Lj. Bogdanović: Metla

Metla je – da se izrazimo u duhu LDP poetike – programski namenjena „čišćenju“ bolida, diletanata i politikanata sa srpske političke scene

Praktično, nema srpskog političara koji ne misli da su Srbi stoka. Teorijski, nema Srbina koji ne misli da su ovdašnji političari prva generacija svojih porodica kojima je otpao rep.“ Ovako je odnos teorije i prakse u nacionalnom prostoru, u kojem se susreću građani i političari, davno skicirao Aleksandar Tijanić. Poznavanje psiholoških stereotipa, pomenutog majstora definicija vodilo je zaključku: „Svi su u pravu.“ Važniji od procene njegovog viđenja jeste utisak da je uočeni uzajamni prezir javnosti i političara postao jedna od konstanti naše političke scene. Podrazumevani momenat društvenog života koji malo koga u ovom mučnom vremenu posebno uzbuđuje, osim u prilikama kada političari preteraju u „vređanju inteligencije“ građana, pa gnevnu javnost ujedine u lančanoj reakciji negodovanja.

Upravo to – demonstracija ljutitog odgovora kojim se uzvraća na pređenu meru (s)trpljenja građana – zabeleženo je kada je prošle nedelje u prostor javnog nadgornjavanja istrčao predsednik LDP Čedomir Jovanović, uveren da je pozvan da stavi tačku na nedoumice o najaktuelnijim političkim događanjima. Bio je to znak za start silovitog sudara etabliranog političara s besom umreženih komentatora. Dramski zaplet, prema pomenutom Tijanićevom šablonu netrpeljivosti, počeo je Jovanovićevim saopštenjem na Tviteru, u kojem je on komentarisao naslovnicu lista Danas (karikaturu koja prikazuje pušku uperenu u predsednika Srbije, uz koju je on – Čeda – postavio i sliku novčanice od 500 evra, uz ocenu: „Vikend izdanje Danas-a… dno dna, iskeširano i pušteno s lanca“), a nastavio se podužim intervjuom koji je političar potom dao Blicu.

Usledila je salva komentara u čijem fokusu nisu bili Čedomirovi politički stavovi, već njihov autor. Pokazalo se da bi gospodin Jovanović trebalo s manje žustrine da pominje pojmove kao što je na primer – dno dna. Komentatori, zaista brojni, to su razumeli kao nabačenu loptu, pa su reagovanja internet-publike bila jednoglasna: ogromna doza antipatije, uz slikovito lično adresiranje onog – dno bez dna. Svima je mrak na oči pao upravo zbog jedinstvenog moralnog i etičkog zračenja u nastupu ovog političara, između ostalog poznatog po neostvarenoj a željenoj ulozi lučonoše progresa za ovdašnju – po njegovom ubeđenju – nacionalno-fundamentalistički zatucanu građansku većinu.

„Iz čega si nastao zavisi od genetike – u šta ćeš se pretvoriti, od politike“, govorio je slavni S. Jerži Lec, a internet-parlament je u duhu ove poruke, nebiranim rečima, LDP političaru predočio da se on, posredovanjem političkog iskustva, pretvorio u retko žalosnu i iritantnu pojavu.

„Još jedan predstavnik ’duboke države’ u Srbiji na zadatku. Lako se prepoznaju po tome što su dosadni, i lupaju gluposti“, piše iznervirani čitalac, dok drugi savetuje da se drski i razgovorljivi političar „zahvali Koštunici što je izašao iz vijetnamke“. Među komentarima izdvaja se i jedan upućen medijima: „Neverovatno je da nas u poslednje vreme (…) bombardujete sve bizarnijim izjavama ovog lika koji je toliko relevantan da je na poslednjim izborima (mart 2018) sakupio jedva 1.900 glasova (0,2 odsto), a na sopstvenom biračkom mestu čitava dva glasa – ženin i svoj, po svoj prilici.“

Posebno živo reagovanje usledilo je na deo pomenutog intervjua u kojem je sagovornik, deleći šamare praktično svima, ocenio opštu situaciju u zemlji, a na pitanje: Ko su ljudi u politici?, odgovorio: „Mislim da su bolidi, diletanti. Gotovo svi.“ Novinar je potom insistirao: Kada koristite kvalifikacije ’diletanti i bolidi’, da li i na sebe mislite? Posle izvesnog vrdanja, Jovanović je javnosti otkrio: „Ova zemlja ima dva i po političara – Vučića, Dačića i mene.“

