Истина о Григорију Распућину

Ко је био Григориј Распућин, руски исцелитељ, доброчинитељ и особа од поверења последњег руског цара Николаја II и царице Александре?

Познати истраживач руских религиозних кретања В. Д. Бонч – Брујевич сматрао је Григорија Распућина једном од најистакнутијих личности своје епохе. Износећи своје утиске о сусретима са Распућином, научник је посебно причао: „Имао сам прилике да видим многе занесене људе из народне средине који трагају за нечим, побуњене, горде, ‘који се чине већим од градова’, који некуда стреме, који нешто граде и руше, али Г. Ј. Распућин је некако другачији, не личи на нас. Нема никакву политичку тачку гледишта, он тежи да нешто створи“. За кога?

За народ мили треба живети, на њега мислити…“ – волео је да каже.[1]

Свети Јован Кронштатски веровао је у Григорија Распућина, сматрајући га за истакнутог страственика и молитвеника, то јест човека чија је молитва Богу угодна. Мноштво људи долазило је код Распућина са молбом да се помоли за њихов посао, слали су му телеграме и писма. У архивима је сачувано много телеграма који садрже ту молбу. За верника почетком ХХ века та молба је била потпуно природна.

„Ако је болесна била сестра, или брат, или ја“, причала је Вирубова, „ја сам писала телеграме да би се он помолио, или ако би било нешто посебно у породици писала сам му и добијала одговор телеграмом.“

Али, више од свега, наравно, ценио се непосредни контакт са њим. Неподмитљиви извори сведоче да је он у личном сусрету једноставно очаравао људе неком својом сигурношћу, умећем да се постави, добронамерношћу и једноставно добротом. Многи старци из села Покровског говорили су да је код њега главна била доброта. „Он је био добар и красан човек, само некако јуродив, није био као други“ – причали су ми старци у Покровском. Зло о људима није говорио. То потврђују изјаве министра унутрашњих послова Протопопова: „Зло не говори о људима, то ми се допало“, а такође и лични утисци других људи који су се сусретали са њим, као на пример грофа Витеа: „…Распућин је…добар човек, увек чини добро.“[2]

ВЕШТИНА ЛЕЧЕЊА БОЛЕСТИ
Многи примећују дубоку Распућинову проницљивост и интуицију. Само што би се упознао са човеком, он је могао врло прецизно да га окарактерише. Изоштрено психолошко чуло за људе изненађивало је многе, али то не значи да никада није грешио. Грешио је и те како! Према свом будућем убици Ф. Јусупову он се односи као према сину, са посебном добротом и топлином и чак га од милоште зове „мали“. Очигледно, никакво најизоштреније познавање човека не може да уобличи све начине понашања људске душе. Али је сам Распућин говорио да је боље преварити се у човека него мислити да је лошији него што у ствари јесте.

Распућинове нарочите психолошке способности очигледно су биле основна вештина лечења болести. Документарно је познат низ случајева који потврђују његов изузетан психолошки дар. Те случајеве потврђују и материјали комисије Привремене владе. Најтипипчнији пример било је исцељење царског сина Алексеја који је боловао од наследне болести хемофилије (слабо згрушавање крви).

Царевић Алексеј доживео је 1915. јако крварење из носа, чега су се сви бојали, јер је због спорог згрушавања крви могло доћи до смрти. До крварења је дошло у возу, на путу за Ставку. Доткор Деревенко, изгубивши наду да ће зауставити крварење, молио је да се воз врати у Царско Село. И само је Распућинова интервенција тога дана успела да спречи трагедију. Вирубова прича: „Са великом опрезношћу пренели су га из воза. Ја сам га видела када је лежао у дечијој соби: мало воштано лице, у ноздрвама окрвављена вата, професор Фјодоров и доктор Деревенко врпољили су се око њега, али крв се није зауставила. Фјодоров ми је рекао да хоће да испроба последње средство – да му да неке жлезде морске прасади. Царица је клечала поред кревета разбијајући главу шта даље предузимати. Вративши се кући добила сам од ње писамце са налогом да позовем Григорија Јефимовича. Он је дошао у дворац и са родитељима отишао код Алексеја Николајевича. По њиховом казивању, он је, пришавши кревету, прекрстио наследника рекавши родитељима да није ништа озбиљно, да не треба да се брину, затим се окренуо и отишао. Крварење је престало. Господар је сутрадан отишао у Ставку. Доктори су рекли да они уопште не схватају како се то догодило. Али то је – чињеница.“

