Začarani krug stvaranja novca

Imamo začarani krug u kome plaćanje duga stvara oskudicu novca, a jedini način da se to prevaziđe je pozajmljivanje još više novca

Današnji model stvaranja novca funkcioniše samo dok je sve veća većina zadužena, a sloj investitora sve manji. Kao takav, on po svojoj logici generiše sistemsku korupciju i pojave poput pranja novca, klijentelizma, protekcionizma…

Većina novca se, u osnovi, stvara po modelu koji potiče iz doba kada je novac bio samo gotovina ili zlato, a svrha banke je bila da čuva postojeći novac. Banka uzima gotovinu ili zlato klijenta u depozit, a potom novac iz depozita može pozajmljivati, uz zadržavanje dela kao rezerve (frakcionalno bankarstvo, tradicionalno, 10 odsto). Logika je da većina ljudi novac većinu vremena drži u banci, a rezerve služe za obezbeđenje ako deponenti žele da povuku novac. Ovaj proces (multiplikator novca) od depozita stvara masu novca, sa samo 10 odsto pokrića. Problem je što zahteva zaduživanje ljudi. Čak i otplata kredita, budući da ne ide nikome nego anulira dug, nije osnov stvaranja novca. Posledica je stalna potreba za davanjem novih kredita.

Ovaj koncept stvaranja novca je internacionalizovan 1944. godine, u Breton Vudsu, kada je sporazumom prihvaćen kao osnov za međunarodno upravljanje finansijama. Ugovoreno je da će centralne banke održavati fiksne kurseve između svojih valuta i dolara, a da će SAD otkupljivati dolare za zlato, na zahtev. Kao rezultat, ostale države su akumulirale rezerve u dolarima, a radi lakšeg skladištenja počele su da kupuju američke državne hartije. SAD su tokom Vijetnamskog rata preplavile tržište hartija, zbog čega su ostale države počele da se vraćaju zlatu, da bi SAD 1971. godine jednostrano ukinule fiksni i uvele plutajući kurs dolara. Danas, uprkos velikom deficitu, spoljnom dugu i neobuzdanom štampanju dolara, prema podacima MMF-a, oko 61 odsto rezervi država i oko 40 odsto duga je denominovano u dolaru.

VAŽNA PROMENA
Do danas, ovaj model je pretrpeo i neke suštinske izmene. Glavna se sastoji u tome što banke danas uglavnom ne isplaćuju zajmove u novcu, nego ih upisuju na račun ili izdaju ček. To bitno menja situaciju. Banke i dalje moraju da održavaju 10 odsto depozita, ali više ne isključivo u trezoru već i na računu rezervi kod centralne banke. To im, kako je u pitanju obračun bez gotovine, daje prostor za šire gledanje. One moraju da upišu depozit u trezoru, ali to mogu da tumače kao 10 odsto svog depozita. Time dobijaju prostor za obračunski višestruko veći depozit, kao obaveznu rezervu. Taj ciljni depozit stvaraju davanjem kredita dok ne dostignu potrebnu sumu.

Druga razlika je to što se bankarske operacije odvijaju stalno. A budući da banke ne prate stalno koliko im je dozvoljeno za pozajmice, one u praksi pozajmljuju prema svom planu ili promotivnoj ponudi u tom trenutku, uzimajući u obzir da li se procenat rezervi sagledava dnevno ili nedeljno. Ako nemaju potreban iznos rezerve, pozajme kod druge banke ili kod centralne banke. Tako danas banke mogu da stvaraju nove depozite iz ničega. U tom procesu, upisujući brojke prema pravilima, banka „pozajmljuje“ novac koji ne postoji, a kada izvrši unos depozita na naznačeni račun stvara novac.

Zaposleni u banci prebrojava novac i pakuje u zavežljaje (Foto: REUTERS/Jo Yong-Hak)
Blagajnik u banci prebrojava novac i pakuje u zavežljaje (Foto: REUTERS/Jo Yong-Hak)

Takvo stvaranje novca je nalik neovlašćenoj emisiji, ali se razlikuje. Stvaranje novca u bankama je deo svrhe bankarstva. Čim mogu da uzmu novac štediša i pozajme ga, moć da stvaraju novac im je data. Stvaranje depozita ni iz čega samo je vulgarizacija multiplikacije novca. Drugo, stvaranje novca im dozvoljavaju zakoni. Za banku, depozit je obaveza (dug) i deponent može u svako doba zatražiti taj novac u gotovini ili napisati ček kojim ga prenosi u drugu banku. To se uravnotežuje ugovorom o zajmu, što je za banku imovina koja će biti isplaćena u budućnosti.

