Povodom 90-og rođendana Aleksandre Nikolajevne

Ko je Aleksandra Nikolajevna Pahmutova, ruska kompozitorka pred čijim likom i delom nije ostao ravnodušan ni Vladimir Putin

Kada se automobil sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom zaustavio te prohladne novembarske večeri ispred službenog ulaza u čuveni moskovski Boljšoj teatar, malo ko – izuzev najužeg kruga iz njegovog obezbeđenja – je znao o čemu se zapravo radi. Samo oni retki prolaznici koji su se zatekli u blizini i koji su zapazili taj diskretan detalj iz noćnog života dvanaestomilionskog velegrada mogli su naslutiti šta bi mogao biti razlog iznenadne pojave predsednika baš na tom mestu. Jer u Boljšoj teatru,u trenutku dok je predsednik Putin sa svojom pratnjom ulazio u zgradu, trebalo je da počne gala koncert u čast devedesetog rođendana najvećeg i najslavnijeg živog kompozitora u Rusiji. Ako su ti isti prolaznici koji su zapazili taj diskretni detalj pomislili da će predsednik isto tako diskretno zauzeti mesto u počasnoj loži velelepne koncertne dvorane, kako su to nekada činili ruski carevi, prevarili su se. Mada predsedniku Putinu mnogi kritičari sa druge strane civilizacijske barijere pripisuju imperatorsku moć, njegove navike, način na koji obavlja svoju funkciju, a pogotovu ponašanje na javnim mestima u mnogome odudaraju od sličnih crta njegovih imperatorskih prethodnika.

To će na najubedljiviji način postati očigledno za nekoliko narednih minuta. Jer umesto u počasnoj loži predsednik Rusije se našao u onoj prostoriji sa leve strane bine, gledano iz auditorijuma, sakrivenoj iza ukrasnih zavesa, u nimalo državničkoj pozi čekajući da se prema scenariju koji se držao u najvećoj tajnosti pojavi na sceni legendarnog teatra. Pored njega se na trenutak pojavio i sam direktor Boljšoj teatra, kojem je bilo neprijatno da predsednika posmatra u toj pozi. On ga je u svom maniru umirio rekavši mu da ne brine, jer on ima sasvim dovoljno vremena i strpljenja da dočeka taj trenutak i odigra svoju kratku ulogu koja će mu pričiniti ne samo zadovoljstvo, nego i veliku čast. A na taj trenutak se neće dugo čekati jer će nakon prve tačke programa, na iznenađenje svih prisutnih, voditeljka najaviti lično predsednika Rusije Vladimira Putina.

PUTINOVA BESEDA
Dočekavši svojih pet minuta tada se na sceni pojavljuje Vladimir Vladimirovič sa velikim buketom cveća i prilazi monumentalnom belom koncertnom klaviru za kojim je sedela slavljenica, koja je i sama bila iznenađena i pomalo zatečena, nestrpljivo i uzbuđeno očekujući da se predsednik pojavi. Pošto je bila okrenuta leđima onoj prostoriji iza zavese, kako to inače biva u svim koncertnim dvoranama, nije ga mogla videti dok joj je prilazio. Vladimir Vladimirovič je elegantno zaobišao mesto na kojem je slavljenica sedela i, našavši se ispred nje, na trenutak zastao, naklonio se, da bi se u sledećem trenutku oboje našli jedno drugom u naručju razmenjujući srdačno poljupce, onako kako nalaže situacija u kojoj su se našli.

Zatim se Vladimir odmakao, spustio buket cveća na klavir i uzevši u desnu ruku mikrofon započeo još jednu od njegovih kratkih beseda po kojima je već odavno postao slavan, na radost njegovih sunarodnika i obožavalaca, a žalost onih zluradih kritičara sa druge strane civilizacijske barijere.

