Поводом 90-ог рођендана Александре Николајевне

Ко је Александра Николајевна Пахмутова, руска композиторка пред чијим ликом и делом није остао равнодушан ни Владимир Путин

Када се аутомобил са председником Руске Федерације Владимиром Путином зауставио те прохладне новембарске вечери испред службеног улаза у чувени московски Бољшој театар, мало ко – изузев најужег круга из његовог обезбеђења – је знао о чему се заправо ради. Само они ретки пролазници који су се затекли у близини и који су запазили тај дискретан детаљ из ноћног живота дванаестомилионског велеграда могли су наслутити шта би могао бити разлог изненадне појаве председника баш на том месту. Јер у Бољшој театру,у тренутку док је председник Путин са својом пратњом улазио у зграду, требало је да почне гала концерт у част деведесетог рођендана највећег и најславнијег живог композитора у Русији. Ако су ти исти пролазници који су запазили тај дискретни детаљ помислили да ће председник исто тако дискретно заузети место у почасној ложи велелепне концертне дворане, како су то некада чинили руски цареви, преварили су се. Мада председнику Путину многи критичари са друге стране цивилизацијске баријере приписују императорску моћ, његове навике, начин на који обавља своју функцију, а поготову понашање на јавним местима у многоме одударају од сличних црта његових императорских претходника.

То ће на најубедљивији начин постати очигледно за неколико наредних минута. Јер уместо у почасној ложи председник Русије се нашао у оној просторији са леве стране бине, гледано из аудиторијума, сакривеној иза украсних завеса, у нимало државничкој пози чекајући да се према сценарију који се држао у највећој тајности појави на сцени легендарног театра. Поред њега се на тренутак појавио и сам директор Бољшој театра, којем је било непријатно да председника посматра у тој пози. Он га је у свом маниру умирио рекавши му да не брине, јер он има сасвим довољно времена и стрпљења да дочека тај тренутак и одигра своју кратку улогу која ће му причинити не само задовољство, него и велику част. А на тај тренутак се неће дуго чекати јер ће након прве тачке програма, на изненађење свих присутних, водитељка најавити лично председника Русије Владимира Путина.

ПУТИНОВА БЕСЕДА
Дочекавши својих пет минута тада се на сцени појављује Владимир Владимирович са великим букетом цвећа и прилази монументалном белом концертном клавиру за којим је седела слављеница, која је и сама била изненађена и помало затечена, нестрпљиво и узбуђено очекујући да се председник појави. Пошто је била окренута леђима оној просторији иза завесе, како то иначе бива у свим концертним дворанама, није га могла видети док јој је прилазио. Владимир Владимирович је елегантно заобишао место на којем је слављеница седела и, нашавши се испред ње, на тренутак застао, наклонио се, да би се у следећем тренутку обоје нашли једно другом у наручју размењујући срдачно пољупце, онако како налаже ситуација у којој су се нашли.

Затим се Владимир одмакао, спустио букет цвећа на клавир и узевши у десну руку микрофон започео још једну од његових кратких беседа по којима је већ одавно постао славан, на радост његових сународника и обожавалаца, а жалост оних злурадих критичара са друге стране цивилизацијске баријере.

Руски председник Владимир Путин се обраћа Александри Николајевној на сцени Бољшој театра, Москва, 10. новембар 2019. (Фото: Константин Завражин/РГ)
Руски председник Владимир Путин се обраћа Александри Николајевној на сцени Бољшој театра, Москва, 10. новембар 2019. (Фото: Константин Завражин/РГ)

„Драга госпођо Пахмутова, допустите ми да Вам искрено, из дна мога срца, пожелим срећан рођендан. Хтео бих да вам том приликом захвалим за све што сте учинили за нашу земљу и наш народ. Нема ту никаквог претеривања. Многе генерације наших грађана су проживеле своје животе уз Вашу музику. Ја знам да Ви компонујете разне врсте музике – од симфонијске, музике за балете, па до хорске. Међутим, музика коју сте написали за небројене песме је свакако најближа нашим људима, јер она допире до самог дна њихових душа.

