Politička realnost u BiH u očima jednog putopisca

Satanizovati Handkea u BiH je lako, ali šta ćemo sa Stivensonom i svim drugim „Stivensonima“ koji polako počinju da misle svojom glavom

Putopisci sa zapadnih strana oduvek su rado i radoznalo špartali Balkanom ili, kako se nekada govorilo, „Evropskom Turskom“. Njihovi putopisni izveštaji i svedočenja spadaju među najznačajnije izvore podataka o prilikama i životu onoga dela Evrope koji se uvek smatrao nečim polustranim i drugačijim, onespokojavajućim, ali i izazovnim drugim Ja. Nije se moglo otvoreno poreći da je u antičkoj Heladi, dakle na Balkanu, bila jedna od kolevki evropske civilizacije, ali ni prenebregnuti realnost i posledice njene viševekovne odvojenosti od hrišćanske Evrope osmanskim zidom i islamskim zabranom.

Kao granična i višestruko složena provincija, Bosna i Hercegovina je, pogotovo u prekretnom XIX veku, bila posebno privlačna destinacija putnika sa Zapada. U zavisnosti od zemlje iz koje su dolazili, stručnog obrazovanja i profesionalnog interesovanja, kao i političkih namera, ideoloških naočara i ličnih osobina, a i spisateljskog dara, putopisci su sastavljali izveštaje koji su se po mnogo čemu razlikovali, ali svi, bez razlike, bili na određeni način zanimljivi i saznajno korisni.

Štaviše, u svima se, manje ili više, ogledala, odnosno probijala stvarnost Bosne i Hercegovine, neretko i nezavisno od autorske pozicije, namere i namene napisanog, što im, kao izvorima za upoznavanje sa nepatvorenom prošlošću, pribavlja izuzetan značaj. Iz putopisnih fragmenata moguće je sklopiti verodostojan mozaik zemlje i ljudi, kako u horizontalnim presecima tako i u transistorijskoj vertikali bosanskohercegovačke povesne sudbine.

U predgovoru čuvenom putopisu britanskog arheologa Artura Džona Evansa (1851-1941) Pješke kroz Bosnu i Hercegovinu tokom ustanka avgusta i septembra 1875 ( London, 1877; prevod – Sarajevo, 1973), Milorad Ekmečić je razložno konstatovao: „Svojim djelom Evans je stao da zagrijava britansku javnost za istočno pitanje s one strane kojoj ono do tada nikada nije pristupalo – sa strane nacionalnih pokreta i prava balkanskih naroda na oslobođenje. Doduše, to je učinio nesvjesno i bez izričite volje, ostavljajući među svojim ocjenama prostora britanskom čitaocu da sam nađe neko novo rješenje. On je sam konsekventno ostajao na britanskim zvaničnim pozicijama, kojima je još pokušao dati i jedno uzvišeno tumačenje iz prve ruke i sa lica mjesta“.

Tako je Evansovo brižljivo sačinjeno i sadržinski razuđeno delo postalo nezaobilazno vrelo za upoznavanje sa stanjem u Bosni i Hercegovini u vreme kad je on u njoj boravio. Evansa i njegovog putopisa, a i Ekmečićevog zapažanja, setio sam se čitajući jedno savremeno svedočenje sa putovanja po Bosni i Hercegovini.

PUTOPIS „KROZ BALKAN“
Na prilično popularnom i posećivanom portalu Protivudar (CounterPunch) već nekoliko nedelja u nastavcima se objavljuje putopis „Kroz Balkan“ Metjua Stivensona, poznatog američkog novinara i publiciste nastanjenog u Švajcarskoj. Stivenson je autor većeg broja knjiga i ogleda, u tematskom rasponu od političke analitike do putopisa, kao i dokumentarnih televizijskih emisija i video-zapisa. Poslednji nastavci, objavljeni tokom decembra, odnose se na autorovo kretanje kroz Bosnu, konkretno od Zagreba, preko Banjaluke, do Sarajeva. Stivensonu Bosna i Hercegovina nije terra incognita. Odrastao je u porodici u kojoj se čitao Andrić, a Na Drini ćuprija mu je bila prva pročitana knjiga o zemlji koju je, kao mlad, posetio još sedamdesetih godina prošlog veka.

Može se, u celini, reći da ovaj putnik koji Bosnu i Hercegovinu ne pohodi samo da bi je ponovo video, već o viđenom i izvestio, ne dolazi sa nekom izrazitom tendencioznom namerom, ali i da u mentalnom prtljagu nosi mnoge stereotipne predrasude, dok su mu saznajne i vrednosne koordinate determinisane „politički korektnim“ odnosom na Zapadu prema zemlji u kojoj je u prvoj polovini devedesetih vođen surov međuetnički građanski rat, sa elementima verskog sukoba.