Ruski predsednik Vladimir Putin se obraća Aleksandri Nikolajevnoj na sceni Boljšoj teatra, Moskva, 10. novembar 2019. (Foto: Konstantin Zavražin/RG)
Ruski predsednik Vladimir Putin se obraća Aleksandri Nikolajevnoj na sceni Boljšoj teatra, Moskva, 10. novembar 2019. (Foto: Konstantin Zavražin/RG)

„Draga gospođo Pahmutova, dopustite mi da Vam iskreno, iz dna moga srca, poželim srećan rođendan. Hteo bih da vam tom prilikom zahvalim za sve što ste učinili za našu zemlju i naš narod. Nema tu nikakvog preterivanja. Mnoge generacije naših građana su proživele svoje živote uz Vašu muziku. Ja znam da Vi komponujete razne vrste muzike – od simfonijske, muzike za balete, pa do horske. Međutim, muzika koju ste napisali za nebrojene pesme je svakako najbliža našim ljudima, jer ona dopire do samog dna njihovih duša.

Zašto nas ona tako snažno pogađa? Jer, mada ta muzika ima svog autora – Vas, ona je istinski narodna muzika. Uvek sam se čudio kako vam to uspeva. Stekao sam osećaj da Vi uz pomoć Vašeg talenta uspevate da osvojite ljudske duše, da se zagledate u njih i uzmete iz njih ono što je najvažnije. A koja je to najvažnija stvar? To je ljubav. Ljubav prema otadžbini, prema domovini, prema našim voljenim, porodici, deci, ljubav prema profesiji, prema svrsi kojoj svaki od nas služi. To je upravo ono zašto muzika tako duboko pogađa i osvaja ljude; ona ih očarava sa tim svojim neodoljivim svojstvom, svojom dubinom i toplinom.

Čitavog svog života ste bili angažovani u javnosti, ali ja znam iz Vaših vlastitih reči da je težište vaših javnih aktivnosti bilo usmereno ka takozvanim pokroviteljskim koncertima – za vojsku, fabričke radnike, studente i đake. Zašto? Zar to u stvari na najbolji način ne govori o vašoj direktnoj i intimnoj vezi sa ljudima. Draga gospođo Pahmutova, dozvolite mi da Vas obavestim da sam upravo potpisao izvršnu naredbu da vam se dodeli najviši orden u našoj zemlji: Orden apostola Svetog Andreja Prvozvanog. Ja se nadam da ću imati čast i zadovoljstvo da vam ga lično predam na ceremoniji u Kremlju, koja bi trebalo uskoro da se održi.

Draga gospođo Pahmutova, ovde smo se okupili povodom vašeg rođendana i vi bi trebalo da budete u centru pažnje. Ali moram reći i nekoliko reči o čoveku koji je tako dugo bio pored vas deleći sa Vama sve, uključujući, naravno, i kreativno stvaralaštvo, to je Nikolaj Dobronravov. U našoj ruskoj tradiciji je da ne iznosimo prerano rođendanske čestitke i želje. Gospodin Dobronravov i ja ne želimo da narušimo to pravilo. Međutim, ja znam da se Vaš rođendan približava, za 12 dana, ako se ne varam. I Vi ćete biti još jednu godinu stariji.

Ali ja takođe znam koliko mnogo vi jedno drugom značite i u kolikoj meri je vaš zajednički kreativni potencijal na najbolji mogući način korišćen za našu zemlju. Sve što ste uradili zajedno i ono što je gospođa Pahmutova uradila sama predstavlja nesumnjivo nacionalno blago i čast za Rusiju. Dozvolite mi da Vam zaželim sve najbolje, porodičnu sreću, dobrobit i zdravlje. Velika vam hvala.“

Aleksandra Pahmutova je sa suzama u očima odgovorila: Hvala vam, gospodine predsedniče.

