Избори у Британији или моћ обичног човека

Резултат избора је охрабрење за обичног човека и упозорење елитама да финансијска и медијска моћ не могу да победе вољу народа

Ванредни парламентарни избори у Великој Британији, одржани 12. децембра, још су једном показали одлучност довољне већине грађана да напусте Европску унију (ЕУ) и да њихова земља поново буде независна. Истовремено, што је шире гледано далеко важније, резултати избора су и охрабрење и упозорење. Охрабрење су за обичног човека да његова моћ и даље постоји и да је, у ствари, на крају ипак пресудна, а упозорење су политичкој елити, не само Британије, да је упркос финансијској и медијској моћи немоћна у сукобу са народом. У том светлу ванредни избори у Британији су заиста историјски.

Британска јавност је већ неколико година, а посебно од референдума о изласку из ЕУ 2016. године, свакодневно бомбардована разним причама како ће излазак из европске интеграције значити катастрофу – тврдило се чак како неће бити ни хране и лекова – и вређана тврдњама да људи у ствари нису ни знали за шта су гласали. Неумесно се говорило како су за Брегзит гласали необразовани, сиротиња и они без зуба, алудирајући на већинско анти-европско расположење у радничким срединама.

КИДНАПОВАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Показало се да су ипак знали за шта су гласали. Референдум је био побуна обичног човека против система деструкције који симболизује ЕУ. Створена је моћна медијско-политичка и судско-банкарска коалиција против Брегзита, чији циљ је био да поништи референдумску одлуку и Британију задржи у ЕУ. Иако је то против правила директне демократије (дакле против референдума), сав посао око Брегзита је киднапован од народа и пребачен у британски парламент.
У парламенту је, међутим, већина посланика, независно од воље оних које представљају, била против изласка из ЕУ, и три године су изгубљене у свакодневним играма избегавања спровођења народне воље. То је, нажалост, довело до потпуног рушења демократског уређења Велике Британије и на неки начин до „државног удара”, када је група анти-брегзит посланика практично преузела власт и развластила британску владу.

У Британији се у последњих годину и по дана десило безвлашће, а тим политичким беспућем су харале разне интересне групе и лобисти. На крају је ипак морало доћи да ванредних избора на којима је већина грађана показала да упркос свему није променила мишљење, гласајући за Конзервативну партију која је свој програм темељила на остварењу Брегзита. А Брегзит значи повратак суверенитета и коначно независности Краљевства. То је превагнуло па су избори били и нека врста новог Брегзит референдума, јер све друго није било важно.

ТРАГИЧНА ЛИЧНОСТ И ИСТОРИЈСКА ФИГУРА
Пошто су Конзервативци освојили комфорну већину од 80 посланика, укупан број је 364, очекује се да ће формални излазак Велике Британије из ЕУ бити извршен према обећању, 31. јануара 2020. Трагична личност Брегзита и ванредних избора је лидер лабуриста Џереми Корбин. Лабуристи су освојили 203 посланичка места, 59 мање него 2017. године а те посланичке мандате су изгубили у радничким срединама које су традиционално гласале за лабуристе.

Кључ неуспеха је у анти-брегзитском расположењу лабуриста, чему је подлегао и Џереми Корбин. Иронија је да је Корбин изгубио због Брегзита јер он је међу данашњом политичком елитом најстарији и најупорнији критичар европске интеграције и противник ЕУ. Тврди се да је и на референдуму гласао за Брегзит.

Нешто се у међувремену десило и Корбин је попустио и изгубио. Није разумео већинско расположење јавности и поверовао је лажним истраживањима јавног мњења и пропаганди лондонске елите. Лабуристи су доживели највећи изборни пораз у последње 84 године.

