Споменик Милошу Обилићу у Грачаници (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

„Zamrznuti konflikt” – najbolje trenutno rešenje za status Kosova?

Šta je rečeno na petom po redu okruglom stolu iz ciklusa „Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti Kosova i Metohije”

Kosovsko-metohijski problem, za razliku od toga kako ga jednoglasno razume arbanaški činilac, u Srbiji nije stvar konsenzusa već podele na one koji zagovaraju ideju razgraničenja, i one koji smatraju da je srpska južna pokrajina neupitan deo Srbije. Kakve su posledice prve, a kakve druge opcije, koji su geopolitički aspekti brzog rešenja i zamrznutog konflikta, te, budući da se na globalnom planu odnosi menjaju u našu korist, da li bi Srbija eventualnim gubitkom Kosova i Metohije postala višedimenzionalno oštećena, invalidna država, na petom po redu okruglom stolu iz ciklusa „Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti Kosova i Metohije“ govorili su Miloš Knežević, dr Milomir Stepić, dr Dušan Proroković i dr Slobodan Janković.

GEOPOLITIČKA MAKRODRŽAVA
Ukazujući na činjenicu da se godinama relativizuje teritorijalni integritet zemlje, iako je to nesumnjivo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom 1244 SB UN kao najvažnijim, obavezujućim domaćim i međunarodnim dokumentima, dr Milomir Stepić, naučni savetnik u Institutu za političke studije, na početku svog izlaganja istakao je da se, shodno takvom opredeljenju, pojavilo i zalaganja za „brzo rešenje“ koje podrazumeva eksplicitno priznavanje nezavisnosti cele Pokrajine ili njenog najvećeg dela, te saglasnost da ona kao država Kosovo postane član UN. A kosovsko-metohijski deo Srbije, ocenjuje, ima vanredno važan geopolitički i geostrategijski položaj.

„Ta oblast predstavlja ’srce Balkana’, a Balkan, kao evropsko-azijska karika, jedan je od najvažnijih regiona na globalnom planu. Još je J. Cvijić svojom ’Centralnom oblašću Poluostrva’, koja se nalazi unutar četvorougla Niš – Sofija – Skoplje – Kosovska Mitrovica, obuhvatio najveći deo Kosova i Metohije. Unutar pokrajinskog prostora i u njegovom neposrednom okruženju uvek se ukrštalo najviše vektora ’Balkanskog geopolitičkog čvora’. Zahvaljujući fizičkogeografskim predispozicijama, istorijskoj ulozi i kontinuiranom značaju u nadmetanjima za regionalnu prevlast, oblast Kosova i Metohije predstavlja teško osvojivu geopolitičku ’makrotvrđavu’. Njene ’bedeme’ predstavljaju visoki planinski venci koji je opasuju, ’dvorište’ dve velike i nekoliko manjih kotlina i župa, a ’kapije’ lako branjive klisuraste rečne doline i prevoji.

U njoj je bilo središte srpske srednjovekovne države, ona je bila njeno kulturno i ekonomsko središte, tu se odigrala odlučujuća bitka, a ona i danas predstavlja ne samo srpski identitetski i državotvorni temelj već ispoljava i snažan ’geopolitički magnetizam’ za interese velikih sila. Među njima prednjače SAD, kojima kosovsko-metohijski prostor služi kao uporište za transbalkanski prodor od jonsko-jadranske ka crnomorskoj akvatoriji, te za baražiranje ’malignog uticaja’ Rusije i Kine na Balkanu.“

Shodno tome, kao logično, Stepić postavlja pitanje zašto bi Srbija svojim pristankom na „brzo (konačno) rešenje“ izgubila prostor takvog kvaliteta­? Kako i kuda povući liniju podele i razgraničenja kroz taj Heartland Balkana, a da se tako ne izazove njegov smrtonosni „infarkt“?

KAKO SMO DOŠLI DO RASPRAVE?
Kada je reč o spoljašnjim faktorima koji su doprineli okupaciji KiM i statusu Pokrajine danas, Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu kaže da NATO više ne traži dežurnog neprijatelja – ima ga u Rusiji.

„Nije potrebno tražiti novi razlog za postojanje NATO-a, on je u krizi nezavisno od Balkana i uprkos njegovom angažmanu na Balkanu. Obojene revolucije su postale uobičajena praksa. EU i NATO su u velikim unutrašnjim preispitivanjima, tj. zapadni svet je u krizi. Rusija je danas pouzdaniji partner nego 1999, s jasnom voljom da brani interese i izvan sfere nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Svi ovi faktori zajedno govore da su spoljašnji faktori glede budućnosti KiM na geopolitičkoj ravni danas bolji nego pre 20 godina.“

Suprotno ovoj tvrdnji, dr Dušan Proroković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu upozorava da NATO svoj stav neće promeniti, ali će učiniti sve da mi zaboravimo da su nas mučki napali i surovo pretukli bez razloga.

