Ј. Илић: Како је настао нафтни картел „Седам сестара“

Права прича о картелу почиње у дворцу Акнакарију у Шкотској 28. августа 1928. када су састали шефови три највеће нафтне компаније

Могли бисмо рећи да је изјава Лорда Фишера, првог Лорда британског Адмиралитета, почетком 20. вијека, „Ко држи нафту, држи свијет“ актуелна и данас. Прошли вијек је у потпуности био вијек нафте, која је била главни свијетски енергент, а ту позицију неприкосновено држи и сада, истина у нешто мањем проценту, због све веће употребе алтернативних извора енергије. Енергија је била главни предуслов за напредак и развој свијетске привреде, а и њено садашње функционисање и даљи развој зависи од енергије, а самим тим и од нафте.

Нафта је почетком прошлог вијека полако постајала главни стратешки ресурс и енергент од кога је зависио даљи напредак и развој цивилизације, успјешно преузимајући ту улогу од до тада неприкосновеног угља, који је био носилац прве индустријске револуције. Нафта је полако преузимала главну улогу у војним стратегијама, економским и индустријским плановима. Бродови су са угља прешли на нафту, проналаском мотора са унутрашњим сагоријевањем долази до производње аутомобила, авиона, тенкова и читав свијет почео је да зависи од нафте. То је за последицу имало беспоштедну борбу; због нафте су се водили ратови и проливала крв, а самим тим тржиште нафте било је нестабилно. Највеће борбе почетком прошлог вијека водиле су се између британских и америчких нафтних интереса, јер је свака страна преко својих компанија покушавала да осигура контролу над што већим нафтним резервама широм свијета.

Борба између британских и америчких нафтних интереса, која је трајала од почетка 20. вијека, полако је јењавала крајем 20-их година прошлог вијека. Тада је склопљено примирје које је довело до стварања највећег свијетског нафтног картела у историји. Тај нафтни картел контролисао је скоро цијелокупну свијетску производњу нафте до почетка Другог свијетског рата, али и у годинама Хладног рата, истина сваке године са што мањим процентом, будући да су се полако дизале компаније из остатка свијета. Све је обављено у највећој тајности, а јавност је тек почетком 50-тих сазнала за постојање картела, када су детаљи тог споразума коначно процурили. Тада је први човјек италијанске нафтне компаније Енрико Матеи говорећи о безобзирној картелизацији свијетског тржишта нафте сковао израз „Sette Sorelle“ тј. „Седам сестара“, израз који се односио на седам англо-америчких нафтних компанија које су владале свијетским тржиштом нафте.

Идеја водиља за склапање договора о картелу и први корак у превазилажењу кризе између британских и америчких нафтних интереса био је склапање договора познатог под именом „Споразум црвене линије“, из 1926 године. Наиме, Британци до тада нису дозвољавали улазак америчких нафтних компанија у оне државе које су биле њене колоније, али ни у оне државе гдје су британске нафтне компаније имале велики број концесија, што је био случај са државама Блиског истока. Након завршетка Великог рата, захваљујући споразуму Сајкс-Пико из 1916, а касније и његовом потврдом у Сан Рему 1920 године, Блиски исток је подјељен између В. Британије и Француске, недозвољавајући америчким компанијама никакве концесије на том простору.

Захваљујући Клаусту Гулбенкиану, британском држављанину јерменског поријекла, дошло је до релаксирања односа између супростављених нафтних интереса. Он је на карти црвеном оловком обиљежио територију на Блиском истоку, коју је требала да контролише компанија Iraq Petroleum, прва компанија у којој су удио у акцијама имале заједно британске и једна америчка нафтна компанија. Овај договор релаксирао је односе између супростављених нафтних интереса, што је врло брзо резултовало стварањем нафтног картела.

Права прича о картелу почиње у дворцу Акнакарију у Шкотској 28. августа 1928. када су састали Хенри Детердинг, већински власник компаније Royal Dutch Shell, Валтер Тигл, директор компаније Standard Oil of New Jersey (Exxon) и Сер Џон Кедман, директор компаније Anglo-Persian Oil (касније British Petroleum). Састали су се, наводно, ради лова на фазане и јаребице, а уствари склопљен је договор који је довео до стварања нафтног картела. До почетка 1930-тих овом договору приступиле су још Standard Oil of New York (Mobil), Standard Oil of California (Chevron), Texaco i Gulf. Тако ће свих седам највећих англо-америчких нафтих компанија чинити један картел који ће контролисати скоро 80 одсто свијетских резерви и свијетске производње нафте, у то вријеме.

