Kako se postaviti prema kineskom usponu?

Uspon Kine do ranga svetske sile je najznačajnija promena u međunarodnom sistemu u proteklih nekoliko vekova. I tako mora biti shvaćen

Februara 1947, američki predsednik Hari Truman okupio je svoje najviše rangirane savetnike za spoljnu politiku, Džordža Maršala i Dina Ačesona, i šačicu kongresnih lidera. Tema sastanka bio je plan administracije za pomoć grčkoj vladi u borbi protiv komunističke pobune. Maršal i Ačeson su predstavili svoj plan. Artur Vandenberg, predsedavajući Komiteta Senata za spoljne poslove, pažljivo je saslušao njihovo izlaganje, a zatim iskazao svoju saglasnost, uz jedan preduslov. „Jedini način da dobijete šta želite“, navodno je rekao predsedniku, „jeste da održite govor i do koske preplašite narod“. U narednim mesecima, Truman je činio upravo to. Pretvorio je građanski rat u Grčkoj u test sposobnosti Sjedinjenih Država za suprotstavljanje međunarodnom komunizmu. Osvrćući se na Trumanovu obimnu retoriku o pomaganju demokratijama bilo gde i bilo kad, Ačeson je u svojim memoarima priznao da je administracija skrojila argumentaciju „jasniju od istine“.

Nešto slično se danas dešava u američkoj debati o Kini. Postoji novi konsenzus – koji obuhvata obe stranke, vojni establišment i ključne medije – prema kojem je Kina vitalna pretnja za Sjedinjene Države, kako ekonomski, tako i strateški; da je američka politika prema Kini doživela neuspeh; i da Vašingtonu treba nova, mnogo čvršća strategija kako bi obuzdao Peking. Ovaj konsenzus je preokrenuo sentiment javnosti ka gotovo instinktivnom neprijateljstvu: prema anketama,sada 60 odsto Amerikanaca ima nepovoljno mišljenje o Narodnoj Republici, što je rekordni rezultat od kako je Istraživački centar Pju počeo da postavlja ovo pitanje 2005. godine. Ali vašingtonske elite su svoju argumentaciju učinile „jasnijom od istine“. Priroda izazova koji Kina predstavlja je drugačija i mnogo složenija od onoga što ovaj novi alarmizam prikazuje. Sjedinjene Države se, povodom ubedljivo najvažnijeg spoljnopolitičkog pitanja u narednih nekoliko decenija, usmeravaju na kurs koji će dovesti do skupog neuspeha.

Da budemo potpuno jasni: Kina je represivni režim koji vodi potpuno neliberalnu politiku, od zabrane slobode govora, do pritvaranja verskih manjina. Tokom poslednjih pet godina, intenzivirala je svoju političku i državnu kontrolu u unutrašnjim pitanjima. U spoljnim pitanjima, postala je konkurent, a ponegde i rival Sjedinjenih Država. Ali suštinsko strateško pitanje za Ameriku danas jeda li ove činjenice Kinu čine vitalnom pretnjom i, u meri u kojoj ta pretnja zaista postoji, kako se sa njom nositi?

Posledice precenjivanja sovjetske pretnje su bile ogromne: velike zloupotrebe u unutrašnjoj politici tokom ere Makartija, opasna trka u nuklearnom naoružanju, dugački, beskorisni i neuspešni rat u Vijetnamu i bezbrojne druge vojne intervencije u raznim zemljama tzv. Trećeg sveta. Posledice pogrešnog razumevanja kineskog izazova danas biće još veće. Sjedinjene Države rizikuju da protraće mukotrpno ostvarene dobitke koji su isposlovani tokom četiri decenije dugih diplomatskih odnosa sa Kinom, podstaknu Peking da usvoji politiku konfrontacije i povedu dve vodeće svetske ekonomije u neizvesni sukob nepoznatih dimenzija, koji će nesumnjivo izazvati decenije nestabilnosti i nesigurnosti. Hladni rat sa Kinom bi po svemu sudeći bio mnogo duži i mnogo skuplji nego onaj sa Sovjetskim Savezom, pri čemu je njegov ishod neizvestan.

PREKINUTA VERIDBA
Henri Kisindžer je primetio kako su Sjedinjene Države ušle u sve svoje glavne vojne sukobe od 1945. (Koreju, Vijetnam, Avganistan i Irak) sa velikim entuzijazmom i dvostranačkom podrškom. „A onda, kako bi se rat razvijao“, rekao je Kisindžer, „domaća podrška bi opadala“. Ubrzo bi svi počeli da traže izlaznu strategiju.

Ako žele da izbegnu novo lutanje starom stazom, Sjedinjene Države bi morale strpljivo i pažljivo da prouče pretpostavke koje se nalaze u temelju novog konsenzusa o Kini. Generalno posmatrano, one se svode na sledeće. Prvo, odnos [sa Kinom, prim. prev.] je propao jer nije „transformisao unutrašnji razvoj Kine i njeno spoljašnje ponašanje“, kako su to bivši američki zvaničnici Kurt Kembel i Ilaj Retner napisali na ovim stranicama 2018. godine. Drugo, spoljna politika Pekinga je trenutno najznačajnija pretnja američkim interesima i, posledično, na pravilima zasnovanom međunarodnom poretku koji su Sjedinjene Države stvorile nakon 1945. godine. Američki državni sekretar Majk Pompeo je otišao i mnogo dalje, rekavši na ovogodišnjem govoru u Hadson institutu da je „Kineska komunistička partija marksističko-lenjinistička stranka fokusirana na borbu i međunarodnu dominaciju“. I treće, politika aktivne konfrontacije sa Kinom bi bila bolja nego nastavak prethodnog pristupa.