Исцелитељску способност Распућин је показао много пута у свом животу. О тој његовој вештини причали су ми неки житељи Покровског. Причају о томе и његови поштоваоци. О. Лахтина, која је патила од неурастеније црева, пет година не пуштајући кревет, била је прави богаљ и када је изгубила наду да ће је доктори излечити, Распућин ју је вратио у живот. Иследник комисије Привремене владе В. Руднев утврдио је несумњиву чињеницу излечења напада хореје (видовица, живчано оболење) код сина Расупућиновог блиског познаника Симановича, студента трговачког института, при чему су све појаве болести ишчезле заувек после две сеансе кад је Распућин успавао болесника.

Григориј Распућин, руски мистик и исцелитељ (Фото: globallookpress.com)

Тај исти Руднев описује и друге истакнуте случајеве манифестовања те посебне Распућинове психичке снаге, када је у зиму 1914-1915. био позван у кућицу железничког стражара царскоселске пруге, где се после судара воза у потпуно несвесном стању са смрвљеним ногама и карличном кости и са напрслином лобање лежала Ана Александровна Вирубова. Поред ње су се тада налазили цар и царица. Распућин је подигао руке увис и обратио се Вирубовој, која је лежала, речима: „Анушка, отвори очи“. И она је сместа отворила очи и прелетела погледом собу у којој је лежала. Наравно, ово је произвело јак утисак на присутне…[3]

Највећи број Распућинових посета другим лицима у вези је са позивима за помоћ болеснима. По правилу никог није одбијао. Долазећи код болесника, он се пре свега молио, прелазећи руком изнад његовог тела. Узгред речено, лечио је Распућин и свог будућег убицу Ф. Јусупова од разних психичких поремећаја и оне последње ноћи није ишао код њега на пијанку, већ да помогне његовој жени која је, тобоже, по речима убице, била болесна. Такав повод нашле су убице да би намамиле Распућина.

УТИЦАЈ НА ЦАРА
Осим молитвене помоћи и исцељења, људи су ишли код Распућина и са чисто материјалним молбама, жалбама због увреде и прогањања. Распућинов стан у Петрограду где је проводио највише времена по причама очевидаца, био је пун разне сиротиње и молилаца, који су, верујући гласинама да он има огроман утицај на цара, долазили код њега са својим потребама. Распућин је ретко коме одбио молбу за помоћ ако је видео да је човек заиста у нужди. Саслушавши молбу, он је руком, невичном писању, писао тешко читљивим шкработинама, у којима су се могле разабрати једино речи обраћања: „Мили, драги, прими“ или „мили, драги, саслушај“.

Ево неколико примера белешки које се чувају у архивима:

Мили, драги, погледај ако је могуће“,
„Мили, драги, извињавам се због хитног узнемиравања, плаче горко мали“.

Иследник комисије Привремене владе Б. Руднев пише: „При разгледању Протопоповљевих папира нађено је неколико типичних Распућинових писама које почињу речима „мили, драги“, али која увек говоре само о неким интересима појединих личности за које се Распућин заузимао. Међу Протопоповљевим папирима, исто као међу папирима свих лица на високим положајима, није био нађен ниједан документ који би указивао на Распућинов утицај на спољну и унутрашњу политику. Уједно, сасвим одређено се може рећи да је Распућин утицао на постављање ових или оних министара, али далеко од тога да је његово мишљење увек било одлучујуће. Распућиново мишљење, којим је делио људе по својој сељачкој логици на „своје“ и „туђе“ цар је узимао у обзир (али о томе ће бити речи касније).