Aleksandra Nikolajevna Pahmutova se zahvaljuje publici nakon održanog koncerta, Moskva, 10. novembar 2019 (Foto: Konstantin Zavražin/RG)
Aleksandra Nikolajevna Pahmutova se zahvaljuje publici nakon održanog koncerta, Moskva, 10. novembar 2019 (Foto: Konstantin Zavražin/RG)

Nakon što je slavljenica izgovorila još nekoliko rečenica u kojima je izrazila svoju dirnutost, predsednik joj je ponovo prišao i džentlmenski joj poljubio ruku. Zatim se predsednik Rusije, pozdravljen dugotrajnim aplauzom svih prisutnih, polako odmerenim koracima povukao ka bočnoj prostoriji, odakle se pre nekoliko minuta pojavio. Za dve nedelje u svečanoj dvorani u Kremlju Aleksandra Pahmutova je ponovo sa suzama u očima primila orden Svetog Andreja na ceremoniji na kojoj je različito ordenje primilo još nekoliko zaslužnih građana Rusije.

KO JE PAHMUTOVA?
Aleksandra Nikolajevna Pahmutova je rođena 9. novembra 1929. u selu Beketovka u blizini tadašnjeg Staljingrada. Na osnovu tog podatka može se na prvi pogled učiniti da je predsednik Rusije ipak pogrešio kada je prilikom svog obraćanja na gala koncertu, koji je održan 10. novembra, pomenuo da rođendan sledi za 12 dana. Međutim, Vladimir Putin sigurno ne pripada ljudima kojima bi se mogla desiti takva omaška u tako važnom trenutku. On je na dostojanstven način hteo da naglasi da, iako je Aleksandra rođena u komunističkoj Rusiji, to ne može poništiti činjenicu da ona, kao i čitav ruski narod pripadaju pravoslavnoj civilizaciji prema čijem crkvenom kalendaru je ona rođena 22. novembra.

Za životnu priču Aleksandre Nikolajevne Pahmutove, bez obzira na bajkolikost koju u sebi nosi, moglo bi se reći da predstavlja jednu od onih tipičnih priča čiji su glavni junaci, rodivši se čak i u smutnim vremenima i sasvim prosečnim okolnostima, ostavljali dubok otisak u vremenu u kojem su se našli, a svim onim što su tokom svojih života radili i stvorili neizbrisiv trag u istoriji naroda  kojem su pripadali. Rodila se u radničkoj porodici koja je barem za nijansu iskakala iz onog sumornog socijalističkog trudbeničkog klišea. Njen otac Nikolaj Andrijanovič radio je tih dvadesetih godina u lokalnoj pilani, ali glavno polje njegovih stremljenja bila je muzika u čiji svet je uronio bez ikakvog formalnog muzičkog obrazovanja, naučivši da svira balalajku, harfu, violinu, pa čak i klavir, koji je zauzimao počasno mesto u njihovom skromnom radničkom stanu. Majka Marija Amplejevna bila je radnica u lokalnoj elektrani, što sve, uz činjenicu da je porodica osim Alje, kako su joj nežno roditelji tepali, imala još dve kćerke i sina, tu priču čini istovremeno bajkolikom i tipičnom. Jer upravo u tim čudnim okolnostima u kojima su se rađali i svoje prve korake činili znameniti istorijski likovi ima nečega božanski tipičnog.

Uzimajući u obzir sve ono što će se kasnije u toj priči dogoditi, nije nimalo lako odgovoriti na pitanje da li bi se sve to dogodilo i u slučaju da mala Alja nije svoje prve godine proživela u stanu sa svim tim muzičkim instrumentima, pored oca, samoukog muzičara, koji je u trenucima slobodnog vremena sa takvim žarom i ljubavlju svirao. Jer čak i bez posebnog naglašavanja nije teško naslutiti da je tata Nikolaj svoju decu, kako su se rađala i stasavala, pokušavao uvesti u svet muzike i naučiti da sviraju barem neki od instrumenata koji su se nalazili u kući. Međutim, samo je Alji uspelo ono što će svojom magijom od te priče načiniti bajku. Jedne večeri porodica je otišla u bioskop, gde se prikazivao jedan muzički film. Kada su se vratili kući mala trogodišnja Aleksandra je, kao da se radi o nečemu najobičnijem, sela za klavir i odsvirala melodiju koju je u bioskopu čula prvi put u životu.