Ovaj dvopartijski konsenzus se formirao kao odgovor na značajni i na mnogo načina zabrinjavajući tok promena u Kini. Otkako je predsednik Si Đinping postao neprikosnoveni lider ove države, kineska ekonomska liberalizacija je usporila, a njene političke reforme – ionako već ograničene – su krenule u rikverc. Peking sada kombinuje političku represiju sa nacionalističkom propagandom koja asocira na Maovo doba. Na spoljnom planu, Kina je ambicioznija i samouverenija. Ove promene su realne i zabrinjavajuće. Ali na koji način bi američka politika trebalo na njih da odgovori?

xi jinping
Kineski predsednik Si Đinping drži govor na sednici Komunističke partije Kine u Velikoj sali naroda, Peking, 25. oktobar 2017. (Foto: Lintao Zhang/Getty Images)

Formulisanje učinkovitog odgovora za preduslov ima jasno razumevanje dosadašnje američke strategije prema Kini. Ono što novom konsenzusu promiče jeste da u skoro pet decenija od kako je predsednik Ričard Nikson pokrenuo otvaranje Amerike prema Pekingu, američka politika prema Kini nikada nije bila sasvim orijentisana ka saradnji, nego je kombinovala saradnju i obuzdavanje. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, američki kreatori politike su zaključili da je integracija Kine u globalni ekonomski i politički sistem bolje rešenje nego držati ovu zemlju izvan istog, punu gorčine i remetilačkih namera. No, Vašington je kombinovao ovo nastojanje sa konzistentnom podrškom drugim azijskim silama – uključujući, naravno, kontinuirane isporuke naoružanja Tajvanu. Taj pristup, koji se ponekad opisuje kao „strategija ograde od živica“, doveo je do situacije u kojoj se, srazmerno rastu Kine, njena moć stavlja u kontrolisane granice, dok se njeni susedi osećaju sigurno.

Tokom devedesetih, kako više nije bilo sovjetskog neprijatelja kog je bilo neophodno obuzdati, Pentagon je potkresao izdatke, zatvorio baze i smanjio brojeve trupa širom sveta – osim u Aziji. Pentagonova azijsko-pacifička strategija iz 1995, poznata kao Najova inicijativa, upozoravala je na kinesko jačanje vojske i spoljnopolitičke ambicije Pekinga, te je obznanila da neće biti smanjivanja snaga u ovom regionu. Umesto toga, odlučeno je da će najmanje 100.000 američkih vojnika ostati u Aziji u doglednoj budućnosti. Isporuke oružja Tajvanu će se nastaviti u cilju očuvanja mira u Tajvanskom moreuzu – odnosno u cilju odvraćanja Pekinga od primene sile prema ovom samoupravnom ostrvu, koje kontinentalna vlada smatra delom Kine.

Ovaj pristup „ograđivanja živicom“ (engl. „hedging“) su baštinili predsednici obe stranke. Administracija Džordža Buša mlađeg je preokrenula decenije dvopartijske politike i prihvatila Indiju kao nuklearnu silu, najvećim delom kako bi dodatno obuzdala Kinu. Pod predsednikom Barakom Obamom, Sjedinjene Države su dodatno pojačale politiku odvraćanja, šireći prisustvo Amerike u Aziji novim vojnim sporazumima sa Australijom i Japanom i negovanjem bliskijih odnosa sa Vijetnamom. To je takođe bila i svrha Transpacifičkog partnerstva, koncipiranog tako da azijskim zemljama pruži ekonomsku platformu sa kojom bi bile u stanju da se odupru dominaciji kineskog tržišta. (Trampova administracija se povukla iz ovog sporazuma početkom 2017. godine). Obama se lično suprotstavio Siju povodom kineske sajberkrađe i uveo tarife na uvoz guma kako bi uzvratio na kinesku nepoštenu trgovinsku politiku.

Reći da je pristup ograđivanja propao pokazuje manjak istorijske perspektive. Početkom 1970-ih, pre Niksonovog otvaranja ka Kini, Peking je bio najveći odmetnički režim u svetu. Mao Cedung je bio opsednut idejom da drži kormilo revolucionarnog pokreta koji će uništiti zapadni kapitalistički svet. U tom poduhvatu nije postojalo sredstvo koje bi bilo previše ekstremno za ostvarenje cilja – čak ni nuklearna apokalipsa. „Ukoliko dođe do najgoreg i pola čovečanstva nastrada“, govorio je Mao na samitu u Moskvi 1957. godine, „druga polovina će opstati, a imperijalizam će biti sravnjen sa zemljom i čitav svet će postati socijalistički“. Maova Kina je finansirala i podsticala antizapadne pobune, gerilske pokrete i ideološke pokrete širom sveta, od Latinske Amerike do Jugoistočne Azije. Prema jednoj proceni, Peking je potrošio između 170 i 220 miliona američkih dolara u periodu od 1964. do 1985. godine samo u Africi, i to na obuku 20.000 boraca u najmanje 19 država.

Poređenja radi, današnja Kina je izrazito odgovorna država na geopolitičkom i vojnom planu. Nije bila u ratu od 1979. Nije upotrebila smrtonosnu vojnu silu u inostranstvu od 1988. Niti je finansirala ili podržavala posredničke (tj. „proksi“) snage ili oružane grupe bilo gde u svetu još od ranih osamdesetih. Taj nivo uzdržanosti i neintervenisanja je jedinstven među velikim svetskim silama. Sve druge stalne članice Saveta bezbednosti UN su koristile silu mnogo puta na mnogim mestima tokom proteklih par decenija – a prve na listi su, naravno, Sjedinjene Države.