Зашто нас она тако снажно погађа? Јер, мада та музика има свог аутора – Вас, она је истински народна музика. Увек сам се чудио како вам то успева. Стекао сам осећај да Ви уз помоћ Вашег талента успевате да освојите људске душе, да се загледате у њих и узмете из њих оно што је најважније. А која је то најважнија ствар? То је љубав. Љубав према отаџбини, према домовини, према нашим вољеним, породици, деци, љубав према професији, према сврси којој сваки од нас служи. То је управо оно зашто музика тако дубоко погађа и осваја људе; она их очарава са тим својим неодољивим својством, својом дубином и топлином.

Читавог свог живота сте били ангажовани у јавности, али ја знам из Ваших властитих речи да је тежиште ваших јавних активности било усмерено ка такозваним покровитељским концертима – за војску, фабричке раднике, студенте и ђаке. Зашто? Зар то у ствари на најбољи начин не говори о вашој директној и интимној вези са људима. Драга госпођо Пахмутова, дозволите ми да Вас обавестим да сам управо потписао извршну наредбу да вам се додели највиши орден у нашој земљи: Орден апостола Светог Андреја Првозваног. Ја се надам да ћу имати част и задовољство да вам га лично предам на церемонији у Кремљу, која би требало ускоро да се одржи.

Драга госпођо Пахмутова, овде смо се окупили поводом вашег рођендaна и ви би требало да будете у центру пажње. Али морам рећи и неколико речи о човеку који је тако дуго био поред вас делећи са Вама све, укључујући, наравно, и креативно стваралаштво, то је Николај Добронравов. У нашој руској традицији је да не износимо прерано рођенданске честитке и жеље. Господин Добронравов и ја не желимо да нарушимо то правило. Међутим, ја знам да се Ваш рођендан приближава, за 12 дана, ако се не варам. И Ви ћете бити још једну годину старији.

Али ја такође знам колико много ви једно другом значите и у коликој мери је ваш заједнички креативни потенцијал на најбољи могући начин коришћен за нашу земљу. Све што сте урадили заједно и оно што је госпођа Пахмутова урадила сама представља несумњиво национално благо и част за Русију. Дозволите ми да Вам зажелим све најбоље, породичну срећу, добробит и здравље. Велика вам хвала.“

Александра Пахмутова је са сузама у очима одговорила: Хвала вам, господине председниче.

Александра Николајевна Пахмутова се захваљује публици након одржаног концерта, Москва, 10. новембар 2019 (Фото: Константин Завражин/РГ)
Александра Николајевна Пахмутова се захваљује публици након одржаног концерта, Москва, 10. новембар 2019 (Фото: Константин Завражин/РГ)

Након што је слављеница изговорила још неколико реченица у којима је изразила своју дирнутост, председник јој је поново пришао и џентлменски јој пољубио руку. Затим се председник Русије, поздрављен дуготрајним аплаузом свих присутних, полако одмереним корацима повукао ка бочној просторији, одакле се пре неколико минута појавио. За две недеље у свечаној дворани у Кремљу Александра Пахмутова је поново са сузама у очима примила орден Светог Андреја на церемонији на којој је различито ордење примило још неколико заслужних грађана Русије.

КО ЈЕ ПАХМУТОВА?
Александра Николајевна Пахмутова је рођена 9. новембра 1929. у селу Бекетовка у близини тадашњег Стаљинграда. На основу тог податка може се на први поглед учинити да је председник Русије ипак погрешио када је приликом свог обраћања на гала концерту, који је одржан 10. новембра, поменуо да рођендан следи за 12 дана. Међутим, Владимир Путин сигурно не припада људима којима би се могла десити таква омашка у тако важном тренутку. Он је на достојанствен начин хтео да нагласи да, иако је Александра рођена у комунистичкој Русији, то не може поништити чињеницу да она, као и читав руски народ припадају православној цивилизацији према чијем црквеном календару је она рођена 22. новембра.

