В. Вулетић: Заблуде у Србији

Миграције су одувек водиле из мање развијених у развијеније крајеве. Људе које одлазе не треба ни хероизовати ни осуђивати

Једина шанса да Синиша Мали одбрани свој докторат у његовој терминалној фази била је да пређе у опозицију. Привилегија опозиционог деловања је што ретко изазива осуду јавности. Но, то у Србији није новост. Заблуда је, међутим, да је беспоштедна критика власти првенствено израз храбрости интелектуалне елите и зрелости критичке јавности. Напротив, тон и боју овдашњој критици сваке власти даје оно што би се мирне душе могло назвати антимодерни политички идеализам. Он се одавно угнездио у парохијалним интелектуалним круговима који из перспективе и с висине средњовековног клера на политику гледа као на моралну делатност којом би требало да руководи врлина. Политички реализам се презире и с гнушањем одбија. Морална изврсност која се овде мери божанским стандардима најмање је што се очекује од политичких првака. Када она, по природи ствари, изостане, интелектуални клер с истим моралним гнушањем и мржњом одбацује месију кога је својевремено с одушевљењем промовисао и дочекао.

Духовна ренесанса и заокрет коју је у европској политичкој мисли направио Макијавели овде су изостали. Макијавелизам се овде и у школама тумачи као зло, а не камен међаш и учење које је одвојило политику од морала и следствено томе омогућило европским политичарима да Европу учине оним што је била и што и даље јесте. Тај духовни и политички клерикализам лако се препознаје по празнословљу и клетвама у говору и по дубоко усађеном схватању да је политика борба добра и зла, односно власти и опозиције, а не борба за идеолошке програме и декларисане колективне циљеве.

Друга раширена заблуда која долази из исте интелектуалне кухиње јесте да људи из Србије одлазе јер морају. Кажу, нужда их тера. А заправо, мало ко одлази јер мора. Они који би због положаја у коме се налазе морали да оду најчешће никуда и не могу да оду. Нити имају за пут нити би их ко примио. Одлазе, дакле, они који могу. И тако је одувек било. Миграције, било унутрашње или прекограничне, увек су водиле из мање развијених у развијеније крајеве. Није се Београд раскрупњао природним прираштајем већ је његов раст, пре свега, последица миграције са села и мањих градова из унутрашњости. Они који ламентирају над судбином Србије јер је напушта интелектуално и радно плодно становништво ретко се сете да су и сами однекуд дошли, било Балканском улицом, било у хромозомима својих родитеља.

Србија би, несумњиво, уз много рада и нешто памети, могла да буде боље место за живот, али чак и уз највеће напоре и најбољу срећу потребно је одрицање неколико генерација да би се примакла развијеном делу света. Из тог разлога они који имају прилику одлазе и нема потребе плакати над њиховом судбином, нити од њих правити жртве и хероје, као што их не треба ни осуђивати.

Једном речју, миграције нису морална категорија, мада се неретко таквим представљају. Често се чује да млади одлазе јер неће да остану заглибљени у моралној и материјалној каљузи у којој влада бешчашће и корупција. Тако се временом укоренила заблуда да је корупција најважнији узрок ниског нивоа економског и друштвеног развоја. Пре ће, међутим, бити да је корупција последица, а не узрок економске неразвијености. Мада је то питање слично ономе да ли је старија кокош или јаје, превладало је погрешно уверење да је корупција старија.

Немогуће је у једном пасусу рећи много о теми о којој се пишу књиге, али се може констатовати да су, на глобалном нивоу, мантру о корупцији наметнуле управо колонизаторске интелектуалне елите а прихватили и раширили локални фарисеји како би објаснили економску заосталост, а делом оправдали и своју улогу у томе. Коруптивна, као и свака друга криминална делатност потиче, у значајној мери, из тежње да се задовоље материјалне вредности. Императив „имати” укорењен је у културу конзумеризма. Потрошња мимо и преко основних потреба – допало нам се то или не – не само да одржава светски економски систем, већ суштински дефинише идентитет све већег броја људи и у неразвијеним земљама. С обзиром на то да су у тим земљама шансе да се задовоље потрошачки апетити на регуларан начин знатно мање, људи чешће прибегавају криминалним и коруптивним активностима, као што чешће западају у апатију или као што чешће напуштају своју земљу. Па ипак, ништа од наведеног није преовлађујући модел понашања у Србији. Још увек највећи број људи претежно часно и поштено ради и живи. Јер да није тако не би било ни Србије.

Упозорења која указују на примере злоупотребе власти и корупцију су потребна и важна јер јачају колективни отпор тим појавама. Али када се намећу као једина и искључива објашњења наводно катастрофалног стања без утемељења у чињеницама и друштвеној науци онда постају сами себи сврха са кореном у поменутом идеализму или део политичког маркетинга. У сваком случају постају део самоиспуњавајућег пророчанства.

 

Аутор Владимир Вулетић

 

Насловна фотографија: Keystone

 

Извор Политика, 03. децембар 2019.