На прелому епоха

У каквом историјском тренутку ми у ствари живимо? Многи знаци указују да је у питању доба на прелому (историјских) епоха

Предговор за књигу „На прелому епоха“, Београд, „Пешић и синови“, 2019

 

Дух времена. То је наслов рубрике у београдском недељнику Печат, у којој су протеклих година, већином, објављивани чланци који су ушли у ову књигу. Други део књиге, сасвим равноправно, чини један могући избор аутора из колумни које су редовно, почев од краја 2018, писане за сајт Нови Стандард. Зашто се аутор уопште одлучио да књигу сачини од оног што је већ објављено, као нека врста непосредне реакције на „текуће догађаје“ и сведочанстава из прве руке? Ови текстови су често писани без икакве временске дистанце, али то нису, или не би требало да буду, дневни, још мање дневно-политички коментари.

Први разлог за ову књигу је оно што Драгош Калајић назива типично европским вредносним судом, који даје предност „вечној књизи“ у односу на „пролазну штампу“, а која већ „силом свог обиља углавном завршава на сметлишту“. Други, не мање важан су питања радозналих читалаца повремено упућивана писцу: да ли постоји књига у којој се могу наћи текстови од којих су неки (неки, не сви), на концу, и ушли у овај избор.

Аутор, међутим, као што то обично бива, „није способан за самовредновање“. Због тога овај избор није вредносни, а није ни насумичан ни хронолошки. Отварају га наизглед апстрактна размишљања о „последњим временима“ и о природи цивилизације у којој живимо; остатак су много „конкретнија“ разматрања, која полазе од оног hic et nunc (овде и сада).

У каквом историјском тренутку ми у ствари живимо? Многи знаци указују да је у питању доба на прелому (историјских) епоха. Није без значаја ни то да ли живимо на Балкану, на југоистоку континента који се назива Европом, или на једном малом и забаченом полуострву Велике Евроазије, као што не можемо занемарити ни којем етносу или култури припадамо. У овој књизи нарочита пажња се посвећује „Истоку“ и Словенима – Русима и Србима, пре свега. Могу ли Словени створити цивилизацијску алтернативу умирућој цивилизацији Запада и спасити Европу на умору? Ову идеју делили су, међу многим другим, и тако различити аутори као што су Емил Сиоран и Драгош Калајић. Словени ће, писао је овај последњи, спасити и преобразити овај свет.

Да није одвише општи, Дух времена би можда био прикладан наслов за ову књигу. Задатак изгледа лакши него што у ствари јесте. „Дух времена“ је обично неухватљив својим савременицима. Савременици га заправо и стварају; свако од њих му „додаје свој зачин“. Он ипак није садашњи тренутак; наставља се на прошлост, нама често непознату, или недовољно спознату и промишљену, и некуда смера – у једнако загонетну и неухватљиву будућност. Писац није пророк коме је дато да предвиђа будуће догађаје. Пророчанство уосталом није путоказ који непогрешиво води у будућност; препознајемо га као Магбет, јунак Шекспирове драме, тек у тренутку када се оствари, као злу коб, када је обично прекасно да исправимо своју грешку. Писац није ни филозоф: не руководи се никаквим системом који би могао да осмисли или предвиди будућност.

„Дух времена“, уколико уопште постоји, има циничан смисао за шалу. Опкладе на сигурно се по правилу губе. Добијају се оне мало или можда најмање вероватне. Историја, уопште узев, није праволинијски „процес“, и није једносмерно напредовање ка неком циљу; није „еволуција“ ни „прогрес“, и не подлеже рационалним анализама ни било каквој научној методи. Напротив, показује склоност ка неочекиваним преокретима и скандалима. Синови не слушају своје очеве. Разарају оно што су они стварали и каткад њиховим напорима дају смисао који они сами нису имали у виду. То није грешка ни непослух, већ простор њихове слободе.

„Бој на Мишару“, слика Афанасија Шелоумова
„Бој на Мишару“, слика Афанасија Шелоумова

Будућност, међутим, није ни насумична комбинација коју диктира пуки случај, као у играма на срећу, а ни искључиво „наша креација“ или „слободан избор“. Крећемо се само унутар координата које су нам задате унапред. Упорно бежање од прошлости води нас у беспуће, у нигдину. У основи, то је узалудан подухват, јер је прошлост у ствари будућност. Одричући се од прошлости, одричемо се и будућности. Заблуда модерних је да прошлост везује и окива; она нас, у ствари, ослобађа, али за судбину која нам је већ предодређена. Ма колико то желели, ми не можемо побећи од оног што јесмо – од себе самих. Своју судбину можемо не испунити или је можемо избећи, али не можемо проживети туђу. Историју отуда углавном чине исте драме.