За животну причу Александре Николајевне Пахмутове, без обзира на бајколикост коју у себи носи, могло би се рећи да представља једну од оних типичних прича чији су главни јунаци, родивши се чак и у смутним временима и сасвим просечним околностима, остављали дубок отисак у времену у којем су се нашли, а свим оним што су током својих живота радили и створили неизбрисив траг у историји народа  којем су припадали. Родила се у радничкој породици која је барем за нијансу искакала из оног суморног социјалистичког трудбеничког клишеа. Њен отац Николај Андријанович радио је тих двадесетих година у локалној пилани, али главно поље његових стремљења била је музика у чији свет је уронио без икаквог формалног музичког образовања, научивши да свира балалајку, харфу, виолину, па чак и клавир, који је заузимао почасно место у њиховом скромном радничком стану. Мајка Марија Амплејевна била је радница у локалној електрани, што све, уз чињеницу да је породица осим Аље, како су јој нежно родитељи тепали, имала још две кћерке и сина, ту причу чини истовремено бајколиком и типичном. Јер управо у тим чудним околностима у којима су се рађали и своје прве кораке чинили знаменити историјски ликови има нечега божански типичног.

Узимајући у обзир све оно што ће се касније у тој причи догодити, није нимало лако одговорити на питање да ли би се све то догодило и у случају да мала Аља није своје прве године проживела у стану са свим тим музичким инструментима, поред оца, самоуког музичара, који је у тренуцима слободног времена са таквим жаром и љубављу свирао. Јер чак и без посебног наглашавања није тешко наслутити да је тата Николај своју децу, како су се рађала и стасавала, покушавао увести у свет музике и научити да свирају барем неки од инструмената који су се налазили у кући. Међутим, само је Аљи успело оно што ће својом магијом од те приче начинити бајку. Једне вечери породица је отишла у биоскоп, где се приказивао један музички филм. Када су се вратили кући мала трогодишња Александра је, као да се ради о нечему најобичнијем, села за клавир и одсвирала мелодију коју је у биоскопу чула први пут у животу.

Александра Николајевна Пахмутова компонује за клавиром у младости (Фото: umnaja.ru)
Млада Александра Николајевна Пахмутова компонује за клавиром (Фото: umnaja.ru)

А даље је ишло онако како у таквим и сличним животним причама не само бива, пратећи кривудаву линију осмишљену у небеском плану према којем се кроје судбине како обичних статиста, тако и јунака велике представе живота. Отац Николај ће на своје велико задовољство постати први Александрин учитељ музике, тако да ће она већ у петој години компоновати своју прву клавирску композицију. Са седам година отац ће је уписати у музичку школу у Стаљинграду, 18 километара удаљеном од Бекетовке, тако да ће морати свакодневно да путује у школу. Ту линију њене судбине није могао пореметити ни други светски рат који ће ускоро избити, па чак ни околност да ће у том рату Стаљинград постати поприште највеће битке у историји човечанства.

Након што ће мајка са децом провести наредне две године у избеглиштву у Казахстану, вратиће се 1943. у разрушени Стаљинград, где ће четрнаестогодишња Александра, свирајући хармонику за рањенике и све оне који су преживели ту незамисливу људску трагедију, започети своју националну музичку мисију. Исте године ће се наћи у Москви, таман на време да упише средњу музичку школу, коју ће завршити 1948. У једној таквој причи се подразумева да ће своје музичко образовање наставити на московском државном конзерваторију на којем ће 1953. дипломирати у класи славног професора и композитора Висариона Јаковлевича Шебалина са дипломским радом: Ораторијем Василиј Теркин. На истом конзерваторију ће 1956. одбранити дисертацију на тему: Глинкина оперска партитура „Руслан и Људмила“.

