Дојче веле: Москва може бити задовољна самитом у Паризу

Из немачког и француског угла, јако тешко је од Путина добити уступке, поготово што и у односу према САД, у најмању руку влада неслога

Дијалог је потребан. Али самит о Украјини само је одгодио решавање проблема, сматра Бернд Ригерт. Москва може бити задовољна самитом у Паризу.

Ствари иду супер, то је вероватно на предбожићном сусрету на врху у Паризу помислио руски председник Владимир Путин. Запад и Украјина су спремни на благе уступке, како би очарали њега, неприкосновеног владара Русије, и договорили се око документа који би требало да донесе мир у Донбасу. Али у том папиру и нема баш пуно нових елемената. Циљ је ново примирје, већ 21. по реду и размена заробљеника. А шта је с политичким корацима? О њима ће се причати тек за четири месеца.

Француски председник Емануел Макрон нуди Путину уступке, прича о новом партнерству за које би и Русија морала бити заинтересована. Немачкој канцеларки Ангели Меркел ти соло наступи амбициозног Француза иду полако на живце. На самиту НАТО за којег Макрон тврди да је у стању мождане смрти, пред целим светом је демонстрирао нејединство: Источне чланице упозоравају на Русију, а Француска жели Русију опет „врати“ у салоне међународне политике. Макрон и Меркел врше заједно притисак на Володимира Зеленског, кажу му како би требало да буде флексибилнији и направи покоји уступак. ЕУ није јединствена око руског гасовода Нордстрима – Немачка је позитивна, бројне источне чланице га критикују, и то жестоко.

НИШТА БЕЗ РУСИЈЕ, С РУСИЈОМ – ТЕШКО
Путин се у таквој констелацији може опустити и – чекати. Наравно да му је у интересу да ЕУ укине санкције. Али тај интерес није толико велик да би заузврат одустао од захтева за влашћу над подручјем источне Украјине или чак Крима. Иначе, у Паризу се није разговарало о анектираном полуострву. Конфликтом који тиња на малом пламену, Путин може Запад, којег сматра својим противником, да држи у стању напетости. Осим тога – тиме се практично онемогућује даље приближавање Украјине ЕУ и НАТО, јер је искључено примање земаља с текућим конфликтима. Исти рецепт Путин примењује и у случају Грузије, где је од те земље одцепио Јужну Осетију.

Западу и Украјини је Путин толико потребан, да Макрон, Меркел & Co. с руским председником преговарају – иако сумњају да он стоји иза обарања путничког авиона МХ17 изнад Украјине, тровања бившег руског агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке у Великој Британији, те убиства једног Грузијца у Берлину. Из немачког и француског угла, јако тешко је од Путина добити уступке, поготово што и у односу према САД, у најмању руку влада неслога. Амерички председник Доналд Трамп из неразјашњених разлога верује да је Владимир Путин „величанствен“ тип, иако се он Трампу није приближио нити центиметра.

Уколико то Путину није довољно јак доказ његове снаге, онда је довољан један поглед на улице Париза ових дана. Штрајк је парализовао главни град Француске. А Ангела Меркел? Од савезне канцеларке у Паризу се нису могле чути гласне речи. Руском председнику, који (рачунамо ли различите позиције) влада још дуже од Ангеле Меркел, јасно је да се њена политичка каријера ближи крају. Коалиција код куће, у Берлину, „шкрипи“. Лукави Путин се сад вероватно и сам пита: Зашто уопште попуштати?

 

Аутор Бернд Ригерт

 

Насловна фотографија: CHRISTOPHER PETIT TESSON/REUTERS

 

Извор Дојче веле, 10. децембар 2019.