„Korak koji nedostaje NATO-u da bi se proces nastavio jeste da Srbija prizna jednostrano proglašenu državoliku tvorevinu kosovsko-metohijskih Albanaca. Posle toga se može dalje, ne samo na Kosovu i Metohiji već i kada govorimo o problematizaciji srpskog pitanja u Crnoj Gori, statusu Republike Srpske, kao i daljoj rekonfiguraciji prostora unutar onoga što od Srbije ostane, pretpostavljamo novim ustavnim rešenjima i konfederalizacijom. Tako ćemo mi ’sve brzo zaboraviti’, uklopiti se u konstruisanu sliku, prihvatiti kao neupitno sve što je o nama i protiv nas izgovoreno. Tako se odričemo istorije, negiramo tradiciju, proglašavamo koncept ’izokretanja’ jedinim teorijskim okvirom. I to tuđeg ’izokretanja’, na sopstvenu štetu.“

Da bi se do toga došlo, kaže Proroković, neophodno je katatonizovati srpsku politiku, preko sistemskog širenja melanholije, paralizovanja svakog pokušaja otpora i proglašavanja svake halucinacije i sumanute ideje racionalnim rešenjem i konstruktivnim stavom.

„U tu svrhu su upregnuti mediji, finansirane brojne nevladine organizacije, protežirani probrani kadrovi u političkim strankama, pisani zakoni i uspostavljani novi instituti u našem legislativnom poretku. Tako smo došli i do rasprave na temu: da li treba priznati odluku kosovsko-metohijskih Albanaca? Nenormalno je nametnuto kao normalno, sumanutost objašnjena kao racionalnost, halucinacija kao realnost. Medijskim prostorom ili kroz državne institucije defiluju likovi s neverovatnim predlozima. Najfrekventniji je bio stav o „prihvatanju realnosti“, jer samo tako možemo u Evropsku uniju. Iako istovremeno postoje članice Evropske unije koje ’ne prihvataju realnost’, mi ćemo se odreći teritorije, i to ne bilo kakve teritorije već prostora koji ima veliki simbolički značaj – i ’sve brzo zaboraviti’ – zarad hipotetičkog članstva u jednom, u suštini ipak i samo trgovinskom savezu. Ponavljalo se i da ’drugog rešenja i nemamo’, te da se treba ’povući dostojanstveno’. Iako je takvo povlačenje po svemu nedostojanstveno.“

OBESMIŠLjENI ZAVET
Razmatrajući nesagledive posledice eventualnog pristanka na razgraničenje i secesiju kosovsko-metohijskog dela teritorije, Stepić je ukazao da je budući da je lišavanjem pristupa moru Srbija ranije već pretvorena u tzv. hendikepiranu zemlju (landlocked country), dodatno bi postala i invalidna država. Ali to je tek jedna od posledica negativnog rešenja. On upozorava da bi nesumnjivo došlo do seobe srpskog stanovništva, prepuštanja ogromne kulturne baštine onima koji su već pokazali kako bi se o toj baštini starali, dok bi naša identitetska vertikala, odnosno kosovski zavet bio potpuno obesmišljen, a naš međunarodni ugled pao na najniže grane.

Takođe, secesionistički „efekat domina“ postao bi realna opasnost jer bi i ostale nacionalne manjine bile podstaknute na otcepljenje onih oblasti gde čine većinsko stanovništvo.

„Pored toga, tzv. Republika e Kosovës postala bi islamistička država, ’izvoznik’ terorizma, poligon za obuku raznih militantnih grupa i rasadnik džihadističkih ratnika za ’muslimansku stvar’ širom sveta. Nema sumnje da bi stvarnim sticanjem nezavisnosti arbanaška kosovska tvorevina ekspresno postala članica NATO-a s kojim je u savezničkom (tačnije: vazalnom) odnosu još od rata 1999. godine. Tako bi se obruč oko ostatka Srbije i Republike Srpske još više stegao, a pritisak da i one, uprkos proglašenoj vojnoj neutralnosti i suprotno volji većine stanovništva, budu ’uvučene’ u sastav Alijanse postao bi neizdrživ. Tako bi srpsko popuštanje i saglašavanje sa tzv. kosovskom nezavisnošću potpuno kompromitovalo i ponizilo Rusiju i Kinu, koje posle 2008. čuvaju celovitost Srbije u SB UN. Zemlje koje su povukle priznanje uprkos pritiscima SAD i najmoćnijih evropskih zemalja, osećale bi se prevareno i poniženo a herojska odbrana zemlje 1999. godine protiv više stotina puta moćnijeg agresora postala bi obesmišljena. Sam politički život u (ostatku) Srbije bio bi dugoročno ’kontaminiran’ raspravama o kosovskoj kletvi, izdaji i prekršenom zavetu.“

Ishod eventualnog pristanka na secesiju teritorije bili bi nemiri, masovno nasilje, sukobi, građanski rat i potpuni kolaps zemlje. Otuda, u prvorazrednom nacionalnom interesu je, zaključak je ovog okruglog stola, da se „zamrznutim konfliktom“ do povoljnije prilike zadrži kosovsko-metohijski adut Srbije kao regionalnog geopolitičkog stožera.