НЕПРЕВАЗИЂЕН ТАНДЕМ
Те 1956. десиће се нешто што ће ону животну линију још једног од новорођених музичких генија које је изнедрила Русија усмерити у правцу којим није кренуо ниједан од славних претходника Александре Николајевне. Она ће на московском радију, где је радила као сарадник у музичком програму, упознати младог песника Николаја Добронравова који је у емисијама рецитовао своје песме. Они ће добити задатак да напишу заједнички једну дечију песму. Тако ће настати њихово прво заједничко музичко-поетско дело, песма Моторни чамац. Три месеца касније, 6. августа них двоје ће се венчати. Тога дана у Москви је владала права летња жега. Док су се налазили  у матичном уреду за време церемоније венчања изненада је дошло до провале облака и почела је да пада обилна киша. Обоје ће се читавог живота сећати тог детаља и сматраће га божијим знаком којим је провиђење најавило почетак остварења главног дела оног небеског плана.

Наредних деценија њих двоје ће у тандему, она као композитор а он као песник, створити можда најоригиналније уметничко дело не само у историји Русије, него и уопште. Кроз песме које су се ређале у бесконачном низу они су опевали све оне најважније догађаје времена чији су савременици били, спустивши се спиралом сензибилитета до оних најдубљих и најтананијих слојева руске душе. А у том времену које се може сматрати периодом највећих искушења и погибије икада виђених, они су успели да пронађу лепоту која се крије и иза најружнијих ствари, и уз помоћ које се чак и у трагичним околностима живот може учинити не само подношљивим, него и вредним, можда и вреднијим од оног проживљеног у благостању и обиљу, када најчешће није лако пронаћи му праву сврху и смисао.

Александра Николајевна Пахмутова и Николај Добронарвов (Фото: Владимир Веленгурин)
Александра Николајевна Пахмутова и Николај Добронарвов (Фото: Владимир Веленгурин)

У целокупној историји музике тешко да је могуће наћи такав пример да је један стваралац свој композиторски опус са поља класичне музике на тако упечатљив начин протегнуо до жанра такозване популарне музике у којем је чак постао национална икона, као што се десило са Александром Пахмутовом. Делује још упечатљивије да су се многе од тих песама из жанра популарне музике преселиле у класику, јер створене пре пола века још и данас у срцима слушалаца једног сасвим другог времена изазивају иста осећања која су прожимала оне сретника који су имали прилику да их чују приликом премијерних извођења у познатим концертним дворанама уз обавезну пратњу државног симфонијског оркестра, у извођењу највећих оперских дива и хорова тог времена.

Песме: Нежност, Стари јавор, Нада, Како смо били млади, Птица среће, Пролеће 45. године, Љубав, комсомол и пролеће, Хероји спорта, Белорусија, Кукавица не игра хокеј, Беловецкаја пуша, па већ поменути Моторни чамац и још многе друге од оних преко четри стотине још увек се слушају, певају и изводе на концертима, а певаће се сигурно и у временима која следе, јер класика, као што је познато, не умире тако лако. А у тим истим временима гледаће се филмови из оне совјетске ере: Девојке, Син за оца, Битка за Москву, Рођен у револуцији, Пелин је горка трава, и то не због носталгије, већ да би се уживало у музици Александре Пахмутове. Свакако да је највећу пажњу јавности, и то далеко изван граница Совјетског Савеза привукла она њена песма Збогом Москво изведена на церемонији затварања Олимпијских игара 1980. Импозантна слика огромног балона у облику медведа који је испраћен том песмом полетео ка небу остаће у вечно живом сећању.