На питање упућено Протопопову приликом испитивања у комисији Привремене владе „да ли је Распућин утицао на њега као на министра унутрашњих послова, он је одговорио да се то стално дешавало. „Маса забелешки је била…Он на мене није вршио посебан притисак, већ је једноставно писао: ‘мили, драги’ Ја сам испуњавао само оно што се чинило могућим, а остале захтеве нисам испуњавао.“ Отприлике исто тако поступали су и други министри, осим оних који принципијелно нису познавали Распућина. Комисија Привремене владе није успела да утврди ни један једини испитани случај (а гласина о томе било је много) да се по Расупћиновим забелешкама испуњавала молба којом би се кршио закон.

Апсолутна већина забелешки садржавала је молбе за помоћ удовицама, болеснима и сиромашнима, што се чинило путем одобравања различите помоћи. Много забелешки било је са молбом за запослење, укључујући радничка занимања, помоћ у напредовању у служби и томе слично. Међутим, у много случајева, нарочито после 1912. та посредовања само су штетила послу. „Несрећници нису знали да су најмању могли рачунати на успех молећи преко њега, зато што су се сви односили према њему негативно… Све те молбе које су ишле преко Гругорија Јефимовича и које је он последњих година доносио у џеповима Њиховим величанствима само су их љутиле; одлагали су их у заједнички омот на име грофа Ростовцева, који је разматра и давао им законски ток.“

Последњи руски цар Николај Други Романов (1868-1918)
Последњи руски цар Николај Други Романов (1868-1918) (Фото: deviantart.com)

Комисија Привремене владе, испитујући десетине лица која су посећивала Распућина, утврдила је да је он често добијао новац од молилаца за удовољавање њихових молби. Углавном су то били имућни људи који су молили Григорија да преда Величанствима њихову молбу или да посредује у једном или другом министарству. Новац су давали добровољно, али га он није трошио на себе, већ га је делио молиоцима, само оним сиромашнима, за одело, за плаћање лекара, деци за школовање и томе слично.

Како су показала испитивања сведока, извршена од стране комисије Привремене владе, „Распућин је категорички одбијао било какву новчану помоћ, награде и почасти, понуде, без обзира на непосредно понашање Њихових величанстава, како би самим тим нагласио своју непоткупљивост, некористољубивост и дубоку оданост престолу. Једино што је Распућин себи дозвољавао – то је плаћање његовог стана из средстава која припадају канцеларији Његовог величанства, а такође је примао и поклоне лично од царске породице – кошуље, појасеве и остало.“

НЕКОРИСТОЉУБИВИ ДОБРОЧИНИТЕЉ
Како су многи савременици приметили, Распућин је по природи био човек велике ширине, врата његовог дома била су увек отворена, тамо се увек гурало много посетилаца. Ако би неко дошао гладан и тражио да једе, нису га питали за име – нахранили би га оним што су имали. „Распућин је стално добијао новац од молилаца за задовољавање њихових молби, штедро је делио тај новац онима којима је био потребан и, уопште, људима из сиромашних слојева, који су му се такође обраћали са разним молбама, чак нематеријалног карактера. Тиме је створио себи популарност некористољубивог доброчинитеља…“ – писао је члан истражне комисије Руднев. Када би затребала већа сума, писао је писамце овом или оном богатом човеку, често богатим Јеврејима, са молбом да издвоје одређену суму човеку коме је потребна. То је било њихово плаћање за помоћ коју је Распућин понекад пружао богаташима. Делио је он новац не само у Петрограду већ и у Москви, и на путу случајним сапутницима и, наравно, у свом завичају Покровском. Мени је пошло за руком да поразговарам са старцима који све добро памте.