Kina je takođe prešla put od subjekta koji nastoji da podrije međunarodni sistem do toga da troši ogromne sume novca na njegovo jačanje. Peking je sada drugi najveći finansijer Ujedinjenih nacija i mirovnog programa UN. U mirovne misije je uputila 2.500 vojnika, što je više nego sve druge stalne članice Saveta bezbednosti zajedno. Od 2000. do 2018. godine podržala je 182 od 190 rezolucija Saveta bezbednosti kojim se nameću sankcije državama za koje se smatra da krše međunarodna pravila i norme. Podrazumeva se da principe kojim se vodi spoljna politika Pekinga danas – „poštovanje suvereniteta“, „teritorijalnog integriteta“ i „neintervencionizam“ – najvećim delom generiše želja da se odbije nasrtaj Zapada. Međutim, to ipak pokazuje neverovatan preokret od radikalne revolucionarne agende ka konzervativnoj brizi za stabilnost. Da je neko 1972. predviđao da će se Kina pretvoriti u čuvara svetskog statusa kvo, malo njih bi poverovalo da je to moguće.

MESTA TRGOVINE
Novi konsenzus o kineskom ekonomskom ponašanju drži da je Kina naterala multinacionalne kompanije da izvrše transfer svojih tehnologija, da je subvencionisala svoje „nacionalne šampione“ (misli se na vodeće kineske državne kompanije; prim. prev.) i postavila formalne i neformalne barijere pred inostrane firme koje pokušavaju da uđu na njeno tržište. Peking je, ukratko, iskoristio otvorenost međunarodne ekonomije da bi ojačao sopstveni sistem etatizma (državne intervencije u ekonomiji, prim. prev.) i merkantilizma. Istina je da ove nepoštene prakse zahtevaju pažnju i akciju ostatka sveta. Trampova administracija zaslužuje određene pohvale za svoje bavljenje ovim problemom – naročito u svetlu Sijevog pribegavanja etatizmu nakon decenija liberalizacije. Ali koliko je veliki i permanentan ovaj preokret? Koliko su različite prakse Kine u odnosu na druga tržišta u razvoju danas? I još jednom, šta je ispravan američki odgovor?

Skoro svi ekonomisti se slažu da Kina duguje dobar deo svog ekonomskog uspeha trima fundamentalnim faktorima: prelasku sa komunističke ekonomije na više tržišno orijentisan pristup, visokim stopama štednje koje omogućavaju velike kapitalne investicije, i rastućoj produktivnosti. Tokom poslednje tri decenije, ova država se takođe značajno otvorila za inostrane investicije – dozvoljavajući upliv međunarodnom kapitalu. Kina je jedna od samo dve zemlje u razvoju koje su ušle u prvih 25 tržišta sveta po kriterijumu direktnih inostranih investicija od 1998. godine.Od velikih tržišta u razvoju koja sačinjavaju BRIKS grupu (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), Kina je konstantno rangirana kao najotvorenija i najkonkurentnija ekonomija. Što se tiče efekata merkantilističke kineske politike na američku ekonomiju, bivši američki ministar finansija Lorens Samers je primetio da se „ne može ozbiljno tvrditi da su nepoštene kineske trgovinske prakse uticale na američki rast makar i 0,1 odsto godišnje“.

Radnici posmatraju kako se teretni brod približava terminalu u luci Kingdao u pokrajini Šandung, 08. novembar 2018. (Foto: REUTERS/Stringer/Files)
Radnici posmatraju kako se teretni brod približava terminalu u luci Kingdao u pokrajini Šandong, 08. novembar 2018. (Foto: REUTERS/Stringer/Files)

U vezi sa ekonomskim domenom, važno je istaći da je gotovo svaka promena koju danas primenjuje Kina – nametnuti transferi tehnologija, nepoštene trgovinske prakse, ograničeni pristup inostranim firmama, regulatorno favorizovanje lokalnih firmi – već primenjivana u Japanu tokom osamdesetih i devedesetih. U to vreme, uticajna knjiga Klajda Prestovica Mesta trgovine: Kako Amerika predaje svoju budućnost Japanu i kako je preoteti nazad objašnjavala je da Sjedinjene Države nikada nisu zamišljale da će imati posla sa državom u kojoj će „industrija i trgovina biti organizovane kao deo napora za postizanje specifičnih nacionalnih ciljeva“. Druga naširoko popularna knjiga te epohe je bila naslovljena Dolazeći rat protiv Japana. Kako se japanski rast ohladio, tako su se ohladili i ovi preterani strahovi.

Kina danas donosi neke nove izazove, naročito imajući u vidu Sijevu odlučnost da država ima vodeću ulogu u ostvarivanju ekonomske dominacije u krucijalnim sektorima. Ali detaljan osvrt na istoriju nameće zaključak da najveća prednost Kine u svetskom trgovinskom sistemu ne potiče iz njene spremnosti da krši pravila, nego iz njene veličine. Države i kompanije žele pristup kineskom tržištu i spremne su da naprave određene koncesije kako bi ga se dokopale. Teško da to Kinu čini neobičnom. Drugim zemljama tog ranga se često gleda kroz prste za slično ili još gore ponašanje –a najviše Sjedinjenim Američkim Državama. Izveštaj giganta na polju finansijskih usluga kakav je Kredi Svis (Credit Suisse) iz 2015. pruža korisnu evidenciju necarinskih barijera protiv stranih roba koje su vodeće zemlje koristile od 1990. do 2013. godine. Sa ukupnih skoro 450, Amerika je van konkurencije. Sledeća je Indija, pa Rusija. Kina je na petom mestu, sa trećinom necarinskih barijera koje koriste Sjedinjene Države. Situacije se od tada nije mnogo promenila.

Većina skorašnjih promena u ekonomskoj politici Pekinga su negativne, ali ni to nije cela priča. Kina se menja u nekoliko ponekad kontradiktornih pravaca. Čak i sa povratkom na veću državnu kontrolu pod Sijem, podivljalo slobodno tržište je nabujalo u ogromnim sferama kao što su potrošačka roba i usluge. Došlo je i do realne regulatorne liberalizacije – čak i do administrativne i sudske reforme, kako je objasnila politikolog Juen Juen Ang. Podrška vlade državnim preduzećima je veća nego što je bila do pre par godina, ali Peking je odustao od onoga što je nekada bio ključni deo njegove merkantilističke strategije: instrumentalizacija potcenjene valute za jačanje rasta. Ekonomista Nikolas Lardi je izračunao da je okončanje valutnog merkantilizma odgovorno za „oko polovine ukupne stope usporavanja kineskog rasta nakon svetske finansijske krize“.

