Н. Бабић: Зашто је Немачка пристала да финансира НАТО?

Тренутно изгледа да се канцеларка Меркел врло успјешно креће кроз „замке“ које јој с једне стране поставља Доналд Трамп, а с друге Емануел Макрон

Сјеверноатлантски савез одобрио је нову формулу за доприносе општем буџету. Према главном секретару НАТО пакта Јенсу Столтенбергу, промјену у систему финансирања одобриле су све чланице организације, укључујући Њемачку, које ће морати издвојити више новца од осталих. Сада Њемачка пуни буџет савеза с 14 одсто од укупног износа, а Сједињене Државе с 22 одсто. Но, ускоро ће се удио Берлина повећати на 16 одсто, а Вашингтон ће остати на истом нивоу, док ће преостали износ бити расподијељен међу осталим земљама чланицама. Дакле, може се рећи да САД терет финансирања НАТО пакта пребацују на Нијемце.

Очито је покретач реформе била жеља администрације Доналда Трампа да уштеди на систему такозване „колективне безбедности“. Посљедње три године је станар Бијеле куће оштро критиковао Европљане да нису издвајали довољно средстава за војне потребе. Чак је стигло и обавијештење Регионалног одбора Вашингтона да се буџет за одбрану повећа на 2 одсто бруто домаћег производа земаља чланица, а дугорочно на 4 одсто. Земље ЕУ то проводе с различитим ступњем ентузијазма. Примјера ради, балтичке републике су са својим скромним буџетима брзо достигле декларисане параметре и сањају да су план испуниле и више него је потребно.

Али је у западној Европи Трампова иницијатива саботирана. За Њемачку је одбрамбени буџет прилично болна тема. Чини се да се све више средстава издваја за потребе Бундесвера, који ће сљедеће године тај износ повећати с 47,32 на 49,67 милијарди евра. Али то је и даље пуно мање него што то захтијева Вашингтон. Берлин је обећао да ће 2 одсто БДП-а њемачко министарство одбране добити тек 2031. године.

Међутим, гасовод Сјеверни ток 2 почиње с радом средином сљедеће године, због чега је амерички предсједник разбјеснио владу Ангеле Меркел наредбом строже од осталих “новчаних казни”. „Након изградње новог гасовода ће више од 70 одсто испоруке природног гаса у Њемачку долазити из Русије. Морамо вас штитити, а ви Русији дајете милијарде долара”, огорчено је рекао Трамп.

Преокрет према Сједињеним Државама би био пројект изградње првог ЛНГ терминала у Њемачкој. Вјероватно ће мање количине америчког укапљеног природног гаса бити испоручене Њемачкој овом софистицираном методом, тако ће Нијемци морати платити „порез на пријатељство“ свом прекоморском савезнику. Промјена система финансирања НАТО пакта се такође може сматрати својеврсном ревизијом америчке царинске политике.

За сада говоримо о прилично скромним, чак безначајним износима. Буџет Сјеверноатлантског савеза није збир одбрамбених буџета свих земаља чланица, већ “мали заједнички фонд” који се користи за рад апарата организације, на примјер, за одржавање сједишта у Бриселу. За Њемачку ће нова правила резултирати годишњим уплатама које се пењу на 33 милиона евра, што и није превише новца за највећу европску привреду. Са своје стране, САД ће приходима финансирати низ „безбедносних програма“ у Украјини и Грузији.

Иако у фази латентног сукоба с Вашингтоном, Берлин је недавно показао своју оданост НАТО пакту. Кад је француски предсједник Емануел Макрон објавио “мождану смрт” савеза, Ангела Меркел га је јавно критиковала и стала уз Јенса Столтенберга. Нешто касније њемачки министар спољних послова Хајко Мас поставио своју дијагнозу: “НАТО је жив и здрав од главе до пете”.

У позадини вијести о измијењеним правилима за формирање буџета организације, њемачка канцеларка се одлучила рецитирати хвалоспјеве Американцима. Према њеним ријечима, Нијемци би требали бити захвални својим прекоморским пријатељима, без којих се Европа не би могла заштитити. Но, поента овдје није само у природној флексибилности савезне владе Ангеле Меркел и њеној жељи да изглади све оштрије односе с Вашингтоном. Овдје, за адекватну процјену ситуације, не смијемо заборавити на противрјечја унутар саме Европе.

Према Њујорк тајмсу, „црна мачка је претрчала између Ангеле Меркел и Емануела Макрона“. На вечери у част 30. годишњице пада Берлинског зида канцеларка Меркел је француског предсједника упозорила због “његове потраге за деструктивном политиком”. Очито је да Европа не свједочи урушавању уобичајеног евроатлантског начина живота, већ и ревизији улоге Француске на континенту. Али за Њемачку даљње повећање војне потрошње укључује и идеју о одржавању водеће улоге на европском континенту и стицање стварног суверенитета.