Прошлост се никад не понавља дословце, али се понавља, и то на такав начин да је немогуће не увидети неку правилност. Прича се понавља у заплету, а не у детаљима. „Смисао историје“ у профаном значењу, извесно, не постоји. Постоји само онај смисао који јој даје сам човек, својим мислима и делима. И постоји „свештена“, „сакрална историја“, историја вечитих питања и дилема, историја духа која се, као у замагљеном огледалу, огледа у смртном и земаљском.

Ако желимо да сагледамо будућност, најпре би требало да се осврнемо на прошлост. Како, међутим, исправно разумети дела и речи мртвих? Корачајући њоме, прошлошћу, тврди један писац, не треба да сметнемо с ума да корачамо „страном земљом, у којој се све ради другачије“ и чији језик заправо не разумемо. Грешка коју при том обично чинимо је то што сопствене заблуде пројектујемо у прошла времена одевајући их у историјске костиме. Прошлост се од нас упорно крије, каже један други писац – „као змија у трави“. Отуда нас и вреба. Друга опасност у тој „страној земљи“ је да превидимо оно што је очигледно: не може се десити ништа изузев оног што је већ било. Историја се одвија у циклусима или чини једну врсту, можда бескрајне, спирале. Али пре ће бити да њени кругови имају тачно одмерен ланац.

Све то не искључује основну идеју ове књиге: ми живимо у интеррегнуму, у „међудобу“, и у време „великог дисконтинуитета“. То је видљиво на сваком пољу. Оно што је до јуче сматрано за једном утврђено и стално, за вечиту и неупитну истину, већ сутра се доводи под сумњу. Споменици се граде да би били срушени, чак и они исклесани у мермеру. (Или, нарочито они). Време кризе је заправо време одлуке, тренутак разрешења. То значи да живимо у доба прелаза. Многим заблудама и идолима је на том путу суђено да падну. Уосталом, сваки крај света, учи нас један учитељ традиције, и није ништа друго него крај илузија које имамо о њему.

Губитак илузија је обично болан, али може бити и ослобађајући. Крај једног историјског циклуса уједно је и почетак новог; изискујући патњу и жртву, прелом отвара нове и неслућене перспективе. Иста питања ће поново бити постављена, мада ће бити формулисана на другачији начин. Али у основи, то је једно те исто питање; иста она загонетка коју је краљу Едипу поставила Сфинга.

Књига која лежи пред читаоцем је збирка чланака и есеја. Есеј (франц. essai) етимолошки значи оглед, покушај, експеримент, и не више од тога. Као књижевна форма много је старији од 1580. године, када је француски филозоф Монтењ објавио своју прву и другу књигу Есеја. „Покушај“ или „оглед“, по дефиницији, може и да не успе. Писац не претендује на то да читаоцу понуди било какав, а најмање коначан одговор. Не жели ни да га у било шта убеђује. Могуће је да он (писац) није у праву. Штавише, то је врло вероватно. Сврха ове књиге била би испуњена када би аутор читаоцу пружио подстицај да сам тражи и проналази сопствене одговоре.

Борис Над, „На прелому епоха”, Београд, „Пешић и синови“, 2019.
Борис Над, „На прелому епоха”, Београд, „Пешић и синови“, 2019. (Фото: Фејсбук)

За разлику од питања, које диктира „дух времена“, одговори су лична својина. Небитно је да ли се читалац слаже с аутором или не; једнако је легитимно и ако га оспорава и побија. Понеки путоказ, записан на њеним страницама, можда ће бити од помоћи читаоцу. Даље би требало да настави сам, путем којим жели или мора да иде. У односу на писца, читалац има једну предност: он је мудрији и више зна, већ и зато што његова размишљања долазе post factum. Нико, па ни сам Бог, нема моћ да измени оно што је већ изговорено, као ни оно што је већ било.

 

У Панчеву, јула 2019.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

 

Извор Нови Стандард