Анфиса Федотовна Морорина, 88 година, прича: Само што би Григорије дошао у село, деца сиромашних сељака су трчала код њега, знали су да ће их увек почастити бомбонама, орасима или још неким посластицама, почињући разговор. Како живите? Имате ли сви да једете, имате ли чизме, кошуље, одела? Ако сазна да нема, пише писамце трговцу – он се налазио у оној кући где је сада пошта. Са тим писамцетом дечурлија лете трговцу и он одабира потребну ствар. А Распућин после све то плаћа. Таквих случајева је било врло много. О њима су практично причали сви испитани. Иванова Ана Фјодоровна, 93 године, сећа се како њена сестра Марина није имала ципеле, није могла да иде у цркву на празник, а за то је сазнао Распућин, написао писамце трговцу; Матрјони Алексејевној Киријевој дао је за хаљину.

Али то није најважније. Ако би се ко од сиромашних женио, новац за свадбу давао је Григорије. Старице описују сцену: долази сиромах: „Помози, Григорије Јефимовичу, свадба ће ускоро“ – „А колико треба?“ – „Па, педесет рубаља.“ – „Шта ћеш урадити са педесет рубаља, узми сто.“ Почивалову Михаилу Григоријевичу изградио је кућу својим новцем. Другима је куповао или коња или краву, давао новац деци за школовање, за лекове. Распућин је, уопште, много радио за своје село. Извори сведоче да је редовно давао час петсто, час сто, час триста рубаља за опште потребе, изградњу заједничких зграда, поправку општинске управе, која се налазила близу његове куће.

Често Распућин иступа као заступник заједничких послова. Једном, када су сељаци села Покровско сазнали да су им одузели Велико језеро, богато рибом, решили су да се у вези с тим обрате молбом губернатору, који је у то време пролазио кроз село. Али службену делегацију сељака нису пустили код губернатора, а Распућин је могао да дође до њега и после неког времена вратио се сељацима са папиром по којем је језеро опет враћено селу.

Уопште, према новцу Распућин се односио филозофски: ако га није било, није жалио, а када би се он појавио, лако га је делио. Како је било утврђено од стране истражне комисије Привремене владе, после његовог убиства породица је остала без иједног гроша, па су његова деца била принуђена да моле помоћ од цара. Почетком 1917. цар је дозначио породици Распућина у граду Тјумену помоћ од сто педесет хиљада рубаља. Не једном су чињени различити покушаји да се Распућин поткупи, да му се да „одступнина“ да би отишао из Петрограда. Министар финансија Коковцев понудио је Распућину 1913. двеста хиљада рубаља, с тим да заувек напусти Петроград. Та понуда је увредила Григорија. Он је одговорио Коковцеву да, ако „тата и мама“ (тј. цар и царица – О.П.) хоће, он ће, наравно, отићи, па зашто би га онда поткупљивали?

Григориј Распућин (Фото: Ottawacitizen.com)
Григориј Распућин (Фото: Ottawacitizen.com)

Бивши председник савета министара гроф Вите, који је лично познавао Распућина, имао је врло високо мишљење о његовим моралним квалитетима и интелекту. По њиховом мишљењу, Распућин је био својеврстан „натчовек“, „снага природе“ која се не може мерити обичним мерилима хладног разума. Међу њима се 1901. водио разговор о којем је Вите овако причао: „Распућин је тада у разговору са мном изнео врло оригиналне и интересантне погледе: тако је, на пример, рекао да гомила вечито жели чудеса. Међутим, она уопште не примећује највеличанственије од свих чудеса које се непрекидно остварује пред нашим очима – рођење човека.“

О свему што говори, је Распућин и сам размишљао и то је проживео. Ја сам му тада рекао: „Чуј, Распућине, зашто си ти код мене лично дошао? Ако се за то сазна, казаће да ја преко тебе тражим зближење са утицајним салонима, а теби ће рећи да одржаваш везу са лошим човеком“. „У праву си, брате“, казао је Распућин. Отишао је и од тада код Витеа није никада сам долазио. Али је везу одржавао преко грофове жене. Штавише, он је редовно слао код Витеа људе којима је желео да учини неку услугу.[4]

