„Замрзнути конфликт” – најбоље тренутно решење за статус Косова?

Шта је речено на петом по реду округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије”

Косовско-метохијски проблем, за разлику од тога како га једногласно разуме арбанашки чинилац, у Србији није ствар консензуса већ поделе на оне који заговарају идеју разграничења, и оне који сматрају да је српска јужна покрајина неупитан део Србије. Какве су последице прве, а какве друге опције, који су геополитички аспекти брзог решења и замрзнутог конфликта, те, будући да се на глобалном плану односи мењају у нашу корист, да ли би Србија евентуалним губитком Косова и Метохије постала вишедимензионално оштећена, инвалидна држава, на петом по реду округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“ говорили су Милош Кнежевић, др Миломир Степић, др Душан Пророковић и др Слободан Јанковић.

ГЕОПОЛИТИЧКА МАКРОДРЖАВА
Указујући на чињеницу да се годинама релативизује територијални интегритет земље, иако је то несумњиво у супротности са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН као најважнијим, обавезујућим домаћим и међународним документима, др Миломир Степић, научни саветник у Институту за политичке студије, на почетку свог излагања истакао је да се, сходно таквом опредељењу, појавило и залагања за „брзо решење“ које подразумева експлицитно признавање независности целе Покрајине или њеног највећег дела, те сагласност да она као држава Косово постане члан УН. А косовско-метохијски део Србије, оцењује, има ванредно важан геополитички и геостратегијски положај.

„Та област представља ’срце Балкана’, а Балкан, као европско-азијска карика, један је од најважнијих региона на глобалном плану. Још је Ј. Цвијић својом ’Централном облашћу Полуострва’, која се налази унутар четвороугла Ниш – Софија – Скопље – Косовска Митровица, обухватио највећи део Косова и Метохије. Унутар покрајинског простора и у његовом непосредном окружењу увек се укрштало највише вектора ’Балканског геополитичког чвора’. Захваљујући физичкогеографским предиспозицијама, историјској улози и континуираном значају у надметањима за регионалну превласт, област Косова и Метохије представља тешко освојиву геополитичку ’макротврђаву’. Њене ’бедеме’ представљају високи планински венци који је опасују, ’двориште’ две велике и неколико мањих котлина и жупа, а ’капије’ лако брањиве клисурасте речне долине и превоји.

У њој је било средиште српске средњовековне државе, она је била њено културно и економско средиште, ту се одиграла одлучујућа битка, а она и данас представља не само српски идентитетски и државотворни темељ већ испољава и снажан ’геополитички магнетизам’ за интересе великих сила. Међу њима предњаче САД, којима косовско-метохијски простор служи као упориште за трансбалкански продор од јонско-јадранске ка црноморској акваторији, те за баражирање ’малигног утицаја’ Русије и Кине на Балкану.“

Сходно томе, као логично, Степић поставља питање зашто би Србија својим пристанком на „брзо (коначно) решење“ изгубила простор таквог квалитета­? Како и куда повући линију поделе и разграничења кроз тај Heartland Балкана, а да се тако не изазове његов смртоносни „инфаркт“?

КАКО СМО ДОШЛИ ДО РАСПРАВЕ?
Када је реч о спољашњим факторима који су допринели окупацији КиМ и статусу Покрајине данас, Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду каже да НАТО више не тражи дежурног непријатеља – има га у Русији.

„Није потребно тражити нови разлог за постојање НАТО-а, он је у кризи независно од Балкана и упркос његовом ангажману на Балкану. Обојене револуције су постале уобичајена пракса. ЕУ и НАТО су у великим унутрашњим преиспитивањима, тј. западни свет је у кризи. Русија је данас поузданији партнер него 1999, с јасном вољом да брани интересе и изван сфере некадашњег Совјетског Савеза. Сви ови фактори заједно говоре да су спољашњи фактори гледе будућности КиМ на геополитичкој равни данас бољи него пре 20 година.“

Супротно овој тврдњи, др Душан Пророковић из Института за међународну политику и привреду упозорава да НАТО свој став неће променити, али ће учинити све да ми заборавимо да су нас мучки напали и сурово претукли без разлога.