Razmotrimo i ono što je, prema Piteru Navaru – glavnom trgovinskom savetniku američkog predsednika Donalda Trampa – problem broj jedan u sporu Sjedinjenih Država sa Kinom: „krađa naše intelektualne svojine“. To da Kina pohmanitalo krade intelektualnu svojinu je naširoko prihvaćena činjenica – osim u krugovima američkih kompanija koje posluju u Kini. U skorašnjem istraživanju raspoloženja takvih kompanija koje je izvršio Američko-kineski poslovni savet, zaštita intelektualne svojine se nalazi na šestom mestu na listi prioritetnih briga, u poređenju sa drugim mestom na istraživanju iz 2014. godine. Ove kompanije su zabrinutije povodom (kineskog) državnog subvencionisanja konkurentnih firmi i odlaganja izdavanja licenci za njihove proizvode. Otkud ova promena u odnosu na 2014? Te godine je Kina formirala svoje prve specijalizovane sudove za slučajeve intelektualne svojine. Tokom 2015, strani advokati su pokrenuli 63 spora pred Pekinškim sudom za intelektualnu svojinu. Sud je odlučio u korist inostranih firmi u sva 63 slučaja.

Naravno, reforme poput ovih se često preduzimaju isključivo zbog zapadnog pritiska, pa čak i tada zato što doprinose konkurentnosti Kine –najveći svetski podnosilac zahteva za patentiranje prošle godine je bio kineski telekomunikacioni gigant Huavej. Ali takođe je istina da mnogi kineski ekonomisti i vodeći kreatori politike smatraju da će se zemlja modernizovati i ekonomski rasti samo ako nastavi sa reformama. Neuspeh u tom smislu će, upozoravaju oni, zaglibiti zemlju u tzv. „zamku srednjeg dohotka“ – što je česta sudbina zemalja koje pobegnu od siromaštva, ali udare u zid BDP-a od oko 10.000 dolara po glavi stanovnika, usled neuspeha na polju dalje modernizacije ekonomskog, regulatornog i pravnog sistema.

Što se političkog razvoja Kine tiče, situacije je kristalno jasno. Kina nije otvorila svoju politiku do nivoa koji su mnogi očekivali, nego se umesto toga okrenula ka još većoj represiji i kontroli. Užasavajući tretman Ujgura od strane Pekinga u Sinkjangu, regionu na severozapadu Kine, stvorio je humanitarnu krizu. Država je takođe počela da primenjuje nove tehnologije, poput softvera za prepoznavanje lica i veštačke inteligencije, kako bi stvorila orvelijanski sistem društvene kontrole. Ova realnost predstavlja tragediju za kineski narod i prepreku za učešće ove zemlje u globalnom liderstvu. Ali bilo bi preterano tretirati sve to kao dokaz neuspeha američke politike. Štaviše, jako malo američkih zvaničnika je tvrdilo da će ulaženje u odnose sa Kinom neizbežno dovesti do liberalne demokratije u Kini. Nadali su se da će se to desiti, čak su i očekivali to, ali njihov fokus je uvek bio na smirivanju kineskog spoljnog delovanja, u čemu su i uspeli.

PRELAZAK GRANICE
Pod Sijem je kineska spoljna politika postala ambicioznija i samouverenija, od nastojanja da preuzme vodeće uloge agencijama UN do gigantske Inicijative pojas i put i izgradnje ostrva u Južnom kineskom moru. Ovi koraci predstavljaju raskid sa dotadašnjom pasivnošću ove zemlje na međunarodnoj sceni, koju najbolje izražava maksima bivšeg kineskog vođe Denga Sjaopinga: „Skrivaj snagu, čekaj pravi momenat“. Naročito jačanje Kine u vojnom domenu, prema svom obimu i načinu izvođenja, ukazuje na to da se radi o sistematičnom sprovođenju dugoročnog plana. Ali šta bi bio prihvatljiv nivo uticaja Kine ako se ima u vidu njena ekonomska snaga u svetu? Ukoliko Vašington prvi ne postavi ovo pitanje, sutra neće imati na osnovu čega da vrednuje šta predstavlja „prelazak crvene linije“ u kineskoj upotrebi sile.

Kina je, po nekim merilima, već najveća ekonomija na svetu. U narednih 10 do 15 godina će verovatno zauzeti ovo mesto po svim parametrima. Deng je savetovao „čekanje pravog momenta“ u doba kada je ekonomija ove zemlje činila jedva jedan odsto svetskog BDP-a. Danas taj udeo iznosi 15 odsto. Kina je zaista dočekala svoj momenat i sada mnogo jača država prirodno teži većoj regionalnoj i svetskoj ulozi.

Kineska zastava leprša ispred Sinopekove rafinerije nafte u Šangaju (Foto: AFP)
Kineska zastava se vijori ispred Sinopekove rafinerije nafte u Šangaju (Foto: AFP)

Razmotrimo slučaj jedne druge zemlje čija je snaga rasla tokom 19. veka, iako ni približno tempom kojim karakteriše Kinu danas. Sjedinjene Države su 1823. bile ono što danas nazivamo zemljom u razvoju – nisu bile ni među prvih pet ekonomija u svetu – pa ipak su Monroovom doktrinom proglasile čitavu Zapadnu hemisferu zabranjenom za evropske sile. Američki slučaj nije savršena analogija, ali služi svrsi podsećanja da kako države dobijaju na ekonomskoj snazi, tako teže i većoj kontroli i uticaju u sopstvenoj sredini. Ukoliko Vašington odredi svaki takav potez Kine kao opasan, to će Sjedinjene Države suprotstaviti prirodnoj dinamici međunarodnog života i gurnuti u ono što je akademik Grejem Elison nazvao „Tukididovom zamkom“ – opasnost od rata između sile u nastajanju i nervoznog aktuelnog hegemona.