Повећање војног буџета изазвало је живу расправу међу њемачким политичарима. Наиме, странке као СПД, Зелени и љевица традиционално заузимају условно „пацифистичке позиције“ и критички доживљавају раст војне потрошње. С њихове стране су често предмет бројних приговора неефикасно трошење буџетских средстава од стране војног врха у Бундесверу. Против бивше министарке одбране Урсуле фон дер Лајен је због тога поднесено много притужби. Истовремено, њемачко вођство разумије да је без додатних финансијских инјекција немогуће ријешити нагомилане проблеме у Бундесверу.

Према извјештајима њемачке штампе, повећање трошкова за одржавање структура НАТО пакта резултираће годишњим издвајањима од 33 милиона евра само из Њемачке. Износ изгледа мален, али хоће ли идеја пребацивања терета финансирања савеза на Нијемце, а не Французе, на примјер, изазвати незадовољство у Њемачкој? Овдје се више ради о принципу, него о количини потрошеног новца.

Подсјетимо да се од оснивања нове њемачке државе 1949. године Савезна Република Њемачка настојала позиционирати као главни европски савезник Сједињених Држава. У томе се увелико разликовала од Француске, која је имала врло значајне турбуленције у односима с прекоморским партнером још од времена Дегола. Њемачка је унутар евроатлантског јединства увијек избјегавала отварати питање независности. Слиједом ове логике, додатне финансијске обавезе о тако важном аспекту као што је одбрана могу се у одређеном смислу сматрати чак и привилегијом.

Међутим, неповјерење у Трампову администрацију међу њемачким естаблишментом је више него очито, иако оно досад није утицало на саме темеље америчко-њемачких односа. Репутацијски ризици у овом су аспекту релативно мали. Недавно је њемачка канцеларка Ангела Меркел рекла да би Њемачка требала преузети више одговорности за јединство НАТО пакта у Европи и захвалила Сједињеним Државама на постојању савеза. Али ако се сложи с новим системом финансирања, обзиром на ирелевантан износ, јача ли Њемачка доиста свој положај у Европи?

Посљедњих година је њемачко вођство активно промовисало идеју о активнијој улози Њемачке и ЕУ у свијету. Економска моћ Њемачке још увијек није у складу с могућностима Берлина у спољној политици. У том смислу, на примјер, повећање расхода за одбрану може послужити и као аргумент за слање трупа Бундесвера у нове међународне мисије. Тако долазимо до ситуације у којој  Макрон оштро критикује НАТО, док Ангела Меркел подржава савез. Логично је запитати се може ли се све то посматрати као дио сукоба Берлина и Париза за вођством у Европи? Данас њемачко-француски тандем покушава дјеловати као организацијско језгро Европске уније која је способна претворити Европу у независног актера на међународном плану. Но, умирујуће изјаве њемачких и француских политичара не могу уклонити бројна противрјечја унутар овог тандема, што се видјело и након потписивања Ахенског споразума.

Подсјетимо да су Берлин и Париз у јануару ове године потписали Ахенски уговор, што би био наставак Јелисејског уговора из 1963. Новом споразуму је циљ освјежити добросусједске односе између двију земаља. Међутим, политички живот Париза и Берлина је далеко од синхронизованог. Истовремено, обје земље разумију како су без синергије политичког и економског потенцијала Француске и Њемачке изгледи за успјех европског пројекта прилично неизвјесни. У том смислу би разговор о „сучељавању“ двију највећих европских држава било претјеривање.

Што ће од свега овог добити и како ће ситуацију искористити Доналд Трамп и САД? То је тешко рећи, али се чини да Њемачка намјерно избјегава оштре тонове, наводно пристаје на захтјеве Вашингтона, док на другој страни води своју политику у ЕУ и изван њених граница, али искључиво у сусједству, односно у односима с Русијом и земљама Балкана, али пуно мање у Украјини, Грузији, док на Азербејџан и Јерменију, као турску и руску сферу утицаја, уопште не обраћа пажњу више него је нужно.

Поновимо још једном да се Њемачка начелно сложила да ће издвајати 2 одсто бруто домаћег производа за одбрану, дугорочно 4 одсто, што због пада индустријске производње тренутно изгледа незамисливо, али је пристала повећати свој удио у финансирању структура савеза. Берлин свакако мора ријешити и огромне проблеме у Бундесверу, чиме ће ојачати и своју политичку улогу у ЕУ. Тренутно изгледа да се канцеларка Меркел врло успјешно креће кроз „замке“ које јој с једне стране поставља Доналд Трамп, а с друге Емануел Макрон. Због тога ће предстојећи НАТО самит у Лондону бити још интересантнији. Ако томе додамо ситуацију с „готово немогућом Турском“, постоје сви потребни предуслови за одржавање можда не судбоносног, али једног од најважнији састанака на врху НАТО пакта у протеклих неколико деценија.

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: Alexandros Michailidis via Shutterstock

 

Извор logicno.com, 02. децембар 2019.