Н. Бабић: Грчка се с новом владом претвара у Пољску југоистока ЕУ

Грчка ће наредних година бити „јужна Пољска“, чак и ако то значи „братску љубав“ с омрзнутим Албанцима и Сјеверним Македонцима

Јуче смо писали о новој грчкој влади десног центра Киријакоса Мицотакиса и мјерама за сузбијање илегалне имиграције, што је унутрашња ствар Грчке, иако се у великој мјери тиче и земаља регије, које би у сценарију да нешто крене по злу биле изложене великом мигрантком таласу с којим се не би могле носити. Међутим, Атина с новом владом усваја и нови, оштрији курс према Русији, за коју каже да јој треба онемогућити да се „слободно као до сада креће по Балкану“.

Грчки премијер Мицотакис је рекао да се Русија произвољно уплиће у унутрашње ствари Балкана и да је треба отјерати, и то на прилично оригиналан начин. Зашто су некада пријатељски односи Москве и Атине досегли ову разину и тко је испровоцирао Грке да отворе антируски фронт?

Грчки премијер Киријакос Мицотакис “је забринут, и наставиће се бринути због руских уплитања у послове западног Балкана”. “Шта је њему?”, по инерцији би се могли питати Руси, који Грчку сматрају пријатељском земљом, можда чак и најближом у ЕУ, с изузетком Кипра, гдје опет живе Грци. Одговор је једноставан. Неки у Русији само прате цијене летова до Грчке, колијевке европске културе, док други уопште не прате ситуацију у тој земљи. У међувремену су у јулу у овој земљи одржани избори, на којима је лијева коалиција Алексиса Ципраса, која је погазила сва обећања која је дала грчком народу, природно изгубила власт.

Ципрас је освојио власт као радикал и евроскептик, давао је смјела и великодушна обећања, али стварност се показала окрутном. Атина је била свима дужна, али толико новца да су европске вође, попут Ангеле Меркел и бирократија из Брисела, брзо сломили „смјелог револуционара“. Ципрас је попустио, предао се, потом се обратио Грцима и рекао „како нема друге него излаз тражити кроз помоћ ЕУ“. Је и то била истина? Наравно да није. Иако Грчка сада и биљежи некакав привредни раст, он још увијек не успијева покривати ни камате на дугове, а грчки дуг се са 175 одсто БДП-а у 2015. сада попео на нешто више од 181 одсто бруто домаћег производа.

Ципрас је био звијезда лијевог политичког Олимпа, али звијезда лажног сјаја. У јануару 2018. године, умисливши да је велики државник, успио се чак посвађати с Русијом, и то уз врло сумњива образложења. Укратко, историја овог сукоба је сљедећа. Атина је почетком 2018. два дјелатника руске амбасаде прогласила „персонама нон грата“, а још двојици је забрањен улазак у Грчку. Руси су оптужени за “мијешање у унутрашње ствари Грчке”, “подмићивање владиних службеника”, “прикупљање информација” и друга дјела неспојива са статусом акредитованих дипломата. Постоје само двије верзије онога што се догодило.

Према првој, Руси су наводно учествовали у организацији митинга против грчко-македонског споразума  о преименовању Македоније у нешто апстрактно, само како би наши бивши „земљаци“ што брже ушли у НАТО, али и због грчких фантазија из времена антике, због којих нико не може присвајати имена њихових покрајина. У Грчкој су одржана два скупа, оба у организацији Нове демократије, најстарије конзервативне странка у земљи, која још увијек живи у сјени клана Папандреу.

Ова странка има свој став о Македонији далеко радикалнији од Сиризе Алексиса Ципраса, а провоцирање Нове демократије, темељено на националном романтизму, наводно је имало стратеге у Москви. Атена сматра да је Москва из неког разлога намјеравала “створити негативну слику о Грчкој на Балкану”. Али шта то треба Русији, када су Грци за стварање оваквог имиџа о себи довољни сами себи?

Према другој верзији „скандала“, Грци нису били задовољни активношћу руске дипломатије у духовној сфери. Наводно је продор Куског царског палестинског друштва (РИПО) у земљи поткопавао темеље Грчке, гдје црква није одвојена од државе, што је једини такав примјер у Европи. Добро, у Скандинавији су свештеници државни службеници и примају плате из буџета, али је њихова хијерархија одвојена од секуларног система власти.