Aleksandra Nikolajevna Pahmutova komponuje za klavirom u mladosti (Foto: umnaja.ru)
Mlada Aleksandra Nikolajevna Pahmutova komponuje za klavirom (Foto: umnaja.ru)

A dalje je išlo onako kako u takvim i sličnim životnim pričama ne samo biva, prateći krivudavu liniju osmišljenu u nebeskom planu prema kojem se kroje sudbine kako običnih statista, tako i junaka velike predstave života. Otac Nikolaj će na svoje veliko zadovoljstvo postati prvi Aleksandrin učitelj muzike, tako da će ona već u petoj godini komponovati svoju prvu klavirsku kompoziciju. Sa sedam godina otac će je upisati u muzičku školu u Staljingradu, 18 kilometara udaljenom od Beketovke, tako da će morati svakodnevno da putuje u školu. Tu liniju njene sudbine nije mogao poremetiti ni drugi svetski rat koji će uskoro izbiti, pa čak ni okolnost da će u tom ratu Staljingrad postati poprište najveće bitke u istoriji čovečanstva.

Nakon što će majka sa decom provesti naredne dve godine u izbeglištvu u Kazahstanu, vratiće se 1943. u razrušeni Staljingrad, gde će četrnaestogodišnja Aleksandra, svirajući harmoniku za ranjenike i sve one koji su preživeli tu nezamislivu ljudsku tragediju, započeti svoju nacionalnu muzičku misiju. Iste godine će se naći u Moskvi, taman na vreme da upiše srednju muzičku školu, koju će završiti 1948. U jednoj takvoj priči se podrazumeva da će svoje muzičko obrazovanje nastaviti na moskovskom državnom konzervatoriju na kojem će 1953. diplomirati u klasi slavnog profesora i kompozitora Visariona Jakovleviča Šebalina sa diplomskim radom: Oratorijem Vasilij Terkin. Na istom konzervatoriju će 1956. odbraniti disertaciju na temu: Glinkina operska partitura „Ruslan i Ljudmila“.

NEPREVAZIĐEN TANDEM
Te 1956. desiće se nešto što će onu životnu liniju još jednog od novorođenih muzičkih genija koje je iznedrila Rusija usmeriti u pravcu kojim nije krenuo nijedan od slavnih prethodnika Aleksandre Nikolajevne. Ona će na moskovskom radiju, gde je radila kao saradnik u muzičkom programu, upoznati mladog pesnika Nikolaja Dobronravova koji je u emisijama recitovao svoje pesme. Oni će dobiti zadatak da napišu zajednički jednu dečiju pesmu. Tako će nastati njihovo prvo zajedničko muzičko-poetsko delo, pesma Motorni čamac. Tri meseca kasnije, 6. avgusta nih dvoje će se venčati. Toga dana u Moskvi je vladala prava letnja žega. Dok su se nalazili  u matičnom uredu za vreme ceremonije venčanja iznenada je došlo do provale oblaka i počela je da pada obilna kiša. Oboje će se čitavog života sećati tog detalja i smatraće ga božijim znakom kojim je proviđenje najavilo početak ostvarenja glavnog dela onog nebeskog plana.