Za Sjedinjene Države, nošenje sa takvim konkurentom je nov i jedinstven izazov. Od 1945, vodeće zemlje koje su dostizale visok nivo bogastva i uticaja bile su ujedno i najbliži saveznici Vašingtona, ako ne i njegovi kvazi protektorati: Nemačka, Japan i Južna Koreja. Uobičajeno remetilačka karakteristika međunarodnog života – uspon nove sile – je stoga bila izuzetno benigna za Sjedinjene Države. Kina, međutim, ne samo da je mnogo veća od ranijih sila u usponu, nego je i oduvek bila izvan savezničkih struktura Sjedinjenih Država i njihove sfere uticaja. Posledica toga je da će Kina neizbežno težiti višem stepenu nezavisnosti. Izazov za Sjedinjene Države – i čitav Zapad – biće da definišu domet rastućeg uticaja Kine koji može da se toleriše, a potom i da mu se prilagode kako bi imali kredibilitet kada ponašanje Pekinga pređe granicu.

Do sada je učinak Zapada u prilagođavanju kineskom usponu bio slab. Na primer, i Sjedinjene Države i Evropa su bile nevoljne da ustupe imalo prostora Kini u temeljnim institucijama ekonomskog upravljanja – Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu –i umesto toga nastavili su da ih održavaju kao evroameričke klubove. Godinama je Kina težila većoj ulozi u Azijskoj razvojnoj banci, ali Sjedinjene Države su se tome protivile. Na kraju je Peking 2015. osnovao sopstvenu multilateralnu finansijsku instituciju – Azijsku banku za infrastrukturne investicije (čemu se Vašington bezuspešno suprotstavljao).

Pompeo je – u jednoj paternalističkoj izjavi koja je zasigurno razbesnela svakog Kineza – rekao kako Sjedinjene Države i njihovi saveznici moraju da drže Kinu „tamo gde joj je mesto“. Greh Kine, prema Pompeu, je to što troši na svoju vojsku više nego što je potrebno za prostu odbranu. No, isto se, naravno, može reći i za Sjedinjene Države – i za Francusku, Rusiju, Ujedinjeno Kraljevstvo i većinu drugih velikih zemalja. U stvari, korisna definicija velike sile je to da su njena interesovanja šira od sopstvene bezbednosti.

Stari poredak, u kome male evropske zemlje igraju uloge svetskih teškaša, dok giganti poput Kine i Indije čame izvan prvih redova svetskih institucija – ne može se održati. Kina će morati da dobije „mesto za stolom“ i da istinski bude integrisana u strukture donošenja odluka, inače će kao slobodni strelac unilateralno stvarati sopstvene nove strukture i sisteme. Uspon Kine do ranga svetske sile je najznačajniji novi činilac u međunarodnom sistemu u proteklih nekoliko vekova. To se mora shvatiti na taj način.

NI LIBERALAN, NI MEĐUNARODNI, NI POREDAK
Mnogima je uspon Pekinga zazvučao kao rekvijem liberalnog međunarodnog poretka – sklopa politika i institucija, pretežno skovanih od strane Sjedinjenih Država nakon Drugog svetskog rata, koji daje sistem baziran na pravilima u kojem je rat između država nestao, dok su slobodna trgovina i ljudska prava procvetali. Unutrašnji politički karakter Kine – jednopartijska država koja ne trpi opoziciju ili neslaganje – kao i neki od njenih spoljnopolitičkih poteza, čine je nezgodnim igračem u ovakvom sistemu.

Vredi, međutim, prisetiti se da liberalni međunarodni poredak nikada nije bio toliko liberalan, toliko međunarodni i toliko uređen kako se to sada nostalgično opisuje. Od samog početka se susreo sa bučnim protivnikom kakav je Sovjetski Savez, nakon čega je usledio niz slomova saradnje među saveznicima (povodom Suecke krize 1956, ili povodom Vijetnama deceniju kasnije) i delimično povlačenje Sjedinjenih Država pod Niksonom, koji je 1971. okončao praksu Vašingtona da podupire međunarodni monetarni poredak korišćenjem američkih zlatnih rezervi. Realističnije je govoriti o novorođenom liberalnom međunarodnom poretku, od početka opterećenom izuzecima, neslaganjima i fragilnošću. Sjedinjene Države su, sa svoje strane, često delovale izvan pravila ovog poretka, čineći česte vojne intervencije sa ili bez odobrenja UN. U godinama između 1947. i 1989, kada je Amerika navodno gradila liberalni međunarodni poredak, Vašington se oprobao u smenama režima širom sveta 72 puta. Isto pravo je zadržao i na ekonomskom planu, upuštajući se u protekcionizam dok je istovremeno grdio skromnije mere koje su primenjivale druge zemlje.

Pristalica Donalda Trampa drži plakat sa natpisom „Amerika na prvom mestu“ (Foto: Jeff Swensen/Getty Images)
Pristalica Donalda Trampa drži plakat sa natpisom „Učinimo Ameriku prvom ponovo“ (Foto: Jeff Swensen/Getty Images)

Istina o liberalnom međunarodnom poretku, kao i sa svim takvim konceptima, je da nikada nije postojalo istinski zlatno doba, ali i da poredak nije toliko istrulio koliko ljudi tvrde. Suštinski atributi ovog poretka – mir i stabilnost – su i dalje tu, a ratovi i aneksije su se drastično proredili od 1945. (Ponašanje Rusije u Ukrajini je važan izuzetak). U ekonomskom smislu, ovo je svet slobodne trgovine. Prosečne carine u industrijalizovanom svetu su ispod tri odsto, dok su u vreme Kenedijeve ture međunarodnih trgovinskih pregovora iz 1960-ih iznosile oko 15 odsto. Poslednja decenija je donela izvesno odstupanje od pojedinih mera globalizacije, ali sa ekstremno visoke polazne tačke. Globalizacija od 1990. do danas se može opisati rečima da su napravljena tri koraka unapred i samo jedan unazad.