С гледишта Атине, утјецај друштва РИПО и Руске православне цркве у Грчкој, посебно на гори Атос, мора се административно сузбити, јер “уноси раздор међу источним црквама” и „успоставља паралелне везе са свештеницима“. Према непотврђеним подацима, овај скандал можда је повезан с покушајима Кијева да од грчких хијерарха добије признање о аутокефалности украјинске цркве, што је Московска патријаршија покушала спријечити.

Која год од ове двије верзије била тачна, Атена је двоје руских дипломата протјерала, двојици је забранила улазак у земљу, а Москва је одговорила истом мјером. И тако су се традиционално топли односи двију земаља нагло охладили, а Грчка је нестала из руских медија, иако за то није било ваљаног разлога.

Кад су гласачи отјерали издајника Ципраса, каквим га сматра велика већина Грка, посебно они на љевици који се осјећају издани, грчку владу поново преузима вођа десничарске конзервативне странке Нова демократија, Киријакос Мицотакис. Ову странку је утемељио патријарх грчке политике Константинос Караманлис. Током 91 године свог живота је четири пута водио кабинет и два пута је биран за предсједника. Но, што је најважније, био је особа која је земљу извела из полуфашистичке диктатуре „црних пуковника“, створио је владу националног јединства и владао грчком државом још 11 година, прво као премијер, а затим као предсједник.

Таква политичка виталност у земљи пуној контрадикција настала је и због чињенице да је Караманлис био представник изузетно утицајног политичког клана. Исто се може рећи и за Мицотакиса, иако је његов клан мањи. Њего је отац био премијер, а сестра му је водила министарство спољних послова.

Али главно што треба знати о овом дипломанту факултета с Харварда и Стенфорда јест да је он крв и месо глобалистичких елита, производ својеврсног инкубатора који производи политичаре за јужну, средњу и источну Европу. Он није као Ципрас, „насилник“ и „бунтовник“, што је бивши грчки премијер био само на позорници. Мицотакис се неће упуштати у свађе, већ ће пажљиво слушати оно што се говори у Бриселу и Вашингтону. А тамо, као што знате, кажу да се Русија мијеша у изборе и друге унутрашње ствари земаља НАТО пакта и због тога јој треба „заврнути руку“.

Али што је тачно мислио Киријакос Мицотакис под “мијешањем”? Могло би се претпоставити да на овај или онај начин говоримо о процесима око злогласног украјинског „томоса“ и признања неканонске Украјинске правславне цркве. Након екуменског патријарха Вартоломеја, Грчка је такође признала расколничку УПЦ, као и Александријска православна црква из Египта, коју такође води Грчка, али и Хеладска црква, на коју Грци гледају као херетичку и расколничку.

Како Хелдаска црква сада пријети одвајањем, односно властитим расколом, Грци то перципирају врло болно. И што су закључили? Све су то махинације Руске православне цркве, коју по дефиницији не подносе. Штавише, у земљи с државном религијом не могу разумјети да су црква и држава раздвојене, као на примјер у Русији, због чега Грци сматрају да су Руска православна црква и Кремљ једно те исто.

Такав наратив данас можете чути у Грчкој, односно ондај дио који се односи на Русију. Други наратив је да су Москва и Анкара склопиле савез против Грчке, а познато је да Грци и данас Турке виде као највеће непријатеље. Међутим, Мицотакис у свом нападу на Русију није споменуо ни цркву, чак ни Турску, али је изричито рекао да из његове „забринутости“ произлази да је потребно преиспитати одлуку Европске уније, која је Албанији и Сјеверној Македонији одбила дати зелено свјетло за отварање преговора о приступању ЕУ.