Od tada se zavrtela popularna igra pogađanja – „ko je i po političar“? Potom je nastala i razložna nedoumica: zbog čega je ovaj frontalni sudar „na mrežama i okolini“ uopšte vredan pažnje koja mu se pridaje? Nepodeljeni utisak je da slučaj Čeda najpre govori da sva sila u Srbiji primenjenog umeća ideološke propagande i taktičkog spinovanja usmerenog na modelovanje većinskog mišljenja – premda učinkovita – nije uspela da uguši zdrav instinkt i sposobnost javnosti da prepozna falširanje, obmanu, problematična i neutemeljena polazišta… Na takav zaključak podstiču ovim povodom ponavljani komentari: „Ne, Čedo, svi ste vi politikanti! U Srbiji nema političara!“

Zbog čega javnost, posle dvodecenijskog iskustva tokom kojeg je bivalo beleženo i pokazivanje nekakvih mrva simpatije prema ovom političaru, danas jednodušno odbija da uvaži „zagriženog liberala“ Čedomira? Da li građani upravo u njemu, kažnjenom pomenutim debaklom u proveravanju volje glasača, prepoznaju simptom, paradigmu, proizvod okolnosti koje su zemlju devastirale u doslovno svim domenima života? Da li je Čeda, „njim samim“, zapravo medijum za konstruisanje obrisa tipične figure ovdašnjeg aktera političkog života, čiji je govor toksičan u meri u kojoj je to i njegovo mimoilaženje sa činjenicama važnim za zajednicu u kojoj on politički deluje?

Kada je nedavno u Beogradu osnovan politički pokret „Metla 2020“ (Demokratska stranka Srbije, Grupa za prosperitet Srbije i nekoliko udruženja), rečeno je da je osnivače „okupilo nezadovoljstvo trenutnom političkom scenom“, pa stoga predlažu promenu političkog sistema! Pokret čije simbolično ime pokriva i snažnu asocijativnu moć u domenu funkcionalne upotrebe, najavljuje da će se zalagati „da građani glasaju za ljude po imenu i prezimenu, što se sada ne radi“. Premda nije tako rečeno, metla je – da se izrazimo u duhu LDP poetike – programski i operativno namenjena „čišćenju“ bolida, diletanata i politikanata sa srpske političke scene. Mnogo posla, dakako!

Ukoliko pokret „Metla“ zaživi (raspoloženje za to postoji), kao i uvek, problem (i rešenje!) biće kriterijumi. Kako razumeti principe relevantne u političkom svetu kojem je jedan od simbola Čeda Jovanović? Povodom teme izbora načela delovanja u politici koja bi ujedno bila i mera vrednosti njenih protagonista i lidera, kao primer značajan za snalaženje u toj vrednosnoj ravni pomenimo u Pečatu nabrojane (tekst Enigma Makron) najvažnije aspekte tradicionalne francuske politike: suverenitet, nezavisnost i strateška autonomija. Rečene zapovesti „spajale su francuske predsednike različitih političkih orijentacija, ali snažnog političkog i državničkog delovanja koje je ostavilo dubok trag u nacionalnoj i međunarodnoj politici“.

Možemo li predsednika LDP-a, ali i plejadu ambicioznih aktera srpskog političkog života, zamisliti drugačije do kao hodajuće žive antiteze ovim načelima koja su u jednoj velikoj evropskoj naciji ujedinila i one koji politički različito misle, ali s jednakom nacionalnom samosvešću i odgovornošću vode politiku svoje države? Ponovimo – suverenitet, nezavisnost i strateška autonomija, da bismo se podsetili šta je prevaziđena matrica za političare koji su danas u fokusu pažnje jednog dela građanske elite i medija.

Najavljujući osnivanje i odličan socijalni program svoje buduće „najjasnije profilisane levičarske partije“, sociolog Jovo Bakić recimo javno saopštava: „Meni se čini da Kosovo predstavlja teg na leđima Srbije.“ Koliko dugo bi u svetu ozbiljne tradicionalne francuske politike opstao političar koji – kao teret – odbacuje deo države? Davno je rečeno: „Istina u politici mora čekati dok nekome ne postane potrebna.“ Ima naznaka da je istina o srpskim političarima 21. veka ovde upravo postala preko potrebna!

 

Autorka Ljiljana Bogdanović

 

Naslovna fotografija: dss.rs

 

Izvor Pečat, 06. decembar 2019.