Лидер опозиционе Лабуристичке партије Џереми Корбин држи говор у предизборној кампањи, Харлоу, 5. новембар 2019. (Фото: АП/Мат Данхам)

Дугогодишњи шампион Брегзита и лидер новоосноване Брегзит партије Најџел Фараж, према резултатима избора, такође је поражен; Брегзит партија није освојила ниједно посланичко место. Али, Фараж није изгубио. Његова политика изласка из ЕУ је, у ствари, победила, јер то је онај политички поглед који су заступали и победнички конзервативци. Фараж је личност која је најбитније утицала на формирање јавног мњења у односу према ЕУ и у том светлу он, упркос изборном поразу, заслужује место у овој историји у настајању.

Вреди споменути и Либерал-демократску партију која се најотвореније и најагресивније борила против Брегзита и обећавала да ће поништити резултате референдума. Освојила је само 11 посланика, за један мање него 2017. године, а њен лидер Џо Свинсон није изабрана за посланика. Резултат Либерал-демократске партије је симбол стварног Брегзит расположења Британаца.

Наспрам изборних резултата стоји уистину историјски процес, који је отворен Брегзитом. И не само у Британији, него у целом западном свету. Ти резултати су пре свега охрабрење за обичног човека широм Запада који већ деценијама – кроз такозвани неолиберални модел друштва – трпи терор политичких и пословних елита, које су удаљене од његове стварности. Временом су те елите развиле инстинкт гађења према било каквој вољи народа, посебно оној израженој на референдумима. Али референдум у Британији и резултати ванредних избора су показали да обичан човек још увек има моћ, и то је велико охрабрење за све „отписане”, обичне а стварне грађане широм ЕУ и западних земаља.

ПОЧЕТАК ТЕКТОНСКИХ ПРОМЕНА
Верује се да ће то охрабрење имати великог значаја и у Америци за гласаче председника Доналда Трампа. Британски избори су и упозорење политичкој елити Запада која је удаљена од стварних проблема обичног човека и све више верује у лажи које је сама креирала, истовремено се богатећи пљачком обичног човека и његових земаља. Занимљиво је да западна елита такође верује да обичан човек нема више никакву моћ и да он чак и не постоји, па зато није ни важан. Британци су показали да тај обичан човек не само да постоји, него има и моћ. У том светлу, Брегзит и резултати ванредних избора су почетак скоро тектонских промена на политичком Западу, симбол историје у настајању.

Наравно, Брегзит у Британији и историја у настајању на целом Западу су процеси који ће потрајати. Сувише су то велике промене да би се брзо завршиле. Али, процес је почео и више се не може зауставити. У Британији ће пре свега Шкотска, која је већински гласала за останак у ЕУ, наставити са инсистирањем на новом референдуму о независности, доводећи у питање опстанак Велике Британије. То ће бити проблем али отцепљење Шкотске није реална опција јер, према најновијим истраживањима, 55 одсто Шкотланђана не подржава сепаратизам.

У другим деловима Краљевства очекивани су отпори оног дела пословне и политичке елите која је деценијама живела од Брисела и ЕУ фондова, која ће у савезу са бриселском бирократијом покушати да сачува привилегије и успори историју. Бриселска бирократија неће одустати од условљавања и манипулација, јер предстоје дугогодишњи преговори о свим уговорима и обавезама, и то не због саме Британије, него због других чланица ЕУ које би могле кренути британским путем, да их уплаше.

Борис Џонсон, Ангела Меркел, Емануел Макрон, Ђузепе Конте и Доналд Туск на првом дану састанка групе Г7 у француском Бијарицу, 24. август 2019.

У свим тим очекиваним тешкоћама олакшавајућа околност за слободнији маневар премијера Бориса Џонсона је чињеница да иза њега стоји народ. Против њега је велики део политичке сцене, чак и у његовој Конзервативној партији, а са њим је већински део јавности. То је била основа победе конзервативаца – у преводу, изборе је практично добио Џонсон – која је не само Џонсонова предност, него и обавеза према подршци јавности какву је у новије време имао ретко који британски премијер. Џонсон зависи од народа, а не од политичке елите, и мало је вероватно да ће доносити одлуке које јавност не подржава.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

 

Извор Нови Стандард