На основу договора подјељене су производне зоне и договорена цијена нафте на свијетском тржишту. Она је постала идентична цијени америчке нафте која се производила у Мексичком заливу, највећој америчкој извозној тачки, плус трошкови превоза танкерима до остатка свијета. Нафта која се производила на Средњем и Блиском истоку по производњи била је јефтинија од америчке, али је америчка цијена узета за фиксну, како би се цијена нафте одржавала на високом нивоу а компаније остваривале огромне приходе. Овај систем, назван „Залив-Плус“, тако је фиксирао цијену јефтиније нафте по производњи ван САД, са оном цијеном производње која је била у Мексичком заливу. Све ово наводи на закључак да је фантомска цијена нафте била договорена како би се заштитила скупља америчка нафта и како би компаније оствариле енормне приходе.

Нафтни картел имао је стратегију за однос према другим нафтним компанијама које су биле изван њега. Главни циљ стратегије био је тај да компаније изван картела дођу под његову контролу, а у случају да не сарађују биле би саботиране на тржишту. Компанија које су биле изван картела тих година у свијету није било пуно, али у САД било је мноштво малих компанија које ће се удружити ради заједничког дјеловања. Због огромног броја ових малих нафтних компанија у самим Сједињеним Државама овај картел није имао велики утицај, нарочито након открића нових нафтних поља у Тексасу почетком 30-тих година, али у остатку свијета картел је контролисао готово сву производњу и нафтне резерве средином прошлог вијека.

Преко земаља Латинске Америке, Канаде, Европе, Средњег и Блиског истока све до Југоисточне Азије, компаније из картела имале су своје концесије, своја постројења за експлоатацију, нафтоводе, рафинерије, танкере, на крају и бензинске станице, тако да су цијелокупан систем од производње до продаје нафте потрошачима ове компаније имале у својим рукама. У току 50-тих картелу је приступио и француски CPF (Total), који је највише концесија имао у Африци, али овој компанији је требало дуго времена да се издигне на ниво ових седам англо-америчких компанија.

Компаније Exxon, Mobil i Chevron званично су настале 1911. године разбијањем Standard Oil Trust-а, на мање компаније, које су и даље биле у власништву Џон Д. Рокфелера. Компанија Gulf Oil основана је 1901. године у Тексасу и била је у власништву познате породице Мелон; друга компанија Texaco Oil основана је исте године у Бимунту од стране неколико мањих нафташа. Компанија Anglo-Persian Oil основана је 1904 године, а од 1912. била је у већинском власништву британске владе, захваљујући Винстону Черчилу. Компанија Royal Dutch Shell, настала је 1907. године спајањем компаније Shell, у власништву Британца јеврејског поријекла Марскуса Самјуела и компаније Royal Dutch, у власништву британског држављанина холандског поријекла Хенрија Детердинга, ради лакше експлоатације и транспорта нафте из Индонезије.

Од „Седам сестара“ данас их је остало само четири. Међународне околности су се промјениле, неке нове компаније појавиле су се на тржишту, попут мексичке компаније Pemex, бразилске Petrobras, руског Гаспорма, кинеског CNPC, венецуеланске компаније PDVSA, иранске компаније NIOC, малезијске компаније Petronas, али и саудијске компаније (Saudi) Aramco.

Неке компаније из картела су изашле попут компанија Gulf и Texaco; захваљујући другим компанијама из картела, неке су се фузионисале. Данас послује компанија Shell, која је почетком 21. вијека из назива избацила Royal Dutch, јер је њихова црвено-жута шкољка позната у сваком дијелу наше планете, затим компанија Anglo-Persian Oil, која од средине 50-тих година прошлог вијека носи име British Petroleum; ту је и Chevorn и на крају компанија Esso која је настала фузионисањем компанија Exxon и Mobil 1999. године.

Данашње „четири сестре“ немају ни приближну снагу оних некадашњих седам, али ове компаније су и даље једне од најуспјешних на свијету уопште, јер је нафта и даље незамјенљив енергент. Последње процјене говоре да ће тек након 2040. године потрошња нафте почети значајније да опада, а да ће у међувремену коришћење енергије из алтернативних извора све више расти. Но, нафта ће и даље, током наредних неколико деценија, бити главни и водећи извор енергије у свету.

 

Аутор Јово Илић, мастер политиколог за еколошку политику

 

Насловна фотографија: Wikimedia

 

Извор cmjp.rs, 10. децембар 2019.