Problem je što banke stvaraju novac koji je, praktično, „obećanje“ koje zajmoprimci mogu koristiti kao novac. Banke imaju dug, ali i povlašćen položaj: plaćaju malu ili nikakvu kamatu, i „obećanje“ se koristi kao novac pa najveći deo duga nikada ne mora biti vraćen (dok sistem traje). Uz to, moć stvaranja novca mogu da koriste za kupovinu druge finansijske imovine. Kada banka kupi državni zapis, iako sebi stvara obavezu u obliku unosa depozita, dobija hartiju kojom joj se obećava vraćanje glavnice i kamate, te operacija nalikuje na kredit.

Uravnoteženje obaveza banke po osnovu stvorenog novca samo „aktivom“ po ugovorima o zajmu nije sigurno. Ako mnogo imovine banke počne da gubi vrednost zbog neplaćanja, kapital može postati manji od obaveza. Tada ih vlada spasava ili izbacuje.

DUŽNIČKA EKONOMIJA
Teorijski, frakcionalne rezerve bi trebalo da su osnov bankarskih kredita, da bi se stvorio novac na bankovnom računu. Novac sa bankovnog računa se koristi za plaćanja, i sve dok se plaćaju robe i usluge, taj novac kruži privredom. Međutim, zajmoprimci moraju da vraćaju novac. Kad dužnik vrati glavnicu zajma banci, taj novac prestaje da cirkuliše i nestaje iz novčane mase. Dug mora biti vraćen sa kamatama, ali isplate kamata ne umanjuju novac jer idu bankama koje ih koriste za svoja plaćanja. Faktički, zajmoprimci su opterećeni rentom za novac koji banke obezbeđuju privredi.

Savremena praksa je stvorila dodatne komplikacije. Pojavili su se drugi subjekti koji pozajmljuju novac. Kako samo banke mogu da stvaraju novac, svako drugo kreditiranje mora biti novcem koji je već stvorila banka. U ovoj vrsti ulaganja, poput ulaganja u obveznice i komercijalne zapise, investitor kupuje ugovor („vrednost“). U osnovi, radi se o pozajmici novca uz kamatu. Ako se uloži novac u obveznicu ili garanciju kompanije koja potroši novac, novac izlazi iz opticaja, ali kompanija i dalje duguje taj iznos sa kamatom. Kada dužnička-investiciona ekonomija dobije dužnički stvoren novac, novac je dva puta pozajmljen, a samo jednom stvoren, te ukupni dug može prevazići raspoloživi novac.

Bankarska službenica prebrojava dolare i juane u banci (Foto: Xinhua)
Bankarska službenica prebrojava dolare i juane u banci (Foto: Xinhua)

Druga praksa je prodaja kredita od strane banaka. Ono što se dogodi je to da druga institucija od banke kupuje kredit kao investiciju. To se naziva sekundarno tržište. U bilansu banke, prodaja zajma briše i imovinu i obavezu iz bilansa stanja. Oni postaju uravnoteženi i otvaraju put za nove kredite. Novac na računu zajmoprimca čiji je zajam prodat nije stvoren, a ugovor o zajmu je skinut iz aktive bilansa banke. Međutim dug nije neizmiren, nego je samo otišao iz banke u drugu banku. Zajmoprimac još uvek ima dug. Dug se umnožava a novac ostaje isti.

Razvojem računarskog poslovanja, razvija se i tržište finansijskih derivativa, često nedospelim i nenaplativim, koje zbog aleatornosti podseća na kockanje (otuda i naziv „kasino ekonomija“), a primenom računarskih programa postaje visoko frekventna trgovina, u kojoj je teško pratiti promene vlasništva nad hartijama (kojima se takođe stvara „novac“). Ove operacije imaju dejstvo kao i pozajmljivanje na sekundarnom tržištu, samo što je ubrzano algoritmima (koji ne moraju da imaju racionalno ekonomsko uporište) i omogućava znatno više iznose transakcija, izvan kontrole nacionalnih i međunarodnih regulatora. U osnovi, stvara se dug bez stvaranja novca. Tako se došlo u situaciju da su SAD u julu 2019, imale: novac (1,5 biliona), likvidnu novčanu masu M1 (2 biliona), dekretni novac M2 (11 biliona), dugove građana (15,5 biliona), poslovne dugove (15,5 biliona) i javni dug (21 bilion).

