Kad vašu zemlju prvi put u istoriji „izazovom za NATO“, alijansu koja okuplja 29 država na čelu sa SAD – kako da odreagujete? Kina – koja je sada postala taj „izazov“ – prvo je napravila dugu pauzu. A onda je usledio diplomatski „osmeh od uva do uva“ jer su to za Peking dobre novosti. Njihov smisao je u tome što su se članice NATO razišle u mišljenjima o Kini.
Na samitu NATO u Londonu zaključili su da je „porast uticaja Kine i njena spoljna politika predstavljaju i mogućnosti i izazov na koje Alijansa mora zajedno odgovoriti“. Portparol kineske diplomatije na ovo je odreagovao rečima: iako su SAD to tražile – neke zemlje su odbile da Kinu proglase za protivnika.
Sa solidnim zakašnjenjem, pojavio se i komentar u Ženmin Žibao u kojem se navodi da je zemlje članice NATO `aktivno obrađivao` državni sekretar SAD Majkl Pompeo, koji ih je ubeđivao da je Kina „ogromna pretnja“ za Alijansu. A da im je stalni predstavnik SAD pri NATO – Kajl Hačison – `bajao` da je Kina već danas pretnja i da se zato mora prisiliti da „poštuje globalna pravila“.
Rezultat je bio: pomenuti „izazov“ i „mogućnosti“. Uprkos tome što je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg ocenio: Kina je sve bliže promeni globalnog odnosa snaga, ali Alijansa ne želi da sebi pravi „nove protivnike“ niti da se upetljava u „probleme Južnog Kineskog mora“.
Tim povodom je francuski predsednik Emanuel Makron rekao: „Kina – u čisto vojnom smislu – ne treba da bude objekat naše kolektivne odbrane“. Ove i ovolike razlike su – događaj. ne samo za Kinu. Jer, ako članice NATO imaju veoma različite poglede na to ko im je protivnik – onda Alijansa ima velike probleme.
Kineski mediji su proteklih dana naglašeno obratili pažnju na tv-nastup ministra ekonomije Nemačke Petera Altmajera u kojem je objasnio zbog čega vlada Angele Merkel nije zabranila korišćenje kineskih tehnologija 5G (korporacije Huavej). Ukazali su da SAD na svoje saveznike vrše pritisak u stilu: ako Kineze sa njihovim najnovijim tehnologijama pustimo na Zapad – oni će sve prisluškivati, sve videti i sve pratiti. Pa citirali ove Altmajerove reči: „Mi nismo organizovali bojkot američkih tehnologija kada se otkrilo da su SAD prisluškivale čak i telefon Angele Merkel“.
Bio je to efektan argument, ali je ambasador SAD u Berlinu, Ričard Grenel, na njega odreagovao rečima: upoređivati Sjedinjene Države i Kinu – to je vređanje hiljada američkih vojnika koji štite bezbednost Nemačke, a i miliona Amerikanaca koji su privrženi moćnoj zapadnoj alijansi. Dakle: opasnost je hipotetičko kinesko prisluškivanje-praćenje, a nije realno američko prisluškivanje (čak i Merkelove). Ali, otkud `uvreda`? Grenel je objasnio: „Ne postoji moralni ekvivalent između Kine i SAD“.
Vojna dominacija SAD ima za njih smisla samo ako im obezbeđuje i ekonomsku dominaciju, pre svega nad njihovim saveznicima koji ne smeju da kupuju od Rusije ni gas ni S-400. Kineski politikolozi ukazuju da je sve još komplikovanije. Jer, nekada se o SAD moglo govoriti kao o celini, a danas u Vašingtonu postoje najmanje dve spoljne politike. I prema Kini i prema svetu.
U Pekingu se naglašava da su obe antikineske, ali da ipak postoji razlika između radikalnih republikanaca poput Marka Rubia ili Teda Kruza, autora mnoštva antikineskih zakonskih inicijativa i demokrata. Jer, demokrate su protiv svega što radi Tramp, pa i protiv njegovih trgovinskih ratova sa Kinom, Indijom, Japanom, Brazilom i Argentinom. o Rusiji i da se ne govori.
Kako se pri takvom stanju stvari može govoriti o normalnoj spoljnoj politici SAD? I kako da Francuska i Nemačka stanu iza strateških ideja Sjedinjenih Država kad u samoj Americi postoje bar dva pogleda na zbivanja u svetu? U Pekingu se drže formule: ne padati na (američke) provokacije u vidu sankcija, carina i ostalog. Reagovati samo koliko je neophodno. I osmehivati se! Obavezno se osmehivati…
Autor Dmitrij Kosirev
Naslovna fotografija: REUTERS/Kim Hong-Ji
Izvor Fakti, 12. decembar 2019.