Most Mehmed paše Sokolovića u Višegradu (Foto: Wikimedia)
Most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu (Foto: Wikimedia/Isonandra gutta)

Pored toga, najsvežija lektira u vezi sa Bosnom i Hercegovinom mu je knjiga Kristofera Beneta, Direktora Fondacije za zaštitu istorijskog nasleđa u Sarajevu i ranijeg zvaničnika u Kancelariji visokog predstavnika (OHR) Paralizovan mir u Bosni (2016), koju je čitaocima svesrdno preporučio niko drugi do Pedi Ešdaun. Stivenson se pouzdaje u Benetovu dijagnozu društvenih i političkih prilika u BiH, pa ga citira: „Bosna nije samoodrživa demokratija, a politički sistem isto je onako veroloman i zatrovan kao što je to bio i pre izbijanja neprijateljstava… Glavna slabost izbornog sistema u Bosni jeste u tome što kandidat, da bi dobio izbore, treba da osvoji glasove isključivo jedne etno-nacionalne grupe“.

Navođenje je opravdano, Benet je u pravu, ali samo do postavljanja pitanja zašto je to tako i odgovora koji on na njega daje. Kad, recimo, Nenad Kecmanović progovori o „nemogućoj državi“, onda je to izraz velikosrpskog hegemonizma i potencijalnog separatizma. A Benet se, vidimo, s njime slaže u dijagnozi, samo što drugačije tumači etiologiju bolesti i zalaže se za terapiju u skladu sa suprotstavljenom ešdaunovskom školom političke medicine.

Pošto Stivenson ne ide dalje od navoda, bez komentara, dobro je što kao polazište i teorijski oslonac citira Benetovu konstataciju. To je svojevrsni hermeneutički ključ za razumevanje poruka njegovog putopisa koji, van autorove namere (a možda i ne baš sasvim van nje?) u koordinatama stereotipne, „politički korektne“, crno-bele i jednostrane racionalizacije složene stvarnosti Bosne i Hercegovine, saopštava važne elemente istine o njoj.

Već opisujući svoje putovanje od Zagreba do Banjaluke, naš putopisac kazuje da je  autobus bio pun bosanskih Srba, „možda najnevoljenijeg naroda na Balkanu“. Zatim, u skladu sa istom projekcijom, govori kako je, na putu do banjalučke železničke stanice, prošao pored skupine ljudi „koji su svi nosili kožne jakne, pušili i pili pivo iz konzervi i grejali se na nečemu što je izgledalo kao zapaljeni kontejner. Ja sam njima sigurno ličio na haškog istražitelja, a oni meni na osumnjičene koje bi sa hladnoće trebalo strpati na toplo“. Iskreno, ali i pomalo opsesivno, zar ne?

U vozu je, nastavlja, na raspolaganju imao gotovo ceo vagon, jer tog zimskog popodneva, sve u svemu, nije bilo više od „pola tuceta“ putnika. U kupeu je nastavio sa čitanjem Benetove knjige koja mu je pomogla da objasni tako mali broj putnika na liniji Banjaluka – Sarajevo. „Sama ta linija je razlog. Dve strane se ne mešaju rado“. Opet tačno, ali zašto? Putopisac na takva pitanja nije dužan da odgovara i bolje je što to ne pokušava da učini, pogotovo sledeći Beneta. Od njega je dovoljan snimak situacije. Hvala mu na tome!

Ljudi prolaze u blizini Sebilj česme u centru Baščaršije u Sarajevu (Foto: Quim Roser/Cultura Travel/Getty)
Ljudi prolaze u blizini Sebilj česme u centru Baščaršije, u Sarajevu (Foto: Quim Roser/Cultura Travel/Getty)

Boravak u Sarajevu, koje prikazuje u pretežno sivim tonovima, Stivenson protkiva reminiscencijama na dalju prošlost, ubistvo Franca Ferdinanda, pri čemu napominje da je prestolonaslednik u zgradi Većnice popio čaj posle prvog pokušaja atentata, a da su Srbi u poslednjem ratu to zdanje „do temelja spalili“, kao i da je u jednom njenom krilu  napravljena replika sudnice Haškog tribunala…, da bi potom naveo tekst sa spomen ploče, sa podatkom o tome da je samo u jednom danu 3.777 granata ispaljeno na grad sa okolnih brda, onda obilazi „Sarajevsku ružu“, podseća nas na Markale, kao potvrđeno srpski zločin koji je prelio čašu… Vodič mu je mladi diplomirani istoričar, čiji je otac poginuo negde kod Goražda, a koji na pitanje ima li ijednog prijatelja među Srbima, posle kratkog razmišljanja odgovara odrečno.