Политику и многе политичаре Распућин је дубоко презирао, имајући у виду, наравно, срамно политикантство и интригантство, које су вршили људи попут Гучкова, Родзјанка, Пуришкијевича. „Сва је политика штетна“, говорио је он, „штетна је политика…разумеш? Сви ти Пуришкевичи, Дубровини ђавола теше, ђаволу служе. А ти служи народу…И ето ти све политике…Све друго је – од лукавога…Разумеш, од лукавога…“[5]

До краја свог живота Распућин је био полуписмен. Писма није писао сам. За њега их је писао неко од поштовалаца. Они су и читали писма, која су му долазила из свих крајева Русије. Сам Распућин писао је само телеграме и кратке забелешке. Све своје књижице он је диктирао неком од својих следбеника и они су реч по реч записивали све што је говорио, чак ако би се то чинило и не сасвим писменим.

МИСЛИ ИЗ ДНЕВНИКА
Браћо моја, имајте веру у Исуса Христа нашега! Јер ће и Цареви дозвати к себи слуге и рећи им: „Ви ћете бити пример апостола Јакова, не обзирући се на положај и титуле, угледајте се само на дела његова, чисти разум је виши и од сунца“. А човек неискрен с мислима дволичним није слуга царски. Таквога убрзо Бог саплиће. То се одавно већ зна из искуства, а интрига је било и биће, и није у човековој моћи да се са њима бори, већ је моћ у вољи Бога – Он нас ослобађа клевете. Блажен човек који подноси дворске нападе. Свак би тамо да се покаже, али не на делу, већ на језику, а страдају они којима је свако добро дело и сваки савршени дар силази свише од Оца светлости. И такви ће све интриге развејати светлошћу духовном и разумом. Без духовног се разума не може служити Цару и бити на двору. Оно место тражи ум светиње и разум као јарко Сунце. Немаш ли то – упртњачу на раме па бегај даље. Онај дом су струне целога света – оштетиш ли једну, већ упропашћаваш један кутак земље. Бој се, јер то није што и какав лични грешић – одеш до баћушке и готова ствар, јер ма колико један кутак земни суза и струна имао, зло је ма и и две струнке покварити. Бог с тобом, знај чији си слуга и никада то не заборави.

Срцем Царевим управља Бог. Осећање верности у Русији и код Руса, врло је просто, убого и сви су Руси душом јаки, а не презименом (…). У давна времена наносила су штету страна презимена. Зато је очима родно презиме потребно, а оно је и боље за просто око (…). Јер све и свуда одише љубављу према Домовини. Трудимо се да не проносимо гласине, како и прост народ, и сва Европа и друге земље не суде човека по уму нити по добрим делима и чистоти, већ по тамо некаквој прабаби са страним презименом (…). У стара времена, господа су чинила шта им је воља; и тако ето због милих им навика начинише суд народни, општи. Шта да се ради да не би судили просту душу, већ страно презиме? Врло једноставно. Светла душа се види по делима, и блиска јој је домовина, па јој треба дати руско крвно презиме и сплеткарења више неће бити. Само да душа зрачи добротом, а ако презиме није чисто и дела су мрачна, онда носи шта ти следује по делима, и глас простог човека и Суд Божији пашће на презиме по делима. Врлина је простог човека да брзо умом прозре све високе достојанственике и непогрешиво их оцени. Истину је рекао Цар Соломон: сваки прост човек бива мудрији од Соломона. Он врло лако и просто по делима гледа и суди.