Teško da se Kina može okvalifikovati kao smrtna pretnja ovom nesavršenom poretku. Uporedimo njene korake sa Rusijom – državom koja u mnogim arenama jednostavno deluje kao remetilački faktor koji pokušava da poremeti zapadni demokratski svet i njegove međunarodne ciljeve, često izvlačeći korist iz nestabilnosti usled rasta cena nafte (najvećeg izvora bogatstva za Kremlj). Kina ne igra takvu ulogu. Čak i kada hoda na ivici pravila, kao recimo kad se upušta u sajber ratovanje, ona krade vojne i ekonomske tajne, ali ne pokušava da delegitimizuje demokratske izbore u Sjedinjenim Državama i Evropi. Peking strahuje od negodovanja javnosti i opozicije i naročito je neuralgičan u pitanjima Hongkonga i Tajvana, pri čemu koristi svoj ekonomski gabarit da blokira zapadne kompanije ukoliko se ne prilagode partijskoj liniji. Ali to su koraci za očuvanje onoga što Peking tretira kao svoj suverenitet –što nije ni nalik na sistematske napore Moskve da poremeti i delegitimizuje zapadnu demokratiju u Kanadi, Sjedinjenim Državama i Evropi. Ukratko, Kina je postupala na načine koji su intervencionistički, merkantilistički i unilateralni, ali često daleko manje nego druge velike sile.

Rast jednopartijske države koja nastavlja da odbacuje glavne koncepte ljudskih prava predstavlja izazov. U pojedinim oblastima, represivne politike Pekinga zaista prete elementima liberalnog međunarodnog poretka, kao što su njegova nastojanja da se razvodne svetski standardi ljudskih prava i ponašanje u Južnom kineskom moru i drugim delovima „bliskog inostranstva“. Te slučajeve treba iskreno proučiti. Što se onog prvog tiče, malo šta se može reći što bi ublažilo sud. Kina je sklona ignorisanju svog užasnog kršenja ljudskih prava, a tu agendu treba rasvetliti i odupreti joj se. (Odluka Trampove administracije o povlačenju iz Saveta ljudskih prava Ujedinjenih nacija je postigla upravo suprotno, prepuštajući ovu oblast Pekingu.)

Ali liberalni međunarodni poredak je bio u stanju da se prilagodi raznim režimima – od Nigerije do Saudijske Arabije i Vijetnama – a da istovremeno pruži okvir kojim se podstiču veći mir, stabilnost i civilizovano ponašanje među državama. Veličina i politika Kine predstavljaju nov izazov širenju ljudskih prava koje se u najvećoj meri odvijalo od 1990. godine. Ali tu jednu oblast potencijalne regresije ne bi trebalo posmatrati kao smrtonosnu pretnju mnogo većem projektu otvorenog, slobodno-tržišnog međunarodnog sistema baziranog na pravilima.

OBUZDAVANjE I NjEGOVA CENA
Poslednja pretpostavka koja podupire novi konsenzus je to da će neka vrsta uporne konfrontacije protiv Kine suzbiti njen avanturizam u inostranstvu i postaviti pozornicu za njenu unutrašnju transformaciju. Malo ko pribegava hladnoratovskom terminu „obuzdavanje“, ali mnogi usvajaju neku od verzija te logike. Prema ovoj teoriji, tvrdolinijaški pristup prema Kini će je naterati da se upristoji, pa čak i reformiše. Neizgovorena, ali očigledno centralna ideja ove strategije jastrebova je da će obuzdavanje Kine ubrzati kolaps njenog režima, baš onako kako se dogodilo sa Sovjetima.

Ali Kina nije Sovjetski Savez – ta neprirodna imperija izgrađena na brutalnom ekspanzionizmu i vojnoj dominaciji. U slučaju Kine, Sjedinjene Države bi se suprotstavljale civilizaciji i naciji sa snažnim osećajem nacionalnog jedinstva i ponosa, koja je uspela da se uzdigne do nivoa velikih svetskih sila. Kina postaje ekonomski takmac, pa čak i tehnološki lider u pojedinim oblastima. Pred njenom populacijom Sjedinjene Države deluju patuljasto, a najveće svetsko tržište za praktično svaku robu danas je kinesko. U njoj se nalaze neki od najbržih računara na svetu, kao i najveće svetske devizne rezerve. Čak i kada bi iskusila neku vrstu smene režima, šire karakteristike njenog uspona i snage i dalje bi postojale.

Pentagon je prihvatio ideju Kine kao „glavnog strateškog konkurenta“ Amerike. Sa birokratske tačke gledišta, ova etiketa savršeno ima smisla. Poslednjih 20 godina, američka vojska se borila protiv pobunjenika i gerilaca u propalim državama, iznova i iznova morajući da objašnjava zašto je njena preskupa mašinerija zakazala u okršaju sa ovim slabo opremljenim i siromašnim protivnicima. Za razliku od toga, pretvoriti Kinu u neprijatelja znači vratiti se „zlatnim danima“ Hladnog rata u kojim je Pentagon uspevao da isposluje visoke budžete prizivanjem utvare rata protiv bogate, sofistikovane vojske sa sopstvenom najsavremenijom tehnologijom. Istovremeno, logika nuklearnog odvraćanja i zdrav razum velikih sila garantuju da otvorenog rata između dve strane nikada neće ni biti. Međutim, kakve god bile koristi za budžet Pentagona, cena takvog hladnog rata sa Kinom bila bi nezamisliva – američka ekonomija bi pretrpela velike promene, a došlo bi i do dodatnog naduvavanja vojno-industrijskog kompleksa protiv kojeg je predsednik Dvajt Ajzenhauer nekada upozoravao.

