Саша Илић: Хандке не заслужује ниједну награду, ставио се на страну прогонитеља

Како Пешчаников колумниста види дешавања око доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу

Озбиљне невоље сустигле су писца Петера Хандкеа, коме је уручена Нобелова награда за књижевност, док су испред Концертне хале у Стокхолму организована два скупа: један у знак протеста против овакве одлуке Нобеловог комитета, а други у знак подршке. Први је организовала Теуфика Шабановић, чији су чланови породице страдали у сребреничком геноциду. Овом приликом придружило јој се Удружење Мајке енклаве Сребреница и Жепа, као и још нека удружења из БиХ.

Други скуп је иницирала Божица Живковић Рајилић, председница Удружења жена жртава рата Републике Српске. Хандке је за то време, кријући свој тешки багаж из деведесетих испод црног фрака, ушетао у Консертхусет и сачекао свој ред за излазак на подијум. Да је имао мало више куражи у том тренутку, он би се искрао са те церемоније и погледао свет очима неког од својих књижевних јунака из периода пре пада Берлинског зида, при чему би могао да на улицама Стокхолма види управо оно што је призивао само дан раније.

Наиме, тада је покајнички изјавио како би највише волео да помири ставове оних који га величају и нападају, односно да сретне једну мајку из Кравице и једну из Сребренице, али је убрзо додао како је то наивна идеја коју је немогуће реализовати. Но да је Хандкеа на овој церемонији играо, рецимо, Бруно Ганц, и да се све одвијало у режији Вима Вендерса, тако нешто би се и догодило и свет би можда гледао процес једног покајања, услед ког би писац одбацио своју анђеоску (књижевну) егзистенцију и определио се за пут обичног малог човека коме је помирење међу људима, далеко од очију гнусних медија, важније од свега што су му критичари спочитавали деценијама. Али пошто ово није био Вендерсов филм, већ Хандке њим самим, сценарио се одвијао већ утврђеним „анђеоским“ током.

Зато је последњи држављанин Милошевићеве СРЈ остао да саслуша лаудацију професора Олсона из Шведске академије, да би затим одшетао до подијума, руковао се са краљем Карлом XVI Густавом, предао папирић са својим ИБАНОМ, који је пронашао у задњи час, и осмехнуо се публици. Само сат времена пре тога је прегледао честитке које су му стизале непрестано, пре свега са периферије коју је, баш како је то нагласио Нобелов комитет, „својом језичком домишљатошћу истражио“, као да је знао да ће му баш она једног дана донети највеће признање али и највећу муку. А све је ваљда почело са одушевљењем српског министра одбране Александра Вулина, који му је међу првима честитао, дајући целом овом случају специфичну „српску“ визуру, при чему је навео да је Хандке од „моћних добио награду за приповедачку вештину, од Срба награду за храброст“.

Нешто слично је јуче рекао и Александар Вучић у својој честитки. „Ова награда јесте награда за Ваш изузетан књижевни рад, за Ваше знање и стваралаштво, али исто тако и за неприкосновене моралне одлике, за храброст и достојанство, којима се борите за своје идеале врхунског интелектуалца“, поентирао је председник Србије. И Вулин и Вучић су проценили да је дело Петера Хандкеа одлуком Нобеловог комитета верификовано не само као естетска вредност по себи, већ као целовито „књижевно, интелектуално и хуманистичко“ дело које једним својим аспектом на светској сцени заступа и њихов политички интерес, проистекао из дубинског континуитета са Милошевићевом политиком. То је уосталом потврдио и министар културе Владан Вукосављевић који је у друштву са Емиром Кустурицом недавно однео Хандкеу на поклон ћириличну ракију од шљиве, као меру српског идентитета.

Ни интелектуална сцена у Србији није остала скрштених руку, већ је у сусрет Хандкеовој награди приредила прави културни спектакл на каналима РТС-а, у режији Владимира Кецмановића и Мухарема Баздуља, али са много мање интелектуалности него што су је показали председник и његови министри. Тако су се у помпезно најављиваној емисији срели Горан Гоцић и Љубиша Ристић, изневши нечувену апологију Милошевићеве политике преко одбране Хандкеове „естетике“. Гоцић је то потом педантно елаборирао у Политици, поредећи овог писца са Бајроном, Хемингвејем, Сартром и Савонаролом, желећи заправо да покаже како је Хандкеово опредељивање за Милошевићеву опцију у југословенском рату била демонстрација интелектуалног интегритета.

Убрзо се огласила и „група српских интелектуалаца која је упутила апел Нобеловом комитету, домаћој и иностраној јавности“, осудивши „политичку кампању против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца“. Заправо, ова група јавних делатника је пласирала свој проглас заснован на негацији геноцида у Сребреници, који структурно и идејно подсећа на дискурс Срђе Трифковића, иначе једног од потписника овог апела. У контексту са честиткама и здруженим деловањем медијских радника, овај проглас је само довршио неисказану мисао Вучића и Вулина, односно разлог због чега им је важан овај писац, али не његов књижевни опус, већ оно што он на светској сцени симболизује, а што се конституише управо дискурсом који код аустријског писца критикује оно што домаћа јавност у Србији брани по сваку цену. А то је Хандке као Милошевићева сабласт.

Када би та димензија нестала, истог часа би се угасило и интересовање за њега у београдским политичким и интелектуалним круговима, укинули би му статус почасног грађанина Београда и поцепали онај пасош СРЈ, јер такав, никакав, тек неки аутор Голмановог страха од пенала или писац сценарија за Небо над Берлином овде готово никоме није ни потребан. Те стога није питање да ли је Хандке требало да добије Нобела за своја књижевна дела, већ да ли је као Милошевићева сабласт могао да понесе то одличје. Његови критичари и бранитељи углавном су усмерени на ту димензију, док се Нобелов комитет прави као да никада за њу није ни чуо. Но једно је сигурно, писац који се у једном тренутку свог живота ставио на страну прогонитеља, макар то било из пуке радозналости према периферији или зарад ружења своје публике, никада не сме бити награђен, макар му та колајна била додељена само за поезију за децу.

 

Аутор Саша Илић

 

Насловна фотографија: Alain Jocard/AFP via Getty Images

 

Извор Пешчаник, 11. децембар 2019.