Цео свет зна да наш баћушка Цар има танани философски разум и да њиме у трену може обухватити сав живот руски, и да му је доброта у очима, и сви су намах спремни да са сузама у очима живот дају, не зато што је он Цар, већ зато што му из очију зраче ватрена љубав и оштроумна кротост с надом да га и непријатељи његови љубе, зато што наш престо неће пропасти. Његов труд као Помазаника Божијег, како не спава и мора да се саветује, већ је познат свем простом народу. И савети Матушке наше царице Александре Фјодоровне свима су знани, и како су њих двоје једнога духа. А њој је здравље нарушено већ пету годину од љубави према Русији. Као некад у стара времена, и наша Матушка царица једино је заузета кћерима и васпитавањем свога синчића великога наследника Алексеја Николајевича. А ево и доказа васпитања – у њему пламти љубав према народу као сунце, и њему узвраћају љубав трепетну и не знају каква их то драж привлачи к њему. Вапаје љубави врло је лако објаснити васпитањем у благочестивости: „Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко“, тако ће то увек бити. Окружен је простотом, а у простоти почива Бог. Зато и има идеалан ум који премашује његове године, и не само од његова погледа, него и он самог присуства сузе ти надиру на очи.

Споменик Григорију Распућину у граду Тјумену (Фото: Zagran.guru)
Споменик Григорију Распућину у граду Тјумену (Фото: Zagran.guru)

Шта нас се тиче што царица није била код неке тамо кнегиње на ручку – нека се ова и вређа, нека њено самољубље и пострада – Матушка се својом дечицом бави. То је већ Христово дело. Велика кнегињица Олга Николајевна, на пример, има збиља царске очи и кротост и силан разум без икаквог скретања – и тако може управљати земљом својом васпитаном преосветљеношћу. Сав свет је разумео васпитање добре нарави и љубав према Домовини и Мајци Цркви и према свему светом и код ње, и код других великих кнегињица и како једна за другом одају поштовање свима, чак и простим дадиљама и баћушкама и свима слугама и слушкињама. Нека би дао Бог да родитељско васпитање задрже кроз читав живот, јер они нису само мамина и татина дечица, него свеколике Русије. И сви страхују и говоре о васпитачу драгог царевића Алексеја Николајевича: дај Боже човека верујућег у Православну цркву. Јер он је већ одгајен у њој. Тешко ће га васпитавати онај ко не осећа љубав према Цркви – он ће (наследник) научити васпитача да љуби Храм. За прво време нека би Бог дао премудрог, јер је служба као млађан војник: добио задужења, одслужио своје и готово. (Иначе наследник) неће у њему гледати учитеља, него забаву. (Треба наћи) наставника пре свега искусног, али и духовног, да зрачи животом којим дише сва васељена. Ето шта значи васпитање у родитељској простоти и страху Божијем. Зато се и не треба толико плашити за васпитача. Даће Бог. Нема ништа драгоценије за дете од родитељског благослова.[6]

 

Одломак из књиге: Олег А. Платонов, Живот за цара (Истина о Григорију Распућину), Петровград, Васкрсење, 1996; књига у Србији штампана добротом породице Бегенишић, Нови Сад, 1999.

 

Олег А. Платонов (Јекатеринбург, 1950), економиста, доктор економских наука, писац и демограф, генерални директор Института за историју руске цивилизације, руски националиста и негатор холокауста.

_______________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] „Дан“ 2. јула 1914.
[2] Пад царског режима. Стенографски извештаји испитивања и изјава, датих, 1917, у Специјалној комисији Привремене владе. Госиздат, Л. 1926, т. IV
[3] Руднев, В. М. Истина о царској породици и мрачним снагама. Берлин, 1920.
[4] „Дан“ 5. јула 1914.
[5] Гарф, ф. 102, д. 297, Л. 129
[6] РГИА. Г. 1101. оп. 2, д644, Л. 2-12, објављено у часопису Родина (Домовина) 1993, бр. 10; текст сам обрадио, осавременио ортографију, заменио застареле речи и изразе новијима, дописао речи у заградама – ОП.

 

Одабир текста, наслов и међунаслови: Нови Стандард