За своје заслуге Александра је добила ко зна колико награда, признања, плакета, диплома и оних највиших државних одликовања, и то не само Совјетског Савеза, него и оне нове, такозване Путинове Русије, па и многих других земаља. А тешко је набројати све градове који су је прогласили за свог почасног грађанина. Њена стваралачка каријера траје више од шест деценија и као да јој се не види крај, јер и у деведесетпрвој години, у коју је управо закорачила, делује тако живахно, зрачећи младалачком енергијом, што све – укључујући привлачан изглед и неодољив шарм – по властитом сведочењу дугује стално присутном добром расположењу и вечном пролећу у души. Чини се да се тај звездани лет Александре Николајевне у неком чаробном стању музичког крешенда наставља и да је можда достигао врхунац 10. новембра на гала рођенданском концерту у Бољшој театру, када јој се обратио лично Владимир Владимирович, њен ако не највећи, онда свакако најпроминентнији обожавалац.

Читаво време трајања концерта, а трајао је више од два и по сата, сићушна по стасу, а дивовска по својој готово метафизичкој појави Александра Пахмутова је седела за клавиром пратећи симфонијски оркестар током извођења одабраних дела из њеног стваралачког опуса. Само два пута је на кратко столицу за клавиром уступила млађаном Денису Мацујеву, тренутно највећем руском, а по већини музичких ауторитета и светском виртуозу на том инструменту. Узимајући то у обзир, сигурно да избор њеног заменика није био случајан. Међутим, тешко да је ико од присутних запазио симболику у том клавирском тандему.

Јер био је то исти онај Денис Леонидович који је некада давно као трогодишњи дечак седео са родитељима у њиховом скромном породичном стану у далеком сибирском граду Иркутску и гледао телевизијски пренос концерта на којем су се изводила бесмртна дела славних мајстора класике, да би одједном на запрепашћење својих родитеља устао, сео за клавир, и попут неког искусног пијанисте одсвирао сонату коју је управо чуо, исто онако како је урадила Александра Николајевна пола века раније. Та сцена ће на суптилан начин повезати два велика уметника и имати пресудног утицаја на њихове судбине. А истовремено ће оне неуморне решаваче космичких загонетки још једном подстакнути на размишљање о оном вечитом питању да ли је људско биће тек случајна појава на једној планети изгубљеној у бескрају универзума, или пак сврховито пројектована биолошка компјутерска јединка чија је судбина унапред одређена и кодирана у централном процесору смештеном у неком сакривеном кутку тог истог бескраја.

Руски пијаниста Денис Мацујев (Фото: astanatimes.com)
Руски пијаниста Денис Мацујев (Фото: astanatimes.com)

Није потребно наглашавати да је и те незаборавне вечери у велелепној концертној дворани Бољшој театра у програму учествовала комплетна музичка елита Русије, почев од оперских дива и певача свих гласовних распона, преко диригената који су се са својим палицама смењивали на подијуму,па   до најпознатијих хорова. Такође је сувишно наглашавати да је аудиторијум, састављен од припадника неколико генерација, читаво време био у стању оног неописивог транса који једино могу да изазову музика и поезија када се споје на оним вишим сферама, тако удаљеним од бизарне материјалне стварности. Наравно да у таквој надреалној атмосфери нису изостале ни сузе, како оне које су се повремено у изливима емоција сливале низ образе присутних, тако и оне које су успевале да се задрже у сузним очима.

А они који нису присуствовали том концерту имају утешну могућност да га можда некада погледају уз помоћ комуникацијског чуда званог „Јутјуб“. Уколико се пажљиво посвете гледању, обраћајући пажњу на сваки детаљ, те тако успевши да се у потпуности саживе са атмосфером која је те вечери владала у раскошној концертној дворани Бољшој театра, имаће прилику да сазнају много више о недокучивој тајни која се крије у дубинама руске душе, него што би сазнали да су прочитали десетине томова књига из грандиозне литерарне баштине руске књижевности. И да на крају схвате да су Александра Пахмутова и Николај Добронравов у својим песмама опевали ону Русију која се не може видети очима, него једино осетити срцем.

 

Милован Шавија је публициста из Ванкувера. Аутор је више есеја и књига од којих је последња „Романтична повест ванкуверских Динараца“ (Београд, Албатрос плус, 2018.). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Илья Питалев/РИА Новости

 

Извор Нови Стандард