Нил Фергусон: Нови Хладни рат је почео и води се са Кином

Иако Сједињене Државе и Кина вероватно могу избећи „врући“ рат, Други хладни рат је и даље обесхрабрујуће изгледан

Када је Други хладни рат (Cold War II) почео? Историчари у будућности рећи ће да се то десило 2019. године. Неки ће, пак, инсистирати како је нови Хладни рат већ почео – реч је о оном са Русијом – 2014. године, када је Москва послала трупе у Украјину. Али погоршање руско-америчких односа бледи када се упореди са јачањем сино-америчког антагонизма што се одиграло током претходних неколико година. Иако Сједињене Државе и Кина вероватно могу избећи „врући“ рат, Други хладни рат је и даље обесхрабрујуће изгледан.

Педантни учењаци би могли да кажу како је нови Хладни рат заправо почео избором Доналда Трампа у новембру 2016. године, или његовим првобитним увођењем царина на увозне машине за прање веша или соларне панеле, који се великим делом производе у Кини, у јануару 2018. године. Други ће предложити почетак октобра 2018, када је потпредседник Мајк Пенс оптужио Пекинг да се користи „политичким, економским и војним средствима, као и пропагандом, да би проширио свој утицај“, као уверљиву почетну тачку.

Ипак, све до 2019. године приступ Трампове администрације, који подразумева конфронтирајући однос према Кини, није заправо био прихваћен од стране политичке елите на обема странама страначке поделе. Изненађујуће брзо, Трампово непријатељско држање прошло је пут од политичке идиосинкразије до општеприхваћене мудрости. Чак је и сенатор Елизабет Ворен, демократски председнички кандидат[1], почела да позива на заузимање чвршћег става према Пекингу.

У јавном мњењу дошло је до сличног померања. Истраживање Истраживачког центра Пју (Pew Research Center) показало је да је удео Американаца који имају неповољно гледиште на Кину скочио на 60 одсто 2019. године са 47 одсто годину дана раније. Свега 26 одсто Американаца гледа благонаклоно ову земљу. Још нешто се променило 2019. Оно што је почело као трговински рат – размена удараца око царина док су се две стране свађале о америчком трговинском дефициту и кинеској крађи интелектуалне својине – брзо се преметнуло у групу других сукоба.

Укратко, Сједињене Државе и Кина су сукобљене у технолошком рату око глобалне доминације кинеске компаније Хуавеј у области 5Г телекомуникационих мрежа и у идеолошком сукобу око реакција на злостављање ујгурске муслиманске мањине у кинеској области Синкјанг, као и у класичном такмичењу суперсила за примат у науци и технологији. Такође се помаља монетарни рат око курса кинеског јуана, који је Народна банка Кине допустила да ослаби у односу на долар.

Старији читаоци вероватно ће нови Хладни рат сматрати за лошу идеју. Њихова сећања на први можда обухватају искуства замало избегнутог Армагедона, као што је Кубанска ракетна криза из 1962. године, и више конвенционалних ратова вођених у земљама од Вијетнама до Ел Салвадора. Али нема очигледног разлога зашто би Други хладни рат обухватио балансирање на ивици нуклеарног рата или ратове преко посредника (proxy wars).

Пре свега, Кина је толико инфериорна у односу на САД у погледу нуклеарног наоружања да је много вероватније да се било какав евентуални сукоб одигра у сајбер простору или самом свемиру, него да се води интерконтиненталним ракетама. Осим тога, Народна Република нема исти приступ глобалном експанзионизму какав је имао Совјетски Савез. Кинески новац се слива у инфраструктурне пројекте и у џепове политичара, а не у герилске покрете. Иницијатива „Један појас, један пут“ (One Belt, One Road) – најзнаменитији прекоморски инвестициони програм кинеског председника Сија Ђинпинга – није усмерен ка извођењу светске револуције.

Уколико се Други хладни рат ограничи на економско и технолошко такмичење између два система – једног демократског, и другог који то није – користи од њега би могле да превагну у односу на цену. Уосталом, економски замајац подстакнут истраживачким и развојним операцијама повезаним са оригиналним хладним ратом је делимични разлог зашто је амерички раст био тако снажан 50-их и 60-их година 20. века.

У то доба, било је такође и политичке користи. Након што је попустио грч макартизма[2], и пошто су Американци постигли консензус да су суочени са заједничким спољњим непријатељем, унутрашње поделе су знатно ублажене. Знаковито је да је један од најснажнијих извора политичких и друштвених сукоба у доба Хладног рата био рат против комунизма у којем Сједињене Државе нису успеле да победе – против Вијетнама.

Ако се Американци сада разбуде суочени са спољним непријатељем, зар то не би смањило злогласну скорашњу унутрашњу поларизацију, коју можемо да уочимо у опадању двостраначког сагласја (bipartisanship)[3] у Конгресу као и по жестини дискурса на друштвеним мрежама? То јесте могућност.