„Корак који недостаје НАТО-у да би се процес наставио јесте да Србија призна једнострано проглашену државолику творевину косовско-метохијских Албанаца. После тога се може даље, не само на Косову и Метохији већ и када говоримо о проблематизацији српског питања у Црној Гори, статусу Републике Српске, као и даљој реконфигурацији простора унутар онога што од Србије остане, претпостављамо новим уставним решењима и конфедерализацијом. Тако ћемо ми ’све брзо заборавити’, уклопити се у конструисану слику, прихватити као неупитно све што је о нама и против нас изговорено. Тако се одричемо историје, негирамо традицију, проглашавамо концепт ’изокретања’ јединим теоријским оквиром. И то туђег ’изокретања’, на сопствену штету.“

Да би се до тога дошло, каже Пророковић, неопходно је кататонизовати српску политику, преко системског ширења меланхолије, парализовања сваког покушаја отпора и проглашавања сваке халуцинације и сумануте идеје рационалним решењем и конструктивним ставом.

„У ту сврху су упрегнути медији, финансиране бројне невладине организације, протежирани пробрани кадрови у политичким странкама, писани закони и успостављани нови институти у нашем легислативном поретку. Тако смо дошли и до расправе на тему: да ли треба признати одлуку косовско-метохијских Албанаца? Ненормално је наметнуто као нормално, суманутост објашњена као рационалност, халуцинација као реалност. Медијским простором или кроз државне институције дефилују ликови с невероватним предлозима. Најфреквентнији је био став о „прихватању реалности“, јер само тако можемо у Европску унију. Иако истовремено постоје чланице Европске уније које ’не прихватају реалност’, ми ћемо се одрећи територије, и то не било какве територије већ простора који има велики симболички значај – и ’све брзо заборавити’ – зарад хипотетичког чланства у једном, у суштини ипак и само трговинском савезу. Понављало се и да ’другог решења и немамо’, те да се треба ’повући достојанствено’. Иако је такво повлачење по свему недостојанствено.“

ОБЕСМИШЉЕНИ ЗАВЕТ
Разматрајући несагледиве последице евентуалног пристанка на разграничење и сецесију косовско-метохијског дела територије, Степић је указао да је будући да је лишавањем приступа мору Србија раније већ претворена у тзв. хендикепирану земљу (landlocked country), додатно би постала и инвалидна држава. Али то је тек једна од последица негативног решења. Он упозорава да би несумњиво дошло до сеобе српског становништва, препуштања огромне културне баштине онима који су већ показали како би се о тој баштини старали, док би наша идентитетска вертикала, односно косовски завет био потпуно обесмишљен, а наш међународни углед пао на најниже гране.

Такође, сецесионистички „ефекат домина“ постао би реална опасност јер би и остале националне мањине биле подстакнуте на отцепљење оних области где чине већинско становништво.

„Поред тога, тзв. Republika e Kosovës постала би исламистичка држава, ’извозник’ тероризма, полигон за обуку разних милитантних група и расадник џихадистичких ратника за ’муслиманску ствар’ широм света. Нема сумње да би стварним стицањем независности арбанашка косовска творевина експресно постала чланица НАТО-а с којим је у савезничком (тачније: вазалном) односу још од рата 1999. године. Тако би се обруч око остатка Србије и Републике Српске још више стегао, а притисак да и оне, упркос проглашеној војној неутралности и супротно вољи већине становништва, буду ’увучене’ у састав Алијансе постао би неиздржив. Тако би српско попуштање и саглашавање са тзв. косовском независношћу потпуно компромитовало и понизило Русију и Кину, које после 2008. чувају целовитост Србије у СБ УН. Земље које су повукле признање упркос притисцима САД и најмоћнијих европских земаља, осећале би се преварено и понижено а херојска одбрана земље 1999. године против више стотина пута моћнијег агресора постала би обесмишљена. Сам политички живот у (остатку) Србије био би дугорочно ’контаминиран’ расправама о косовској клетви, издаји и прекршеном завету.“

Исход евентуалног пристанка на сецесију територије били би немири, масовно насиље, сукоби, грађански рат и потпуни колапс земље. Отуда, у прворазредном националном интересу је, закључак је овог округлог стола, да се „замрзнутим конфликтом“ до повољније прилике задржи косовско-метохијски адут Србије као регионалног геополитичког стожера.

