Зашто су се побунила деца „деце изобиља“?

Да ли су глобални протести предзнак великог прелома у култури и вредностима? Да ли они сугеришу да је неолиберална модерност промашај?

„Овде се нешто догађа. Али шта? И зашто баш сада?“ У протеклих 12 недеља, протести су запљуснули пет континената – од Чилеа, преко Париза, до Либана, Ирака и Ирана. Толико су географски разноврсни и хетерогени да изгледа као да пркосе сваком покушају да се посматрају као један феномен. Но, да ли заиста не постоји заједничка тема? Није ли такав закључак превише згодан за елите, пошто у том случају не морају да се оптерећују размишљањима о промени курса?

Медији главног тока учестало их означавају као „продемократске“, али то се не уклапа. То је само брендирање. Јер искуство демократије које демонстранти имају је управо један од главних узрока њиховог незадовољства: демократија – оваква каква је – пречесто постаје институционални алат за гушење куљајућег беса. То је прилично очигледно широм Блиског истока, где је отворено одбацивање (демократских) догми прожимајућа нит свих „револуција“.

ПОБУНЕ „ИЗ НОВЧАНИКА“
Друго распрострањено објашњење је да се просто ради о побунама „из новчаника“: „У Чилеу, бес поводом скока цена метроа од три одсто је пробудио део популације који није тек просто узнемирен својим све мршавијим новчаницима – поскупљење вожњи је трошкове транзита подигло на 21 одсто месечних примања радника који су на минималцу, ионако већ исцрпљених мерама штедње, притиснутих ниским платама, прековременим радом и дуговима, презасићених похлепом и заслепљеношћу богате мањине која управља државом, што је довело до тога да су били спремни да спале скоро све на шта су наишли“, закључује The Nation.

Таквим оценама се обично супротставља стандардна реторика о томе како су глобализација и слободно тржиште „локомотива свих локомотива“: „Знамо да је глобализација – и увећана интеграција током претходне генерације [каже Кристин Лагард] – донела много економских користи великом броју људи“. „Побуне из новчаника“ нису нешто ново. Пре петнаест година, Џозеф Стиглиц – економиста нобеловац – написао је књигу под насловом Глобализам и његова незадовољства, у којој се осврнуо на растући отпор глобалистичким реформама у земљама у развоју:

Све је то деловало као некаква мистерија: Људима у земљама у развоју је речено да ће глобализација увећати њихово благостање. Па зашто је онда тако много њих постало толико непријатељски оријентисано према истој? Како нешто за шта су наши политички лидери – и многи економисти – тврдили да ће помоћи да свима буде боље може бити тако омражено? Један од одговора који се повремено могу чути из редова неолибералних економиста који се залажу за ове политике је да људе треба игнорисати. Они просто не знају ништа. Њихово незадовољство је ствар за психијатре, а не за економисте“.

Професор економије на Универзитету Колумбија Џозеф Стиглиц током интервјуа за телевизију Блумберг, Њујорк, 18. август 2016. (Фото: Christopher Goodney/Bloomberg via Getty Images)

Одговарајући сопствену загонетку о узроцима изненадних побуна, Стиглиц каже:

Али подаци о приходима говоре да би пре неолиберали требало да се обрате психијатру. Велики делови становништва у напредним земљама (као и у земљама у развоју) се злопате“.

Ах… јеца Економист: „Праксе које су темељ просперитета нису популарне“ (али истрајати у њима морамо; прим. А. К.). Јаз између перцепције елите и искуства маса је раширен колико и фундаменталан: све државе које у последње време трпе побуне становништва су деценијама управљане према једном економском моделу – неолиберализму.

Је ли то то онда? Да ли се све своди на неједнакости у расподели богатства, или постоји још нешто у овом изливу протеста?

РАСИКДАЊЕ СА ПРОШЛОШЋУ
Након Другог светског рата је такође дошло до појаве љутитих младића и девојака, пуних огорченог презира према мртвом, празном свету, у којем су се осећали као странци. У којем нису видели смисао, нити какве вредности достојне прихватања или борбе. А њихов одговор на то није била некаква ничеанска херојска „снага воље“ у егзистенцијалистичком позирању, него потонуће у чисту, самозадовољавајућу нарцисоидност: ова „Вудсток генерација“ позних шездесетих се бацила на музику, голотињу, секс, дроге и источњачку религију „новог света“ – уз намерну, својевољну раскалашност. Окренули су леђа штедљивости егзистенцијализма и нихилизма. Нису настојали да се стоички носе са бесмислом, него су тражили аутентичност – нешто, било шта, што би дало некакав смисао животу.

То што се одвијало није била само промена дуж континуума модерне. Био је то преокрет: потпуно раскидање са прошлошћу. Вредности које је раније у питање доводила само мањина су у трену изгубиле сав значај за свакодневни живот. Историјско искуство човечанства је било у потпуности извргнуто руглу. За искуство ранијих генерација, било кога старијег од 30 година, сматрало се да нема ништа – ама баш ништа – вредно помена, ништа што би могло да доприносе овој младој генерацији. Веровали су да је живот почињао из почетка.