Narednih decenija njih dvoje će u tandemu, ona kao kompozitor a on kao pesnik, stvoriti možda najoriginalnije umetničko delo ne samo u istoriji Rusije, nego i uopšte. Kroz pesme koje su se ređale u beskonačnom nizu oni su opevali sve one najvažnije događaje vremena čiji su savremenici bili, spustivši se spiralom senzibiliteta do onih najdubljih i najtananijih slojeva ruske duše. A u tom vremenu koje se može smatrati periodom najvećih iskušenja i pogibije ikada viđenih, oni su uspeli da pronađu lepotu koja se krije i iza najružnijih stvari, i uz pomoć koje se čak i u tragičnim okolnostima život može učiniti ne samo podnošljivim, nego i vrednim, možda i vrednijim od onog proživljenog u blagostanju i obilju, kada najčešće nije lako pronaći mu pravu svrhu i smisao.

Aleksandra Nikolajevna Pahmutova i Nikolaj Dobronarvov (Foto: Vladimir Velengurin)
Aleksandra Nikolajevna Pahmutova i Nikolaj Dobronarvov (Foto: Vladimir Velengurin)

U celokupnoj istoriji muzike teško da je moguće naći takav primer da je jedan stvaralac svoj kompozitorski opus sa polja klasične muzike na tako upečatljiv način protegnuo do žanra takozvane popularne muzike u kojem je čak postao nacionalna ikona, kao što se desilo sa Aleksandrom Pahmutovom. Deluje još upečatljivije da su se mnoge od tih pesama iz žanra popularne muzike preselile u klasiku, jer stvorene pre pola veka još i danas u srcima slušalaca jednog sasvim drugog vremena izazivaju ista osećanja koja su prožimala one sretnika koji su imali priliku da ih čuju prilikom premijernih izvođenja u poznatim koncertnim dvoranama uz obaveznu pratnju državnog simfonijskog orkestra, u izvođenju najvećih operskih diva i horova tog vremena.

Pesme: Nežnost, Stari javor, Nada, Kako smo bili mladi, Ptica sreće, Proleće 45. godine, Ljubav, komsomol i proleće, Heroji sporta, Belorusija, Kukavica ne igra hokej, Beloveckaja puša, pa već pomenuti Motorni čamac i još mnoge druge od onih preko četri stotine još uvek se slušaju, pevaju i izvode na koncertima, a pevaće se sigurno i u vremenima koja slede, jer klasika, kao što je poznato, ne umire tako lako. A u tim istim vremenima gledaće se filmovi iz one sovjetske ere: Devojke, Sin za oca, Bitka za Moskvu, Rođen u revoluciji, Pelin je gorka trava, i to ne zbog nostalgije, već da bi se uživalo u muzici Aleksandre Pahmutove. Svakako da je najveću pažnju javnosti, i to daleko izvan granica Sovjetskog Saveza privukla ona njena pesma Zbogom Moskvo izvedena na ceremoniji zatvaranja Olimpijskih igara 1980. Impozantna slika ogromnog balona u obliku medveda koji je ispraćen tom pesmom poleteo ka nebu ostaće u večno živom sećanju.

Za svoje zasluge Aleksandra je dobila ko zna koliko nagrada, priznanja, plaketa, diploma i onih najviših državnih odlikovanja, i to ne samo Sovjetskog Saveza, nego i one nove, takozvane Putinove Rusije, pa i mnogih drugih zemalja. A teško je nabrojati sve gradove koji su je proglasili za svog počasnog građanina. Njena stvaralačka karijera traje više od šest decenija i kao da joj se ne vidi kraj, jer i u devedesetprvoj godini, u koju je upravo zakoračila, deluje tako živahno, zračeći mladalačkom energijom, što sve – uključujući privlačan izgled i neodoljiv šarm – po vlastitom svedočenju duguje stalno prisutnom dobrom raspoloženju i večnom proleću u duši. Čini se da se taj zvezdani let Aleksandre Nikolajevne u nekom čarobnom stanju muzičkog krešenda nastavlja i da je možda dostigao vrhunac 10. novembra na gala rođendanskom koncertu u Boljšoj teatru, kada joj se obratio lično Vladimir Vladimirovič, njen ako ne najveći, onda svakako najprominentniji obožavalac.

