламену шест братских буктиња

Протекла је сто једна година од настанка прве, и 76 од настанка друге Југославије, ствараних на различитим, али великим идејама о заједничкој јужнословенској држави. Данас припадају историји. Али историја није нешто што пролази, она је знак нашег трајања у времену и простору. Она је заправо светионик прошлости који нам нуди оријентацију, ако умемо да је дефинишемо, да не залутамо у будућности и да лакше прођемо поред мртве страже свакојаке памети људске.

А историјски усуд каже да је прва Југославија створена у крви Великог рата, а друга изгорела у пламену шест братских буктиња. У међувремену је била сан, па идеал, нужност… Била је и „тамница и гробница народа“, „вештачка версајска творевина“, „победа српске буржоазије и остварење њених експанзионистичких тежњи“, како су поручивали другови из Коминтерне. У сваком случају, ни прва ни друга Југославија никад нису постале онакве каквим су их замишљали они који су их стварали.

Домаћи поборници ревизије историје све су гласнији у тумачењима да Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца није створена због тежње балканских народа за заједничком државом, него због геополитичких интереса великих сила, јер је версајски поредак имао само два главна циља да обузда Немачку и бољшевизам.

Наравно, заборавили су да је Србија, после првог пораза аустроугарске војске, на Церу, 20. августа 1914. године, дефинитивно утврдила ратне циљеве и свој „свети задатак“: непоколебљива воља српског народа да се одупре нападачу и победом над њим оствари свој вековни сан да сви Срби живе у једној држави; да Јужни Словени у Аустроугарској искористе прилику која им се нуди и заувек се ослободе туђинског јарма…

Тог дана је Никола Пашић упутио меморандум свим посланицима (амбасадорима) Србије, у којем је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне, југословенске државе. Три месеца касније, 7. децембра 1914. године, донета је Нишка декларација, у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима.

Упркос силним жртвама на фронту и у позадини, српска влада ниједног тренутка, ни када се у позну јесен 1915. године нашла у безизлазној ситуацији, није ни помишљала да обустави борбу, да се одрекне својих ратних циљева стварања једне државе у којој би се, пре свега, сви Срби нашли на окупу. Одбила је све понуде Аустроугарске и Немачке о сепаратном миру. Уједињење није било ни диктат великих сила ни историјска случајност. Остварење ратног циља Краљевине Србије, прокламованог Нишком декларацијом, представљало је велику победу српског народа. Дело националног ослобођења и тежња за сабирањем „неослобођене браће“, започети још Првим српским устанком, приведени су крају.

Када је регент Александар Карађорђевић 1. децембра 1918. године, у кући трговца Алексе Крсмановића на Теразијама, прогласио да је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, мало ко од присутних је могао и да помисли да ће новонастала држава имати проблема око признавања. Најмање су то очекивали српски политичари од својих ратних савезника. На захтев првог председника Владе нове државе Стојана Протића за међународно признавање, одговор је врло брзо стигао из Париза. Француско министарство спољних послова, које је припремало мировну конференцију, планирану за 18. јануар 1919. године, у име савезничких влада је послало телеграм следеће садржине: „Савезничке владе, примивши до знања учињену им нотификацију о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића, присиљене су да јаве српској влади да не могу признати политичку промену извршену уочи Конгреса мира…“

Српски политичари, који су се здушно залагали за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и поред резервисаног става земаља Антанте, доносе одлуку да на мировну конференцију у Париз пошаљу државну делегацију, која ће представљати Краљевину СХС. Да би се пред међународном јавношћу демонстрирало заједништво, и састав делегације је био на југословенској основи.

Оно што је за прву Југославију био 1. децембар 1918, за другу је био 29. новембар 1943. године. Да је којим случајем друга, Титова Југославија, претекла, пре два дана, 29. новембра, славили бисмо Дан Републике и 76 лета њеног рођења. Готово 40 година, на једној полуистини, школоване су генерације и генерације Југословена, са убеђењем и импрегнираном подсвешћу да је тог дана у босанском градићу Јајцу формирана права народна влада коју је народ сам изабрао.

На скупу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању шест федералних јединица Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине и ударен камен темељац за увођење комунистичке власти у земљи, само две од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске делегације, имале су какав-такав кворум. Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16, из Босне и Херцеговине 46 од 53 изабрана делегата. Из Хрватске 37 од 78, из Србије 24 од 53, из Словеније 17 од 42, из Војводине два од осам. Из Македоније и Санџака није дошао нико. Простим сабирањем лако је утврдити да је у Јајцу било знатно мање од половине изабраних делегата.

Ваља рећи и да је председник Авноја, хрватски политичар др Иван Рибар, на Првом заседању новембра 1942. у Бихаћу био представник Хрватске, док је у Јајцу преко ноћи постао представник Србије. А у Председништву су били босански лекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски лекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је у лето, те 1943. године, усташку униформу заменио партизанском. Војислав Кецмановић је водио цео ток заседања и предлагао све кључне одлуке Авноја.

Редигована верзија записника са овог скупа, коју је урадио Моша Пијаде публикована је 1953. године. Нажалост, оригинални стенограми 44 говорника никад нису објављени и данас нису доступни ни истраживачима, а камоли широј јавности. Али и из редиговане верзије може да се реконструише један део заседања. Председавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примењивао следећи принцип: „Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.“

Известилац Верификационе комисије био је Тодор Вујасиновић и делегат Босне и Херцеговине који је за говорницом рекао: „Мој би приједлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!“ Тако је легализовано да мањина од 142 делегата одлучује у име већине од 153 одсутна делегата и да се усвоји декларација којом је Авној проглашен „врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије“ и „врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине“.

Већници су у Јајцу донели Декларацију у којој су констатовали да је у току народноослободилачке борбе створен нов однос снага који мора бити изражен на одговарајући начин у управном и државном вођству; да су скршени остаци великосрпске хегемонистичке политике и створени материјални, политички и морални услови за будућу братску, демократску, федеративну заједницу југословенских народа… Донетe су одлукe o одузимању права југословенској влади у иностранству и о забрани повратка у земљу краљу Петру Другом Карађорђевићу. Монархија није укинута, али је „правно суспендована“.

На дневни ред после декларације стигао је предлог да се формира „Национални комитет ослобођења Југославије као врховни привремени орган врховне народне власти Југославије“, односно привремена влада. Председник Националног комитета ослобођења и повереник за народну одбрану (читај: министар) постао је Tито, потпредседници су били Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић…

ТИТО ПОСТАЈЕ МАРШАЛ
Књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације је предложио да се Тито прогласи за маршала. Сви присутни устају. Буран и дуготрајан аплауз. Усклици „Живео Tито!“ Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома уручених полазницима официрске школе, на којима се он потписао као „маршал Југославије“.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Извор Вечерње новости, 01. децембар 2019.