Делује као да се у овој Вудсток генерацији распламсала дивља жудња за искуством: за искуством нечег аутентичног, било да се ради о интензивним емоцијама, екстатичким визијама, страственом сексу, болу или задовољству. Било чиме што би ублажило бес према овом „безбојном, равном, нормалном, стерилном животу: овом самозадовољном, подгојеном потрошачком оптимизму“ (што је тип сентимента којим је Херман Хесе овековечио једног од својих актера у Степском вуку).

Е па, данас имамо нову генерацију. То су миленијалци – и они исказују свој бес широм планете, на своје разноврсне начине. (При томе је Вудсток генерација – Деца изобиља – углавном у својим средњим годинама отишла на Волстрит и постала богата и попустљивија). Данашњим масовним протестима, попут оних из 1960-их, такође упадљиво фали прецизно дефинисана политичка агенда. Ти протести нису ни леви, ни десни, ни диктаторски оријентисани, ни потпуно популистички – њих уједињује дубоко супротстављање систему (често наметнутом споља), скројеном тачно са намером да у бездан усиса реалну политику у интересу чувања хиперфинансијализоване глобалне управе. Нема сумње да упозорење нераскидиво лежи унутар антисистемске, „иконоборачке“ природе ових масовних протеста. Оно се тиче тога да ова генерација представља директну везу између глобалног неолибералног економског модела и његових омражених елита и система, и то везу која се своди на улогу пасивних слуга.

Припадници Жутих прслука на протесту у Паризу, новембар 2018.

Ови миленијалци и демонстранти нису уронили у потрагу за искуствима похоте, онако како је то Вудсток генерација учинила, него у тмурну (и вероватно усамљену) будућност тешког налажења посла, бедних плата и монотоног сервирања дугова у ери штедње која је наступила након 2008. године. Да ли онда чуди што је играње компјутерских игрица, уместо нарцисоидности вудстоковаца, постало замена за реалност многим омладинцима на Западу? Уместо да живе празне, досадне, усамљеничке животе, миленијалци могу бити фудбалске звезде, ратници или хероји у алтернативној „реалности“. Реалности која можда није ни мање, ни више „истинита“?

ПРЕДЗНАК ВЕЛИКОГ ПРЕЛОМА
Ево шта је поента. Да ли смо сведоци само „уџбеничког” глобалног револта осиромашених, или нечега много дубљег: фрактуре, и то онтолошке фрактуре, у којој се „живот“, сведен на пуко кметство у безбојној, стерилној, потрошачкој неолибералној модерности, доживљава као нешто одвојено од унутрашњих дубина људске свести, која се данас схвата само у буквалном, медицинском смислу? Ради се о (како је Шекспир то описао) уверењу да постоје невидљиве али постојане моралне границе, обрасци и урођени принципи, латентни нашем бићу, од којих не можемо да се удаљимо све и кад бисмо преврнули „и небо и земљу„ (као неизбежну трагедију или лудило).

Укратко, јесмо ли дошли до такве тачке промене? Да ли су глобални протести предзнак великог прелома у култури и вредностима? Да ли ови догађаји сугеришу да је неолиберална модерност промашај управо зато што ускраћује способност мушкараца и жена да прате те „урођене аспекте латентне њиховом бићу“, и да се достојанствено понашају у складу са њима, током својих живота у материјалном свету? Уколико је то тачно, равноправнија расподела богатства неће бити довољан лек.

У том случају можда бисмо требали да послушамо савет Стивена Хедлија, дат у Аспену средином 2016. године. Хедли је био тај који је – као саветник за националну безбедност у Бушовој администрацији – у другом мандату раскинуо са тадашњим Аспенским консезусом (мисли се на правила о очувању неолибералног капитализма, уз његове козметичке корекције, усвојена у оквирима Акционог форума Аспенског института, прим. прев.) како би отворено упозорио да је неопходно да се експерти за спољну политику више позабаве растућим бесом јавности, да је „глобализација била грешка“ и да су „елите, кораком месечара, довеле земљу у опасност“.

Стивен Хедли, бивши саветник за националну безбедност САД у администрацији Џорџа Буша млађег (Фото: Ron Edmonds/AP)

„Није поента ових избора [мисли се на америчке председничке изборе из 2016, прим. аут.] само Доналд Трамп“, говорио је Хедли. „Ради се о незадовољству према нашој демократији и како ћемо на њега реаговати… Ко год да буде изабран, мораће да се бави овим незадовољством. Уколико се то не деси, бес против система би следећи пут могао да се прелије на улице…“

Као револуција.

 

Превео Владан Мирковић

 

Насловна фотографија: Mahmut Geldi/Anadolu Agency via Getty Images

 

Извор Strategic-culture.org