Čitavo vreme trajanja koncerta, a trajao je više od dva i po sata, sićušna po stasu, a divovska po svojoj gotovo metafizičkoj pojavi Aleksandra Pahmutova je sedela za klavirom prateći simfonijski orkestar tokom izvođenja odabranih dela iz njenog stvaralačkog opusa. Samo dva puta je na kratko stolicu za klavirom ustupila mlađanom Denisu Macujevu, trenutno najvećem ruskom, a po većini muzičkih autoriteta i svetskom virtuozu na tom instrumentu. Uzimajući to u obzir, sigurno da izbor njenog zamenika nije bio slučajan. Međutim, teško da je iko od prisutnih zapazio simboliku u tom klavirskom tandemu.

Jer bio je to isti onaj Denis Leonidovič koji je nekada davno kao trogodišnji dečak sedeo sa roditeljima u njihovom skromnom porodičnom stanu u dalekom sibirskom gradu Irkutsku i gledao televizijski prenos koncerta na kojem su se izvodila besmrtna dela slavnih majstora klasike, da bi odjednom na zaprepašćenje svojih roditelja ustao, seo za klavir, i poput nekog iskusnog pijaniste odsvirao sonatu koju je upravo čuo, isto onako kako je uradila Aleksandra Nikolajevna pola veka ranije. Ta scena će na suptilan način povezati dva velika umetnika i imati presudnog uticaja na njihove sudbine. A istovremeno će one neumorne rešavače kosmičkih zagonetki još jednom podstaknuti na razmišljanje o onom večitom pitanju da li je ljudsko biće tek slučajna pojava na jednoj planeti izgubljenoj u beskraju univerzuma, ili pak svrhovito projektovana biološka kompjuterska jedinka čija je sudbina unapred određena i kodirana u centralnom procesoru smeštenom u nekom sakrivenom kutku tog istog beskraja.

Ruski pijanista Denis Macujev (Foto: astanatimes.com)
Ruski pijanista Denis Macujev (Foto: astanatimes.com)

Nije potrebno naglašavati da je i te nezaboravne večeri u velelepnoj koncertnoj dvorani Boljšoj teatra u programu učestvovala kompletna muzička elita Rusije, počev od operskih diva i pevača svih glasovnih raspona, preko dirigenata koji su se sa svojim palicama smenjivali na podijumu,pa   do najpoznatijih horova. Takođe je suvišno naglašavati da je auditorijum, sastavljen od pripadnika nekoliko generacija, čitavo vreme bio u stanju onog neopisivog transa koji jedino mogu da izazovu muzika i poezija kada se spoje na onim višim sferama, tako udaljenim od bizarne materijalne stvarnosti. Naravno da u takvoj nadrealnoj atmosferi nisu izostale ni suze, kako one koje su se povremeno u izlivima emocija slivale niz obraze prisutnih, tako i one koje su uspevale da se zadrže u suznim očima.

A oni koji nisu prisustvovali tom koncertu imaju utešnu mogućnost da ga možda nekada pogledaju uz pomoć komunikacijskog čuda zvanog „Jutjub“. Ukoliko se pažljivo posvete gledanju, obraćajući pažnju na svaki detalj, te tako uspevši da se u potpunosti sažive sa atmosferom koja je te večeri vladala u raskošnoj koncertnoj dvorani Boljšoj teatra, imaće priliku da saznaju mnogo više o nedokučivoj tajni koja se krije u dubinama ruske duše, nego što bi saznali da su pročitali desetine tomova knjiga iz grandiozne literarne baštine ruske književnosti. I da na kraju shvate da su Aleksandra Pahmutova i Nikolaj Dobronravov u svojim pesmama opevali onu Rusiju koja se ne može videti očima, nego jedino osetiti srcem.

 

Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018.). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Ilья Pitalev/RIA Novosti

 

Izvor Novi Standard