Na prelomu epoha

U kakvom istorijskom trenutku mi u stvari živimo? Mnogi znaci ukazuju da je u pitanju doba na prelomu (istorijskih) epoha

Predgovor za knjigu „Na prelomu epoha“, Beograd, „Pešić i sinovi“, 2019

 

Duh vremena. To je naslov rubrike u beogradskom nedeljniku Pečat, u kojoj su proteklih godina, većinom, objavljivani članci koji su ušli u ovu knjigu. Drugi deo knjige, sasvim ravnopravno, čini jedan mogući izbor autora iz kolumni koje su redovno, počev od kraja 2018, pisane za sajt Novi Standard. Zašto se autor uopšte odlučio da knjigu sačini od onog što je već objavljeno, kao neka vrsta neposredne reakcije na „tekuće događaje“ i svedočanstava iz prve ruke? Ovi tekstovi su često pisani bez ikakve vremenske distance, ali to nisu, ili ne bi trebalo da budu, dnevni, još manje dnevno-politički komentari.

Prvi razlog za ovu knjigu je ono što Dragoš Kalajić naziva tipično evropskim vrednosnim sudom, koji daje prednost „večnoj knjizi“ u odnosu na „prolaznu štampu“, a koja već „silom svog obilja uglavnom završava na smetlištu“. Drugi, ne manje važan su pitanja radoznalih čitalaca povremeno upućivana piscu: da li postoji knjiga u kojoj se mogu naći tekstovi od kojih su neki (neki, ne svi), na koncu, i ušli u ovaj izbor.

Autor, međutim, kao što to obično biva, „nije sposoban za samovrednovanje“. Zbog toga ovaj izbor nije vrednosni, a nije ni nasumičan ni hronološki. Otvaraju ga naizgled apstraktna razmišljanja o „poslednjim vremenima“ i o prirodi civilizacije u kojoj živimo; ostatak su mnogo „konkretnija“ razmatranja, koja polaze od onog hic et nunc (ovde i sada).

U kakvom istorijskom trenutku mi u stvari živimo? Mnogi znaci ukazuju da je u pitanju doba na prelomu (istorijskih) epoha. Nije bez značaja ni to da li živimo na Balkanu, na jugoistoku kontinenta koji se naziva Evropom, ili na jednom malom i zabačenom poluostrvu Velike Evroazije, kao što ne možemo zanemariti ni kojem etnosu ili kulturi pripadamo. U ovoj knjizi naročita pažnja se posvećuje „Istoku“ i Slovenima – Rusima i Srbima, pre svega. Mogu li Sloveni stvoriti civilizacijsku alternativu umirućoj civilizaciji Zapada i spasiti Evropu na umoru? Ovu ideju delili su, među mnogim drugim, i tako različiti autori kao što su Emil Sioran i Dragoš Kalajić. Sloveni će, pisao je ovaj poslednji, spasiti i preobraziti ovaj svet.

Da nije odviše opšti, Duh vremena bi možda bio prikladan naslov za ovu knjigu. Zadatak izgleda lakši nego što u stvari jeste. „Duh vremena“ je obično neuhvatljiv svojim savremenicima. Savremenici ga zapravo i stvaraju; svako od njih mu „dodaje svoj začin“. On ipak nije sadašnji trenutak; nastavlja se na prošlost, nama često nepoznatu, ili nedovoljno spoznatu i promišljenu, i nekuda smera – u jednako zagonetnu i neuhvatljivu budućnost. Pisac nije prorok kome je dato da predviđa buduće događaje. Proročanstvo uostalom nije putokaz koji nepogrešivo vodi u budućnost; prepoznajemo ga kao Magbet, junak Šekspirove drame, tek u trenutku kada se ostvari, kao zlu kob, kada je obično prekasno da ispravimo svoju grešku. Pisac nije ni filozof: ne rukovodi se nikakvim sistemom koji bi mogao da osmisli ili predvidi budućnost.

„Duh vremena“, ukoliko uopšte postoji, ima ciničan smisao za šalu. Opklade na sigurno se po pravilu gube. Dobijaju se one malo ili možda najmanje verovatne. Istorija, uopšte uzev, nije pravolinijski „proces“, i nije jednosmerno napredovanje ka nekom cilju; nije „evolucija“ ni „progres“, i ne podleže racionalnim analizama ni bilo kakvoj naučnoj metodi. Naprotiv, pokazuje sklonost ka neočekivanim preokretima i skandalima. Sinovi ne slušaju svoje očeve. Razaraju ono što su oni stvarali i katkad njihovim naporima daju smisao koji oni sami nisu imali u vidu. To nije greška ni neposluh, već prostor njihove slobode.