МИЛОМИР СТЕПИЋ

МИТ ИЛИ РАЗВОЈНА ОСНОВА?
Да ли је, докле год је природно богатство на КиМ у поседу Србије па и статусом „замрзнутог конфликта“, наша земља у стратешкој предности у односу на окружење?
Разноврсна природна и друга богатства су огромна, а „замрзнути конфликт“ је тренутно најадекватнији начин да она, упркос лешинарским атацима, не буду отуђена и задрже се у саставу Србије. У времену које долази и све израженијој европској ресурсној оскудици, биће у порасту значај широм Косова и Метохије распоређених лежишта олова и цинка, никла и кобалта, хрома, боксита, бакра, гвожђа и никла, магнезита…

Само резерве лигнита су на петом месту у свету. Простиру се на 60 одсто територије Покрајине, а „компромисом“ и „корекцијом границе“ све би остале са њене арбанашке стране. Косовски, Дренички и Метохијски басен располажу укупно са 10,9 милијарди тона билансних, односно 12,4 милијарди тона геолошких резерви. Према другим проценама геолошке резерве су чак и веће и износе 12,5–14 милијарди тона, што је еквивалентно у нафти 2,37–2,65 милијарди тона. То представља три четвртине укупних резерви Србије, тј. 5-6 пута више од резерви у Колубарском басену, где је остало још 2,1–2,5 милијарди тона и захваљујући коме се производи 53% струје Србије.

Ако би се потрошња угља у читавој Србији задржала на садашњем нивоу, резерве угља на Косову и Метохији погодне за експлоатацију потрајале би наредних 180-200 година! Да ли је и ово „мит“ или респектабилна развојна основа која би Србију учинила балканским електроенергетским лидером?

СЛОБОДАН ЈАНКОВИЋ

ВЕЗА С НЕБОМ
Колико смо у овом тренутку далеко од завета „Догодине на Косову“?
Значај Косова и Метохије је првенствено у духовном завету који је учврстио српски светосавски идентитет. Манастири, цркве и црквишта представљају везаност за небеско. Геополитика, међутим, настаје као научно промишљање највише везано за земљу, за земаљско царство. Стога је геополитичким мерилима тешко разумети значај те свете земље. На унутрашњем плану, демографски трендови, стање војске и стабилност институција су неповољнији по Србију него 1999.

Намеће се да је потребно изменити нашу ситуацију како би крај окупације и остварење новог завета „Догодине у Призрену“ постао догледнији. На духовном плану долазимо до сличног решења, потребно је да се Србија, као блудни син, врати Богу, врати православљу и опет врати Пећаршију, Дечане, Грачаницу, Љевишку, Драганац и Архангеле.

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ

СРБИЈА ВАН НАТО-a?
Какве су последице евентуалног пристанка Србије да призна „албанско Косово“?
Прво, Албанцима би аутоматски било омогућено чланство у скоро свим међународним организацијама и приступ бројним међународним трибуналима. Е онда бисмо у тим међународним организацијама морали још дуго да се бранимо од напада, стално одговарамо на прозивке и трошимо ресурсе на непотребне ствари, а у међународним судовима бисмо доказивали како нисмо криви за геноцид, како не морамо плаћати ратне одштете и репарације.

Друго, тиме би се отворила могућност потпуног институционалног заокруживања такозване Републике Косово и апсолутне легитимизације статуса тих институција, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Прогон српског преко преименовања у косовско манифестовао би се у свим сегментима, у свакој појединачној области. Проблем за Србију је и што би се албанско на југу централне Србије накалемило на косовско, а о њиховим мањинским правима не би бринула само Тирана већ и Приштина. Подразумева се, таква Приштина, с признатом војском и препознатим системом одбране, брзо би се придружила НАТО-у. Да ли би Србија тада могла остати ван НАТО-а?

Треће, у наметнутом западнобалканском субрегионалном политичком оквиру Србија би остала сама, а Албанци би имали два и по гласа. Она половина долази из Северне Македоније, у којој су им витални интереси заштићени Оквирним споразумом из Охрида, а највероватније ће добити још и више како се буде имплементирала Тиранска платформа. Напослетку и четврто: за такав корак званичног Београда нема подршке међу Србима.

 

Ауторка Наташа Јовановић

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Центар за међународну јавну политику

 

Извор Печат, 06. децембар 2019.