MILOMIR STEPIĆ

MIT ILI RAZVOJNA OSNOVA?
Da li je, dokle god je prirodno bogatstvo na KiM u posedu Srbije pa i statusom „zamrznutog konflikta“, naša zemlja u strateškoj prednosti u odnosu na okruženje?
Raznovrsna prirodna i druga bogatstva su ogromna, a „zamrznuti konflikt“ je trenutno najadekvatniji način da ona, uprkos lešinarskim atacima, ne budu otuđena i zadrže se u sastavu Srbije. U vremenu koje dolazi i sve izraženijoj evropskoj resursnoj oskudici, biće u porastu značaj širom Kosova i Metohije raspoređenih ležišta olova i cinka, nikla i kobalta, hroma, boksita, bakra, gvožđa i nikla, magnezita…

Samo rezerve lignita su na petom mestu u svetu. Prostiru se na 60 odsto teritorije Pokrajine, a „kompromisom“ i „korekcijom granice“ sve bi ostale sa njene arbanaške strane. Kosovski, Drenički i Metohijski basen raspolažu ukupno sa 10,9 milijardi tona bilansnih, odnosno 12,4 milijardi tona geoloških rezervi. Prema drugim procenama geološke rezerve su čak i veće i iznose 12,5–14 milijardi tona, što je ekvivalentno u nafti 2,37–2,65 milijardi tona. To predstavlja tri četvrtine ukupnih rezervi Srbije, tj. 5-6 puta više od rezervi u Kolubarskom basenu, gde je ostalo još 2,1–2,5 milijardi tona i zahvaljujući kome se proizvodi 53% struje Srbije.

Ako bi se potrošnja uglja u čitavoj Srbiji zadržala na sadašnjem nivou, rezerve uglja na Kosovu i Metohiji pogodne za eksploataciju potrajale bi narednih 180-200 godina! Da li je i ovo „mit“ ili respektabilna razvojna osnova koja bi Srbiju učinila balkanskim elektroenergetskim liderom?

SLOBODAN JANKOVIĆ

VEZA S NEBOM
Koliko smo u ovom trenutku daleko od zaveta „Dogodine na Kosovu“?
Značaj Kosova i Metohije je prvenstveno u duhovnom zavetu koji je učvrstio srpski svetosavski identitet. Manastiri, crkve i crkvišta predstavljaju vezanost za nebesko. Geopolitika, međutim, nastaje kao naučno promišljanje najviše vezano za zemlju, za zemaljsko carstvo. Stoga je geopolitičkim merilima teško razumeti značaj te svete zemlje. Na unutrašnjem planu, demografski trendovi, stanje vojske i stabilnost institucija su nepovoljniji po Srbiju nego 1999.

Nameće se da je potrebno izmeniti našu situaciju kako bi kraj okupacije i ostvarenje novog zaveta „Dogodine u Prizrenu“ postao dogledniji. Na duhovnom planu dolazimo do sličnog rešenja, potrebno je da se Srbija, kao bludni sin, vrati Bogu, vrati pravoslavlju i opet vrati Pećaršiju, Dečane, Gračanicu, Ljevišku, Draganac i Arhangele.

DUŠAN PROROKOVIĆ

SRBIJA VAN NATO-a?
Kakve su posledice eventualnog pristanka Srbije da prizna „albansko Kosovo“?
Prvo, Albancima bi automatski bilo omogućeno članstvo u skoro svim međunarodnim organizacijama i pristup brojnim međunarodnim tribunalima. E onda bismo u tim međunarodnim organizacijama morali još dugo da se branimo od napada, stalno odgovaramo na prozivke i trošimo resurse na nepotrebne stvari, a u međunarodnim sudovima bismo dokazivali kako nismo krivi za genocid, kako ne moramo plaćati ratne odštete i reparacije.

Drugo, time bi se otvorila mogućnost potpunog institucionalnog zaokruživanja takozvane Republike Kosovo i apsolutne legitimizacije statusa tih institucija, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Progon srpskog preko preimenovanja u kosovsko manifestovao bi se u svim segmentima, u svakoj pojedinačnoj oblasti. Problem za Srbiju je i što bi se albansko na jugu centralne Srbije nakalemilo na kosovsko, a o njihovim manjinskim pravima ne bi brinula samo Tirana već i Priština. Podrazumeva se, takva Priština, s priznatom vojskom i prepoznatim sistemom odbrane, brzo bi se pridružila NATO-u. Da li bi Srbija tada mogla ostati van NATO-a?

Treće, u nametnutom zapadnobalkanskom subregionalnom političkom okviru Srbija bi ostala sama, a Albanci bi imali dva i po glasa. Ona polovina dolazi iz Severne Makedonije, u kojoj su im vitalni interesi zaštićeni Okvirnim sporazumom iz Ohrida, a najverovatnije će dobiti još i više kako se bude implementirala Tiranska platforma. Naposletku i četvrto: za takav korak zvaničnog Beograda nema podrške među Srbima.

 

Autorka Nataša Jovanović

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Centar za međunarodnu javnu politiku

 

Izvor Pečat, 06. decembar 2019.