А. Апостоловски: Громобран са Андрићевог венца

Вучић је постао громобран за своје најповерљивије људе, али мора да зна ко му чува леђа, али и још више – ко је спреман да му забоде нож у леђа

Уместо да најповерљивији људи Александра Вучића буду његов громобран, он је постао громобран за њих. Да ли се, бранећи их од афера које се нагомилавају у његовом окружењу, што стварних, што измишљених, сетио да угради уземљење? Прекаљен у политичким играма, с идеолошки хетерогеном опозицијом као противником, од којих су многи долазили у његов кабинет као своји, а излазили као много више његови, знао је да по његову власт много већу опасност представљају они који су му се заклели на вечну верност, на олтару Српске напредне странке.

Стара политичка теорија је показала да чим отворено првенство у јачини обожавања почне, оно укида сваку доњу границу доброг укуса. Угледни полтрони очекују овоземаљске благодети, а како такви обично немају меру сви који чекају у реду да му целивају руку на крају ће му одгристи барем прст.

Како Александар Вучић зна за тај нежни канибалистички обичај у Срба, више пута је упозоравао своје људе да неће више да их гледа како машу „Валентино” и „Шанел” торбицама, упозоравајући на страначким скуповима да ће на листу увести младе и образоване људе и променити већину министара. Да ли се у том рукаву крију нови Вучићеви џокери за наредна времена, који би требало да покрију брљотине мангупа у његовим редовима?

Али од најављиване кадровске кошаве унутар СНС-а није задувао ни поветарац, осим у случајевима када је притисак јавности био толико снажан да је председник Општине Гроцка Драгољуб Симоновић извесно време провео у затвору, због сумње на подстрекавање паљења куће новинара Милана Јовановића. Суђење је у току, као и Јуткино.

Умисливши да је недодирљив, Милутин Јеличић Јутка, дугогодишњи председник Општине Брус који је осетио кад да „прелетка” из Нове Србије Веље Илића у СНС, постао је фото-робот бахатог шерифа на локалу који апсолутистички влада својом територијом. Уз лингвистички допринос, попут „љубкања” и „волкања”, користио је много више политичку моћ, „желкајући” да пипка своје сараднице. Схвативши када је време да напусти Вељу и огрне Вучићев шињел, а то се догодило када је Веља остао без власти, Јутка је својом прељубом показао да је остао веран ономе кога једино и искрено воли. Дакле, самоме себи.

Ако је градоначелник Лесковца Горан Цветановић, својим перформансима, попут прерушавања у фараона, чиме је ваљда желео да покаже како и јужна пруга има свог Кеопса, изазвао мању штету од власника Јуткиленда и Симоновића, без обзира на то што је пре неколико дана откривено како је Фараон своје име уклесао на чесми на самом улазу у градско гробље, сви они су своје бизарности покушали да избришу позивањем на верност Вучићу.

Случај Зорана Бабића је индикативан. Иако је управо од свог шефа прозиван због бахатог понашања, уз препоруку да, уместо на Брионима, пронађе плажу у Сопоту, Бабић није прикочио у демонстрацији своје долче вита. То не значи да је он возио службено возило које је на наплатној рампи, великом брзином, ударило у кола која су стајала. У тим колима погинула је Станика Глигоријевић. Не само да се Бабић није удостојио да посети породицу и изјави саучешће, већ је у међувремену, с Ацом Лукасом, певушио тужне песме, пушећи томпус. Породицу Глигоријевић посетио је Вучић лично, док је Бабић остао на месту в. д. директора „Коридора Србије”. Бабић није пронашао море у Сопоту, његова потписана оставка из моралних разлога није усвојена на Влади већ 10 месеци, а разлог због ког Вучић чува Бабића вероватно зна само он сам.

Ако такву болећивост показује како не би попустио пред захтевима опозиције, онда греши јер су људи који су гласали за њега, као главни узрок својих промашених живота током пљачкашке транзиције, скенирали клептократску елиту – савез политичких странака, тајкуна и мафије који управљају животом и смрћу, медијима и привредом, прошлошћу и будућношћу. Према истраживањима јавног мњења, бирачи и даље верују да је Вучић тај који ће их ослободити српске аждаје.

Међутим, ако је Бранку Стефановићу, оцу министра полиције, пало на памет да уђе у послове трговине оружјем, а син Небојша га није упозорио да ће му тиме на главу натоварити много више проблема него да му је за рођендан поклонио мине из „Крушика”, макар и по повлашћеним ценама, сада је на Вучићу да процени да ли ће на резервну клупу послати једног од својих најближих сарадника или ће се сам бавити деминирањем последица афере „Крушик”. Сличну дилему вероватно има и око Синише Малог, који је показао да уме да стабилизује како личне, тако и државне финансије, али није одолео да испред свог имена дода и „др”. Малом је за плагијат пресудио Универзитет. Да ли ће то бити довољно да га се одрекне и Вучић?

Човек који одлази код Владимира Путина и Ангеле Меркел, а прима Емануела Макрона и Си Ђинпинга, не само да се налази пред хамлетовском дилемом шта да учини са Стефановићем и Малим, већ мора да брине и како је члан градске владе Драгомир Петронијевић, члан Главног и извршног одбора напредњака, увлачио у владајуће кругове Предрага Колувије, који је, уместо узгајања органског поврћа, почео да сади марихуану.

И Борис Тадић је, признајући грешку ДС-а у афери „Бодрум”, избацио себе у политичку орбиту, али све се завршило на томе. Нико од демократа није одговарао. Борис се покајао и унапредио Бојана Пајтића, који је с места шефа посланичке групе постао председник владе Војводине. О томе сигурно размишља Вучић, али је питање да ли ту свест имају појединци из његове екипе који вероватно никада не би били изабрани да којим случајем, на било каквим изборима, имају било каквог противника. А избори само што нису.

Зато је Вучић постао громобран, али мора да зна ко му чува леђа, али и још више – ко је спреман да му забоде нож у леђа. Тај радни задатак је у опису опозиције, али српска историја показује да то углавном не чине они у непријатељским рововима, већ они који се најдубље клањају.

 

Аутор Александар Апостоловски

 

Насловна фотографија: Танјуг/Димитрије Гол

 

Извор Политика, 09. децембар 2019.