„Boj na Mišaru“, slika Afanasija Šeloumova
„Boj na Mišaru“, slika Afanasija Šeloumova

Budućnost, međutim, nije ni nasumična kombinacija koju diktira puki slučaj, kao u igrama na sreću, a ni isključivo „naša kreacija“ ili „slobodan izbor“. Krećemo se samo unutar koordinata koje su nam zadate unapred. Uporno bežanje od prošlosti vodi nas u bespuće, u nigdinu. U osnovi, to je uzaludan poduhvat, jer je prošlost u stvari budućnost. Odričući se od prošlosti, odričemo se i budućnosti. Zabluda modernih je da prošlost vezuje i okiva; ona nas, u stvari, oslobađa, ali za sudbinu koja nam je već predodređena. Ma koliko to želeli, mi ne možemo pobeći od onog što jesmo – od sebe samih. Svoju sudbinu možemo ne ispuniti ili je možemo izbeći, ali ne možemo proživeti tuđu. Istoriju otuda uglavnom čine iste drame.

Prošlost se nikad ne ponavlja doslovce, ali se ponavlja, i to na takav način da je nemoguće ne uvideti neku pravilnost. Priča se ponavlja u zapletu, a ne u detaljima. „Smisao istorije“ u profanom značenju, izvesno, ne postoji. Postoji samo onaj smisao koji joj daje sam čovek, svojim mislima i delima. I postoji „sveštena“, „sakralna istorija“, istorija večitih pitanja i dilema, istorija duha koja se, kao u zamagljenom ogledalu, ogleda u smrtnom i zemaljskom.

Ako želimo da sagledamo budućnost, najpre bi trebalo da se osvrnemo na prošlost. Kako, međutim, ispravno razumeti dela i reči mrtvih? Koračajući njome, prošlošću, tvrdi jedan pisac, ne treba da smetnemo s uma da koračamo „stranom zemljom, u kojoj se sve radi drugačije“ i čiji jezik zapravo ne razumemo. Greška koju pri tom obično činimo je to što sopstvene zablude projektujemo u prošla vremena odevajući ih u istorijske kostime. Prošlost se od nas uporno krije, kaže jedan drugi pisac – „kao zmija u travi“. Otuda nas i vreba. Druga opasnost u toj „stranoj zemlji“ je da previdimo ono što je očigledno: ne može se desiti ništa izuzev onog što je već bilo. Istorija se odvija u ciklusima ili čini jednu vrstu, možda beskrajne, spirale. Ali pre će biti da njeni krugovi imaju tačno odmeren lanac.

Sve to ne isključuje osnovnu ideju ove knjige: mi živimo u interregnumu, u „međudobu“, i u vreme „velikog diskontinuiteta“. To je vidljivo na svakom polju. Ono što je do juče smatrano za jednom utvrđeno i stalno, za večitu i neupitnu istinu, već sutra se dovodi pod sumnju. Spomenici se grade da bi bili srušeni, čak i oni isklesani u mermeru. (Ili, naročito oni). Vreme krize je zapravo vreme odluke, trenutak razrešenja. To znači da živimo u doba prelaza. Mnogim zabludama i idolima je na tom putu suđeno da padnu. Uostalom, svaki kraj sveta, uči nas jedan učitelj tradicije, i nije ništa drugo nego kraj iluzija koje imamo o njemu.

Gubitak iluzija je obično bolan, ali može biti i oslobađajući. Kraj jednog istorijskog ciklusa ujedno je i početak novog; iziskujući patnju i žrtvu, prelom otvara nove i neslućene perspektive. Ista pitanja će ponovo biti postavljena, mada će biti formulisana na drugačiji način. Ali u osnovi, to je jedno te isto pitanje; ista ona zagonetka koju je kralju Edipu postavila Sfinga.

Knjiga koja leži pred čitaocem je zbirka članaka i eseja. Esej (franc. essai) etimološki znači ogled, pokušaj, eksperiment, i ne više od toga. Kao književna forma mnogo je stariji od 1580. godine, kada je francuski filozof Montenj objavio svoju prvu i drugu knjigu Eseja. „Pokušaj“ ili „ogled“, po definiciji, može i da ne uspe. Pisac ne pretenduje na to da čitaocu ponudi bilo kakav, a najmanje konačan odgovor. Ne želi ni da ga u bilo šta ubeđuje. Moguće je da on (pisac) nije u pravu. Štaviše, to je vrlo verovatno. Svrha ove knjige bila bi ispunjena kada bi autor čitaocu pružio podsticaj da sam traži i pronalazi sopstvene odgovore.

Boris Nad, „Na prelomu epoha”, Beograd, „Pešić i sinovi“, 2019.
Boris Nad, „Na prelomu epoha”, Beograd, „Pešić i sinovi“, 2019. (Foto: Fejsbuk)

Za razliku od pitanja, koje diktira „duh vremena“, odgovori su lična svojina. Nebitno je da li se čitalac slaže s autorom ili ne; jednako je legitimno i ako ga osporava i pobija. Poneki putokaz, zapisan na njenim stranicama, možda će biti od pomoći čitaocu. Dalje bi trebalo da nastavi sam, putem kojim želi ili mora da ide. U odnosu na pisca, čitalac ima jednu prednost: on je mudriji i više zna, već i zato što njegova razmišljanja dolaze post factum. Niko, pa ni sam Bog, nema moć da izmeni ono što je već izgovoreno, kao ni ono što je već bilo.

 

U Pančevu, jula 2019.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).

 

Izvor Novi Standard