Sve je, dakle, o Sarajevu predočeno u skladu sa „politički korektnim“ narativom o gradu mučeniku i Srbima kao vinovnicima njegove tragedije. Slika je verodostojna, jednobojna i sumorna… Bez pitanja zašto? Ali, ovo je ipak samo putopis.

STIVENSONOVA DILEMA
Ni autoru, međutim, sve kao da ne deluje sasvim ubedljivo, pa, uz verziju granatiranja Markala koju saopštava Dejvid Rod, autor uticajne knjige o Srebrenici Završnica. Izdaja i pad Srebrenice – najgori masakr u Evropi posle Drugog svetskog rata (1997), navodi i verziju Dajane Džonston, uz opasku da se „svi baš ne slažu sa tako pravolinijskim objašnjenjem“ kakvo je Rodovo. Džonstonova zaključuje, a Stivenson citira, da je posle tragične pogibije civila na pijaci „NATO počeo da bombarduje srpske položaje i efektivno ušao u rat na strani Muslimana“.

Sledi putopiščevo razmišljanje koje vredi preneti: „Stojeći na pijaci nekih 24 godina posle napada, nemam načina da utvrdim koje je prikazivanje istorije ispravno. Ali ono što mi je bilo jasno jeste da se u većini kazivanja o jugoslovenskim ratovima, krivica pripisuje Srbima, od 1918. do 1999, i nadalje: Srbi su izazvali Prvi svetski rat, skrpili Jugoslaviju i njen prvi Ustav, izazvali rat sa Hitlerovom Nemačkom, narušili osetljivu ravnotežu Titove Jugoslavije, agresivno 1992. tražili rat sa Hrvatskom i BiH i, najzad, pokušali da očiste Kosovo od njegovog muslimanskog stanovništva“.

Stivenson, zatim, iznosi svoju dilemu. Čak i da je navedeni dosledni antisrpski narativ ispravno tumačenje istorije, zapaža se odsustvo nijansiranijeg razumevanja nastanka i propasti Jugoslavije, a Srbija se gura u položaj države parije, slično Nemačkoj posle Prvog svetskog rata. Ovo je, primećuje putopisac, koji prestaje da bude samo to, engleskim i francuskim političarima pomoglo da ponovo pobede na izborima dvadesetih godina, ali je i pripremilo teren za ratna sukobljavanja, počevši od tridesetih.

I, evo zaključka o kome bi oni kojima se verovatno dopada način „politički korektnog“ prikazivanja skorašnje (nezavršene) prošlosti i stanja u BiH, trebalo ozbiljno da razmisle: „Ono što sam naučio tokom svojih putovanja Balkanom jeste da je malo onih koji su zainteresovani za istinu i pomirenje. Umesto toga, pogodilo me je saznanje da je cilj mnogih štabova da se ratna krivica upotrebi protiv Srba, kao instrument u građenju svoje nacije, ma koliko to rizično bilo“.

Da je ovo napisao neki srpski politikolog ili, recimo, ruski naučnik, lako bi se klasiralo u registar velikosrpske ideologije i doktrine. Ovako, kao proplamsaj savesti i zdravog razuma u „politički korektnom“ putopisu jednog Amerikanca, lišenog ikakve posebne naklonosti prema prokaženim Srbima, moralo bi zazvučati kao ozbiljno upozorenje da sakrosantne opsene i ideološke konstrukcije ne mogu večno prekrivati lice stvarnosti i potiskivati ga van predela društvenih i političkih realnosti.

Građani Banjaluke drže zastavu Vojske Republike Srpske na obeležavanju Dana Republike Srpske, Banjaluka, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Građani Banjaluke drže zastavu Vojske Republike Srpske na obeležavanju Dana Republike Srpske, Banjaluka, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Jarosno, zaslepljeno satanizovanje Nobelovog komiteta i proglašavanje Petera Handkea za persona non grata u BiH, čemu smo svedoci poslednjih dana, nisu ohrabrujući znaci. Lako ćemo za  Švedsku akademiju i za Handkea, ali šta ćemo sa jednim Stivensonom, i sve brojnijim „Stivensonima“ koji počinju da shvataju, ali i da govore i pišu… Hoće li im se svima zabraniti ulazak u lepu i tradicionalno gostoljubivu evropsku zemlju Bosnu?

 

Naslovna fotografija: rtvbn.com

 

Izvor Sve o Srpskoj