PIRAMIDALNA ŠEMA
Danas je, generalno, najmanje novca u valuti, a zatim u „depozitima po viđenju“, sa kojih deponent uvek može uzeti novac, a najviše u dugoročnim štednim depozitima i određenim vrstama investicionih fondova, što je novac koji ne kruži u realnoj ekonomiji. Privreda ne može da plati dug i pokušava da izbegne propast plaćanjem kamate i dovoljno glavnice da ne padne u docnju i pozajmljivanjem još više novca. Tako imamo krug, u kome plaćanje duga stvara veliku oskudicu novca, a jedini način da se to prevaziđe je pozajmljivanje još više novca, što je – piramidalna šema.

Dug je, od 1960, kada je bio malo viši od dvostruke ponude novca, do 2010. godine bio četiri puta veći od ponude novca, odnosno ispoljavao je eksponencijalni rast. Stoga je privreda morala da raste, bez obzira da li ljudima treba ili ne, a ljudi su morali da kupuju sve više, čak i kada za tim nemaju potrebu. Sve postaje pitanje stalnog rasta, nevezano za tržište. Preduzeća imaju sve manje novca a moraju da obezbede rast, pa pokušavaju da dobiju više za manje. Trend je smanjenje radne snage, plata, beneficija, kvaliteta proizvoda ili usluge i preusmeravanje radne snage u zemlje sa niskim platama i lošom zaštitom na radu. Otuda smisao seljenja proizvodnje na drugi kraj sveta – da se proizvodi nešto što bi se moglo napraviti kod kuće – i dopremanje te robe nazad, da se proda. Osnovni uzrok za to je monetarni sistem u kome se vrši stalna isplata kamata iz realne ekonomije u finansijski sektor. Kuda sve to ide vidi se iz toga da, od jula 2019. godine, dug države, građana i kompanija u SAD iznosi 52,6 biliona dolara. Kamata na sve to, pri prosečnoj stopi od 3 odsto, bila bi 1.578.000.000.000 (1.578 biliona) dolara godišnje. Ako je američki BDP oko 19 biliona, znači da 8 odsto BDP-a ide samo na kamatu.

Kome se plaća kamata? Kamata na državni dug plaća se investitorima koji drže državne hartije od vrednosti ili obveznice. Kamata na dug kompanija i građana plaća se akcionarima banke ili drugim investitorima putem različitih finansijskih ulaganja. Novac, dakle, ide iz proizvodne ekonomije u investicionu ekonomiju, odnosno od obveznika kamate ka primaocima kamata.

Podaci o prosečnim primanjima stanovništva u periodu od 1967. do 2016. potvrđuju da se bogati sve više udaljavaju od ostalih. U istom periodu dug je rastao mnogo bržim tempom od prihoda. Ako dugovi rastu brže od prihoda, održivost sistema može opadati i kad prihodi rastu. Od krize 2008, većina stanovništva je imala prosečnu negativnu neto vrednost primanja, a jedini segment čija je neto vrednost primanja porasla iznad nivoa pre pada su gornji slojevi. Tamo ide novac.

Pešak prolazi pored saobraćajnog znaka koji pokazuje ka Volstritu, u blizini Njujorške berze (Foto: Scott Eells/Bloomberg)
Pešak prolazi pored saobraćajnog znaka koji pokazuje ka Volstritu, u blizini Njujorške berze (Foto: Scott Eells/Bloomberg)

Novčani sistem u kojem se novčana masa stvara okamaćenim dugom je osnova ekonomske nepravde. Sam novac se sistemski krade radnicima i siromašnima i daje bogatima. To  je funkcionalno neodrživo, jer se pritiskaju niži nivoi i neizbežno vodi ka njihovom trošenju i gubitku proizvodne moći. Iz tog razloga, održavati ga, ili menjati centralizovanim digitalnim supstratom, nije svrsishosno. Šire posmatrano, pitanje je da li će oni koje upravljaju stvaranjem novca biti spremni da uspostave održiv model stvaranja novca ili bar da se vrate izvornom frakcionalnom bankarstvu (makar i digitalno), pre kraha i bez prinude?

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend i na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu. Eksluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Jose Luis Gonzalez/File Photo

 

Izvor Novi Standard