Vojna osoblja Kine i Sjedinjenih Američkih Država prisustvuju ceremoniji zatvaranja vežbe u vezi upravljanja katastrofama u blizini Nanđinga, u pokrajini Đangsu, 17. novembar 2018. (Foto: Reuters/Aly Song)
Vojna osoblja Kine i Sjedinjenih Američkih Država prisustvuju ceremoniji zatvaranja vežbe u vezi upravljanja katastrofama u blizini Nanđinga, u pokrajini Đangsu, 17. novembar 2018. (Foto: Reuters/Aly Song)

Dodajmo tome i visok stepen uzajamne zavisnosti između Sjedinjenih Država i Kine. Američki izvoz u Kinu je skočio 527 procenata od 2001, a 2018. godine Kina je bila najveći snabdevač Sjedinjenih Država. Tu je i međuzavisnost na ljudskom nivou – stotine hiljada kineskih studenata u Americi, zajedno sa gotovo pet miliona američkih državljana kineskog porekla. Sjedinjene Države su imale ogromnu korist od toga što su postale mesto na kome se okupljaju najbolji umovi kako bi vršili najsavremenija istraživanja i potom ih primenjivali u komercijalne svrhe. Ukoliko bi Sjedinjene Države zatvorile svoje kapije takvim talentima zato što su došli sa pogrešnim pasošem, brzo bi izgubile svoje privilegovano mesto u svetu tehnologija i inovacija.

Trenutni pristup Trampove administracije prema Kini kreće se duž dve različite i kontradiktorne trase – uzajamna zavisnost se istovremeno izbegava i prihvata. U trgovini, cilj Vašingtona je, uopšteno govoreći, integracionistički: naterati Kinu da kupuje više od Sjedinjenih Država, da investira više u Sjedinjene Države i dopusti Amerikancima da prodaju i investiraju više u Kini. Ukoliko bude uspešan, ovaj poduhvat će stvoriti više međuzavisnosti ove dve države. To je hvale vredno nastojanje, ali valja istaći da tarife uglavnom više koštaju stranu koja nameće porez nego onoga kome je nametnut. Prema nekim procenama, tarife na gume koje je uvela Obamina administracija su koštale oko milion dolara po svakom američkom radnom mestu koje su spasile. Generalni kurs je ipak mudar, čak i kada se preduzima u okvirima skučene agende „Amerika na prvom mestu“, jer međuzavisnost Sjedinjenim Državama obezbeđuje veći uticaj na Kinu.

Sa druge strane, u pitanjima tehnologije, kurs Trampove administracije je odlučno dezintegrativan. Tu se strategija svodi na presecanje veza sa Kinom i primoravanje ostatka sveta da učini isto – što deli svet na dva tabora. Globalna kampanja Trampove administracije protiv Huaveja je vođena ovom logikom, a skromni rezultati ukazuju na njene mane. Ostatak sveta ne prati američko vođstvo (kome nedostaje alternativna tehnologija za takmičenje sa Huavejevom ponudom 5G). Trampova administracija je zatražila od 61 države da protera ovu kompaniju. Do sada su se samo tri saglasile sa time, a sve tri su bliski američki saveznici.

Ovako loš procenat efikasnosti je rani indikator toga kako bi izgledala šira strategija „razvoda“. Kina je najveći trgovinski partner mnogim zemljama, uključujući i glavne igrače iz Zapadne hemisfere, poput Brazila. Pred dilemom kako bi reagovali na razdvajanje, visoki funkcioneri iz celog sveta su gotovo jednoglasno pružali neku verziju odgovora koji je i meni saopštio jedan državni lider: „Molim vas ne tražite od nas da biramo između Sjedinjenih Država i Kin, neće vam se dopasti odgovor koji biste dobili“. To ne znači da bi se nužno svrstali uz Kinu – ali bi verovatno preferirali da ostanu nesvrstani ili da igraju toplo-hladno u odnosima sa dve sile. Osim toga, izolovana Kina, koja bi izgradila sopstvene lance snabdevanja i tehnologija, bila bi neosetljiva na američke pritiske.

U svim diskusijama o američkoj politici prema Kini izostaje pitanje kineske reakcije. I Peking ima svoje tvrdolinijaše koji su godinama upozoravali da Sjedinjene Države nastoje da drže Kinu potčinjenom i da će se bilo kakav znak kineskih ambicija suočiti sa strategijom obuzdavanja. Američki stav prema Kini ovakvim glasovima sve više pruža satisfakciju potvrđivanja njihovih predviđanja, čime im daje uticaj da guraju upravo onakvo drsko i destabilizujuće ponašanje kakvo američka politika nastoji da spreči.

Sjedinjene Države su u nadmetanju sa Kinom – to je činjenica i ostaće tako dobar deo ovog veka. Pitanje koje se postavlja je da li bi Sjedinjene Države trebalo da se takmiče unutar stabilnog međunarodnog okvira, nastavljajući da integrišu Kinu, umesto što pokušavaju da je izoluju po svaku cenu. Naprsli, podeljeni međunarodni poredak, obeležen državnim restrikcijama i taksama na robu, doveo bi do smanjenja prosperiteta, trajne nestabilnosti i do realne mogućnosti izbijanja vojnog sukoba u kojem bi učestvovali svi upleteni akteri.