Тиме се Мицотакис издао и потврдио своје поријекло из инкубатора глобалиста. Грчка која промовише улазак Албаније у ЕУ је исто као Естонија која би исто лобирала за Русију. Али ситуација на Балкану је још парадоксалнија. Наиме, Грци и Албанци не само да су у дуготрајном политичком сукобу, већ и „на терену“, другим ријечима, на свакодневном нивоу. А Мицотакис, подсјетимо, није „љевичар“ и „прогресивац“ попут Ципраса, бившег премијера којем питања националног поноса и етничког поријекла нису значила дословно ништа. Актуелни премијер је вођа десничарске конзервативне странке, али су у Бриселу рекли: „То мораш учинити“, а Атина је одговорила: „Да!“

Иако овај сукоб траје одавно, досегао је врхунац на пријелазу 2014. и 2015. године, дакле након “Кримског прољећа”, када су аналитичари у Бриселу на карти почели тражити ​​мјесто гдје ће се опет сукобити интереси Русије и условно речено Запада. Мислили су и мислили, те се одлучили на Балкан. Истовремено су хвалили руске успјехе у регији, али закључак је био да земље регије које је „привукла“ Русија хитно треба укључити у НАТО и ЕУ, јер ће их Москва у потпуности узети под своје окриље. Зато су и изведене двије врло арогантне, не у потпуности легалне, али успјешне тајне операције. Једна у Црној Гори, а друга у Сјеверној Македонији. Русија нема контакте с Албанијом због њених активности на Косову, али зато има с Београдом, и све сугерише да је у широј НАТО и ЕУ стратегији Србија сљедећа на реду.

Но, одбијање Албанаца и Македонаца из процеса приступних преговора с ЕУ компликује већ обављени посао. Подсјетимо да се приближавање Тиране и Скопља ЕУ није догодио због једне конкретне особе, француског предсједника Емануела Макрона, за којег се чинило да никада неће разбити агенду глобалиста. Сада Макрон не само да покушава постати неформални вођа цијеле Европске уније, чиме је уздрмао темеље Брисела, већ поткопава и утјецај Ангеле Меркел, која се за Западни Балкан „бринула“ протеклих неколико година.

Емануел Макрон Европи нуди нову геополитичку стратегију, а њен је дио, ако је вјеровати француском предсједнику, обнова односа с Русијом. Блокада пута Албанаца и Македонаца у ЕУ за Мосву није никакав није „поклон“ и могла би се тумачити као симбол његовог реформистичког приступа и својеврсног популизма, јер народи „старе Европе“, благо речено, баш и нису одушевљени изгледима да трпе „нове паразите из малих и врло сиромашних балканских земаља“. Колико год се Албанцима и Македонцима то не свиђало, то је мишљење широко распрострањено у ЕУ.

Укратко, Макрон вјерује да су ЕУ и НАТО у кризи, али могу наћи нову снагу ако признају старе грешке и слиједе његов пут у свијетлу будућност. Такве су његове личне амбиције, што су у ствари националне амбиције Француске које су се деценијама назирале у позадини, али нису избијале у први план. Због спровођења амбиција Париза, чини се да Малрон не страхује ни што ће бити ако дође до великог раскола унутар Сјеверноатлантског савеза, па чак и његовог распада. И то не изјављују „злобни руски критичари“, већ чланови НАТО пакта, укључујући грчког премијера Мицотакиса, који је „врло забринут због активности Русије“ и одмах започео полемику с Макроном о будућности НАТО пакта.

Ове се судбине у великој политици на чудан начин испреплићу. Пријатељска, православна, готово „братска“ Грчка одједном се претвара у готово русофобну Пољску. А француски се предсједник, перципиран као заштитник Брисела и марионета међународних финансијских кругова, одједном представља као руски савезник, не само ситуацијски, већ и стратешки. У Совјетском Савезу се за такве политичаре знало рећи: „Ништа нисмо очекивали од овог дјечака“, да би касније заузели највећа мјеста у партијском врху и доносили неке важне одлуке у пресудним временима.

А премијер Киријакос Мицотакис? Ништа, он ће овај мандат водити како је започео. Сљедиће агенду глобалиста, који су га подигли за овај задатак и Грчка ће наредних година бити „јужна Пољска“, чак и ако то значи „братску љубав“ с омрзнутим Албанцима и Сјеверним Македонцима, или Македонцима са сјевера, како већ гласи ново име народа који се одрекао старог само да што прије ускочи у НАТО Експрес.

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија:Louisa Gouliamaki/AFP/Getty Images

 

Извор logicno.com, 04. децембар 2019.