Компромис по белгијском моделу

Договор је постигнут изненада, кад су већ сви дигли руке, а садржај није објављен. Је ли то почетак примене белгијског модела у БиХ?

Ko je побједио, а ко изгубио на крају тринаестомјесечне политичке битке у БиХ?  Додик, на једној страни, или Џаферовић и Комшић на другој? Ако је Српска добила „премијера“ БиХ из СНСД-а, не значи ли то да је Србин попустио око НАТО-а?

Ако, пак, српски потпис није улазница у НАТО, нису ли онда Бошњак и Хрват за џаба попустили око Савјета министара? Да ли је он издао Српску, Србију и Русију, или су они издали своје националне кантоне, НАТО и Америку?

ЗНАЧАЈНА НОВИНА
Док је „Програм реформи“ у сефу, сви могу да нагађају. Аплаудирају ономе што би им највише одговарало и звижде ономе од чега се прибојавају. И свађају се као да се ништа није догодило.

Умјесто да тензија падне пошто је договор постигнут и да сва три народа одахну што ће сви нивои власти најзад да профункционишу, сви су разочарани што је узбудљиви меч завршен ремијем.

А шта ако је „Програмом реформи“ постигнут здрав компромис, са равномјерном подјелом поена? Не долази у обзир: губици морају да буду без остатка на једној, а добици само на другој.

Док се у старим демократијама политика водила стрпљивом градњом компромиса, данас не само на Балкану важи друга дефиниција: „компромис је споразум у коме се обје стране компромитују“. Код нас бескомпромисан политичар значи чврст, одлучан, карактеран, а код њих – тврдоглав, задрибалда, свадљив.

Четвртвјековна традиција да се у Сарајеву између два ентитета и три народа ама баш ништа не може договорити дјелује незаустављивом инерцијом. Изузетак су само нека административно–техничка питања, која политичку јавност не занимају, али се и таква најчешће политизују, национализују, ентитетизују. А тек када се ради о „питањима од виталног националног интереса“…

Овога пута је ипак нешто другачије. Тројка у Предсједништву БиХ се годину дана „ћерала“ пред острашћеном публиком, али договор је постигнут изненада, испотиха и кад су већ сви били дигли руке, а онда је његов садржај ковертиран.

Шефик Џаферовић, Жељко Комшић и Милорад Додик на 7. редовној седници Предсједништва БиХ, Сарајево, 06. новембар 2019. (Фото: Предсједништво БиХ)

Шефик Џаферовић, Жељко Комшић и Милорад Додик на 7. редовној седници Предсједништва БиХ, Сарајево, 06. новембар 2019. (Фото: Предсједништво БиХ)

То није безначајна новина у методу рада. Водећи теоретичар демократске консоцијације А. Лајпхарт каже да овај систем, налик „босанском“, у Белгији добро функционише и зато што се преговори фламанских и валонских представника у заједничким органима воде без присуства јавности.

Нема медијске навале, нема транспарентности, нема навијања публике, нити негодовања опозиције. Јер, сматра се да врше притисак на учеснике и ометају их да се на миру стрпљиво усаглашавају до консензуса.

Публикује се само резултат (рјешење или одлагање), док процес преговарања остаје иза затворених врата и учесници не дају информације за медије.

Али нису „Босанци“ што и „Белгијанци“, односно нису Срби, Бошњаци и Хрвати, што и Фламанци и Валонци. Ако упућени о договору ћуте, а неупућени пристрасно нагађају, онда ови други испровоцирају оне прве да реагују и дају материјал за наставак грађанског рата медијским средствима, у који се онда укључују и кафана, и пијаца, и улица …

ОКРУГЛО, ПА НА ЋОШЕ
Шта су по овоме што је процурило недвосмислени добици Српске? Споразумом ће бити формиран нови Савјет министара БиХ и прекинут технички мандат министара из РС који су више опонирали Бањалуци него Сарајеву. Они су, уз подршку СДА, наставили да држе функције у Сарајеву које су изборима 2018. изгубили. Шаровић, Мектић и Црнадак су прижељкивали да тако потраје до краја 2022. Зато узвикују: „Програм реформи“ је Додикова издаја“.

Српска је споразумом добила предсједника Савјета министара, што је у заједничким органима БиХ по значају друга функција послије члана Предсједништва БиХ. Са Додиком и Тегелтијом српски представници у Сарајеву дјеловаће у координацији са Бањалуком. Тзв. „други ниво власти РС“ био је у прошлом мандату камен спотицања јединствене националне политике.

Српска је споразумом отклонила питање укључивања у НАТО. До тога је иначе више стало Бошњацима, него Американцима. Бошњаци имају ноћну мору „поновне“ агресије из сусједства и опсесивно траже спољну заштиту. Међутим, НАТО већ има штаб у Сарајеву и натофилну ФБиХ. Но, што рече Трамп, Американци не би гинули за у НАТО већ учлањене Црногорце, па што би за Бошњаке и Хрвате.

У већ поменутом белгијском систему, Фламанци и Валонци својим изабраним представницима поклањају пуно повјерење да преговарају у њихово име, без дневних провјера родољубља и домољубља. Тај тест полажу само једном у четири године, а Додик га је положио више пута него Шефик и Жељко заједно.

Злурадој опозицији и зависним медијима није довољно ни што је Вучић честитао Додику и руски амбасадор Иванцов поздравио споразум. Чак ни то што је Инцко истакао да ни његова војно неутрална Аустрија није чланица, али сарађује са НАТО-ом, као и Србија и Русија.

Председавајући Савета министара Бих Зоран Тегелтија (Фото: Анадолија)

Председавајући Савјета министара Бих Зоран Тегелтија (Фото: Анадолија)

Кладим се да у „Програму реформи“ пише нешто „округло па на ћоше“, што једнима даје упориште да тврде да се БиХ примакла, а другима да се одмакла од НАТО-а.

Баш као што је било и прије споразума.

Елем, биће ћерања још.

 

Насловна фотографија: Предсједништво БиХ

 

Извор sveosrpskoj.com