V. Vuletić: Zablude u Srbiji

Migracije su oduvek vodile iz manje razvijenih u razvijenije krajeve. Ljude koje odlaze ne treba ni heroizovati ni osuđivati

Jedina šansa da Siniša Mali odbrani svoj doktorat u njegovoj terminalnoj fazi bila je da pređe u opoziciju. Privilegija opozicionog delovanja je što retko izaziva osudu javnosti. No, to u Srbiji nije novost. Zabluda je, međutim, da je bespoštedna kritika vlasti prvenstveno izraz hrabrosti intelektualne elite i zrelosti kritičke javnosti. Naprotiv, ton i boju ovdašnjoj kritici svake vlasti daje ono što bi se mirne duše moglo nazvati antimoderni politički idealizam. On se odavno ugnezdio u parohijalnim intelektualnim krugovima koji iz perspektive i s visine srednjovekovnog klera na politiku gleda kao na moralnu delatnost kojom bi trebalo da rukovodi vrlina. Politički realizam se prezire i s gnušanjem odbija. Moralna izvrsnost koja se ovde meri božanskim standardima najmanje je što se očekuje od političkih prvaka. Kada ona, po prirodi stvari, izostane, intelektualni kler s istim moralnim gnušanjem i mržnjom odbacuje mesiju koga je svojevremeno s oduševljenjem promovisao i dočekao.

Duhovna renesansa i zaokret koju je u evropskoj političkoj misli napravio Makijaveli ovde su izostali. Makijavelizam se ovde i u školama tumači kao zlo, a ne kamen međaš i učenje koje je odvojilo politiku od morala i sledstveno tome omogućilo evropskim političarima da Evropu učine onim što je bila i što i dalje jeste. Taj duhovni i politički klerikalizam lako se prepoznaje po praznoslovlju i kletvama u govoru i po duboko usađenom shvatanju da je politika borba dobra i zla, odnosno vlasti i opozicije, a ne borba za ideološke programe i deklarisane kolektivne ciljeve.

Druga raširena zabluda koja dolazi iz iste intelektualne kuhinje jeste da ljudi iz Srbije odlaze jer moraju. Kažu, nužda ih tera. A zapravo, malo ko odlazi jer mora. Oni koji bi zbog položaja u kome se nalaze morali da odu najčešće nikuda i ne mogu da odu. Niti imaju za put niti bi ih ko primio. Odlaze, dakle, oni koji mogu. I tako je oduvek bilo. Migracije, bilo unutrašnje ili prekogranične, uvek su vodile iz manje razvijenih u razvijenije krajeve. Nije se Beograd raskrupnjao prirodnim priraštajem već je njegov rast, pre svega, posledica migracije sa sela i manjih gradova iz unutrašnjosti. Oni koji lamentiraju nad sudbinom Srbije jer je napušta intelektualno i radno plodno stanovništvo retko se sete da su i sami odnekud došli, bilo Balkanskom ulicom, bilo u hromozomima svojih roditelja.

Srbija bi, nesumnjivo, uz mnogo rada i nešto pameti, mogla da bude bolje mesto za život, ali čak i uz najveće napore i najbolju sreću potrebno je odricanje nekoliko generacija da bi se primakla razvijenom delu sveta. Iz tog razloga oni koji imaju priliku odlaze i nema potrebe plakati nad njihovom sudbinom, niti od njih praviti žrtve i heroje, kao što ih ne treba ni osuđivati.

Jednom rečju, migracije nisu moralna kategorija, mada se neretko takvim predstavljaju. Često se čuje da mladi odlaze jer neće da ostanu zaglibljeni u moralnoj i materijalnoj kaljuzi u kojoj vlada beščašće i korupcija. Tako se vremenom ukorenila zabluda da je korupcija najvažniji uzrok niskog nivoa ekonomskog i društvenog razvoja. Pre će, međutim, biti da je korupcija posledica, a ne uzrok ekonomske nerazvijenosti. Mada je to pitanje slično onome da li je starija kokoš ili jaje, prevladalo je pogrešno uverenje da je korupcija starija.

Nemoguće je u jednom pasusu reći mnogo o temi o kojoj se pišu knjige, ali se može konstatovati da su, na globalnom nivou, mantru o korupciji nametnule upravo kolonizatorske intelektualne elite a prihvatili i raširili lokalni fariseji kako bi objasnili ekonomsku zaostalost, a delom opravdali i svoju ulogu u tome. Koruptivna, kao i svaka druga kriminalna delatnost potiče, u značajnoj meri, iz težnje da se zadovolje materijalne vrednosti. Imperativ „imati” ukorenjen je u kulturu konzumerizma. Potrošnja mimo i preko osnovnih potreba – dopalo nam se to ili ne – ne samo da održava svetski ekonomski sistem, već suštinski definiše identitet sve većeg broja ljudi i u nerazvijenim zemljama. S obzirom na to da su u tim zemljama šanse da se zadovolje potrošački apetiti na regularan način znatno manje, ljudi češće pribegavaju kriminalnim i koruptivnim aktivnostima, kao što češće zapadaju u apatiju ili kao što češće napuštaju svoju zemlju. Pa ipak, ništa od navedenog nije preovlađujući model ponašanja u Srbiji. Još uvek najveći broj ljudi pretežno časno i pošteno radi i živi. Jer da nije tako ne bi bilo ni Srbije.

Upozorenja koja ukazuju na primere zloupotrebe vlasti i korupciju su potrebna i važna jer jačaju kolektivni otpor tim pojavama. Ali kada se nameću kao jedina i isključiva objašnjenja navodno katastrofalnog stanja bez utemeljenja u činjenicama i društvenoj nauci onda postaju sami sebi svrha sa korenom u pomenutom idealizmu ili deo političkog marketinga. U svakom slučaju postaju deo samoispunjavajućeg proročanstva.

 

Autor Vladimir Vuletić

 

Naslovna fotografija: Keystone

 

Izvor Politika, 03. decembar 2019.