Можда концепт спољашњег непријатеља може да увери политичаре у Сједињеним Државама да посвете замашне ресурсе развоју нових технологија, као што је квантно рачунарство. Докази о кинеској шпијунажи и операцијама утицаја у америчким академским институцијама и у Силицијумској долини су већ усмерили владу да приоритизује истраживање и развој у националној безбедности. Не би било ништа друго до катастрофе уколико би Кина победила трку за квантно рачунарство, која би учинила све конвенционалне системе рачунарске енкрипције застарелим.

Један велики ризик Другог хладног рата јесте тај што се поуздано може претпоставити да су Сједињене Државе предодређене да у њему победе. То је погрешно разумевање како Првог хладног рата, тако и садашње ситуације. Године 1969. америчка победа над комунистичким противником уопште није изгледала неминовном. Такође није било предвиђано да ће евентуални колапс Совјетског Савеза протећи у толикој мери без крвопролића.

Штавише, Кина данас представља већи економски изазов него што је Совјетски Савез икада био. Историјске процене бруто друштвеног производа показују да ни у једном тренутку током Хладног рата совјетска економија није била већа од 44 одсто америчке економије. Кина је већ потиснула Америку према барем једном показатељу 2014. године: бруто друштвеном производу заснованом на паритету куповне моћи, који се усаглашава са чињеницом да су трошкови живота нижи у Кини. Совјетски Савез никада није могао да се ослони на ресурсе динамичног приватног сектора. Кина може. У неким сферама тржишта – од којих су посебно значајне финансијске технологије – Кина је већ испред САД.

Укратко, 2019. није 1949. Северно-атлантски пакт је био потписан пре седамдесет година како би се супротставио совјетским амбицијама; ништа слично није формирано како би се зауздала Кина. Не очекујем да Други корејски рат избије наредне године. Без обзира на то, очекујем да овај нови Хладни рат постане још хладнији, чак иако господин Трамп покуша да га открави трговинским споразумом са Кином. Амерички председник може бити катализатор великог захлађења, али то није нешто што би могао по својој жељи да поништи.

Економиста Мориц Шуларик (Moritz Schularick) и ја смо 2007. године сковали термин „Кимерика“ како бисмо описали симбиотички економски однос између Кине и САД. Данас, то партнерство је мртво. Други хладни рат је почео. И, ако је историја икакав водич, он ће потрајати много дуже од председника у чије време је почео.

 

Превео Милош Милојевић

 

Нил Фергусон је британски историчар и Милбанк виши сарадник Хуверовог института на универзитету Стенфорд. Био је предавач на оксфордском Исусовом колеџу и гостујући предавач на лондонском Новом колеџу за хуманистичке науке. Фергусон је један од најистакнутијих британских историчара и јавних интелектуалаца своје генерације. Објавио је више књига које се баве немачком историјом, Првим светским ратом, историјом финансија, међународних односа, Запада, Британске империје, као и неколико биографских дела. Више његових књига преведено је и на српски језик: двотомна „Кућа Ротшилда 1849–1999“ (превели Невена Мрђеновић, Душан Мрђеновић и Вељко Топаловић, Службени гласник, Београд 2002), „Кисинџер: идеалиста (1921–1968)“ (превеле Мира и Вера Глигоријевић, Цирсд, 2016), „Велика дегенерација: како се институције распадају и економије умиру“ (превела Рада Иванов, Плато, Београд 2016) и „Успон новца: финансијска историја света“ (превела Невена Мрђеновић, Плато, Београд 2010)

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Прим ММ: Елизабет Ворен, која је сенатор из Масачусетса од 2013, један је од кандидата у прелиминарним изборима у оквиру Демократске странке. Председнички кандидат испред ове странке биће изабран тек половином наредне године. Избори за делегате на страначкој конвенцији биће одржани између фебруара и јуна 2002. године.
[2] Прим ММ: Макартизам је термин који означава оптуживање политичких противника за издају и субверзивне активности назван по америчком сенатору Џозефу Макартију (1908–1957). Макарти је био републикански конгресмен из Висконсина и био је истакнута личност у ономе што је постало познато као „други црвени страх“ (први се односи на период по окончању Првог светског рата и ране 20-е). Правне основе покрета постављене су пре Макартијевог успона на државној политичкој сцени, извршник наређењем председника Харија Трумана из 1947. године. Њиме је наређено испитивање веза упосленика у федералним органима са организацијама које су „тоталитарне, фашистичке, комунистичке или субверзивне“ или заговарају „промену облика владавине Сједињених Држава“. Током Макартијеве ере више стотина Американаца било је оптужено да су „комунисти“ или „комунистички симпатизери“ и подвргнути су оштрим истражним поступцима. Од половине педесетих покрет је јењавао због слављења подршке јавности и супротстављања америчког Врховног суда који је предводио судија Ерл Ворен (Earl Warren).
[3] Прим ММ: Bipartisanship је израз који означава сагласност обе водеће странке око неког питања у оним политичким системима (какав је и у САД) где је снажна доминација две политичке странке.

 

Насловна фотографија: Reuters/Jason Lee/File Photo

 

Извор Њујорк тајмс, 02. децембар 2019./Стање ствари, 12. децембар 2019.