Predsednik SAD Donald Tramp i predsednik Kine Si Đinping vrše smotru trupa ispred Velike sale naroda, Peking, 09. novembar 2017. (Foto: AP Photo/Andy Wong)
Predsednik SAD Donald Tramp i predsednik Kine Si Đinping vrše smotru trupa ispred Velike sale naroda, Peking, 09. novembar 2017. (Foto: AP Photo/Andy Wong)

Slom globalizacije je, naravno, cilj mnogih vodećih ličnosti u Trampovoj administraciji. Sam predsednik je osudio „globalizam“ i smatra slobodnu trgovinu načinom na koji druge zemlje pljačkaju američku industriju. On američka savezništva smatra prevaziđenim, a međunarodne institucije i norme besmislenim ograničenjima nacionalnog suvereniteta. Desničarski populisti su godinama baštinili ove stavove. A mnogi od njih, naročito unutar Sjedinjenih Država, shvataju da je najlakši način za razbijanje čitave liberalne međunarodne arhitekture aktiviranje hladnog rata protiv Kine. Još čudnije je to što oni koji su proveli decenije u izgradnji te iste arhitekture sada spremno podržavaju agendu koja vodi njenom sigurnom uništenju.

NE TAKO TAJNA STRATEGIJA
Mudrija američka politika, usmerena na pretvaranje Kine u „odgovornog interesenta“, još uvek je moguća. Vašington bi trebalo da podstakne Peking da praktikuje veći uticaj u svom regionu i izvan njega dok god svoju snagu koristi kako bi ojačao međunarodni sistem. Kinesko učešće u naporima da se spreče globalno zagrevanje, nuklearna proliferacija, pranje novca i terorizam bi trebalo hrabriti – i ceniti. Inicijativa pojas i put bi mogla da postane blagodat za deo sveta u razvoju ukoliko bi se realizovala na otvoren i transparentan način, čak i u saradnji sa zapadnim zemljama gde god je to moguće. Peking bi, sa svoje strane, morao da prihvati američke kritike o ljudskim pravima, slobodi govora i građanskim slobodama.

Najopasnija žarišta će, po svemu sudeći, biti Hongkong i Tajvan, gde je status kvo fragilan, a balans snaga na strani Pekinga. Pentagon je, prema nekim izveštajima, simulirao 18 ratnih scenarija protiv Kine povodom Tajvana i Kina je odnela pobedu u svakom od njih. Vašington bi morao staviti do znanja da će bilo kakva kineska pobeda te vrste biti Pirova, i da će dovesti do ekonomskog kolapsa u Hongkongu i Tajvanu, masovne emigracije iz tih područja i međunarodne osude. Ukoliko Peking oštro postupi u Hongkongu ili Tajvanu, američka politika saradnje će postati neodrživa za mnogo godina.

Novi konsenzus o Kini je ukorenjen u strahu da će ova zemlja u nekom trenutku osvojiti svet. Ali ima razloga za veru u američku moć i svrhu. Ni Sovjetski Savez ni Japan nisu uspeli da osvoje svet, uprkos sličnim strepnjama o njihovom usponu. Kina raste, ali se suočava sa nizom unutrašnjih izazova, od demografskog pada do nagomilanih dugova. Ranije se menjala i biće prinuđena da se menja i u budućnosti ukoliko kombinovane snage integracije i odvraćanja nastave da je pritiskaju. Elita iz Pekinga zna da je njihova zemlja prosperirala u stabilnom, otvorenom svetu. Ona ne želi da uništi taj svet. A uprkos deceniji političke stagnacije, veza između uspona srednje klase i zahteva za većom političkom slobodom je realna, što je očigledno u dva kineska društva na koja Peking pažljivo motri – Hongkongu i Tajvanu.

Neki američki posmatrači govore o dalekovidosti Kine, o njenom strpljivom, tajnom planu za svetsku dominaciju, koji se uporno sprovodi od 1949, ako ne i ranije. Akademik i bivši funkcioner američkog ministarstva odbrane Majkl Pilsberi je to nazvao „stogodišnjim maratonom“ Kine, u knjizi koju je nahvalila Trampova administracija. Ali tačniji opis je onaj koji govori o državi koja se teturala od tesnog savezništva sa Sovjetskim Savezom do sino-sovjetskog razlaza, od Velikog skoka napred do Kulturne revolucije i na kraju do kapitalističke priče o uspehu, te od dubokog neprijateljstva prema Zapadu do tesnih veza sa Sjedinjenim Državama i nazad do flerta sa neprijateljstvom. Ukoliko je ovo maraton, onda je on išao duž neke čudno vijugave staze, koja je na mnogo mesta mogla da ga potpuno zaustavi.

Za to vreme, Sjedinjene Države su od od 1949. godine strpljivo gradile strukture i politike za stvaranje stabilnijeg, otvorenijeg i integrisanijeg sveta, pomažući raznim zemljama da u njega uđu, a odvraćale su one koji su nastojali da ga unište – i sve to sa zapanjujućim uspehom. Vašington je bio sve samo ne kolebljiv i fokusiran na kratkoročne ciljeve. U 2019. godini, američke trupe su i dalje na obalama Rajne, i dalje čuvaju Seul, i dalje su na Okinavi.

Južnokorejski i američki vojnici prisustvuju vežbama gađanja nedaleko od Seula, april 2017. (Foto: AFP /Jung Yeon-Je)

Kina predstavlja nov i veliki izazov. Ali ukoliko Vašington ostane hladne glave i strpljivo nastavi da vodi politiku povezivanja i odvraćanja, primoravajući Kinu da se prilagodi i istovremeno se i sam prilagođavajući kako bi joj napravio mesta, neki akademik bi u decenijama dalekoj budućnosti mogao da piše o ne tako tajnom planu Amerike da proširi zonu mira, prosperiteta, otvorenosti i humane vladavine širom sveta – o maratonskoj strategiji koja je urodila plodom.

 

Farid Zakarija je autor emisije „DžPS Farida Zakarije“ koja se emituje na Si-En-En-u, kao i knjige „Postamerički svet“

 

Naslovna fotografija: Xinhua/Yin Bogu

 

Izvor Foreign Affairs