Писмо са Косова или „Оживљавање погођених неправдом“

Жељни да чујемо нешто друго од вишегодишњег шамарања реалности, окупили смо се у Грачаници да пронађемо још неку реч охрабрења

Да се истина о томе у каквим условима Срби живе и у 21. веку на простору Косова и Метохије крије и заташкава, и да је све усмерено ка томе да се за њу никада не сазна, говори и најновији потез самопроглашене државе Косово којим се Хандке проглашава персоном нон грата. Арно Гујон, још један наш сведок, не може на Косово више од годину дана, и верујем да је то само почетак. Чега се плаше ако све раде како треба и ако је истина на њиховој страни?

„Наш глас се деценијама није чуо, али сада, када је Хандке добио ово признање у коме је дискретно речено да његов глас треба саслушати и изнова прочитати све оно што је говорио и писао, прилика је да и ми поновимо оно што смо дуго говорили, али није имао ко да чује“, рекао је у Грачаници председник Матице српске проф. др Драган Станић на академији посвећеној нобеловцу Петеру Хандкеу.

Њему у част окупили су се Срби из различитих крајева Косова и Метохије, на дан када му је у Стокхолму уручена награда. Академију су организовали Дом културе Грачаница, Матица српска, Библиотека Матице српске и Српско народно позориште из Новог Сада. Назвали су је „Оживљавање погођених неправдом“. Од тренутка када је објављено да је Петер Хандке добитник Нобелове награде за књижевност, чекали смо да се баш на Косову и Метохији организује нешто посвећено овом великом писцу.

Након сукоба 1999. године Хандке је често долазио на Косово и Метохију – најчешће у Велику Хочу и Ораховац. Сећам се времена када би ми пријатељ из Хоче, на питање шта је ново, одговарао да је ту Хандке, и своје реакције као да је то нешто што се подразумева – у смислу да то и није новост. (Срби из поменутих места најкомпетентнији су да говоре о њему, јер је у њиховом гету најчешће боравио.) Срела сам га неколико пута и одушевљавала ме је његова мирноћа. Делио је патњу свих Срба, али и дивио се колико су Срби на Косову и Метохији достојанствени тако изоловани и заборављени. Причали су Хочанци да је доста тога знао да им замери, да је био сурово искрен. Нису му замерали, већ све схватали као сугестију доброг пријатеља.

ЖЕЉНИ ОХРАБРЕЊА
Жељни да чујемо нешто друго од вишегодишњег шамарања реалности, окупили смо се у Грачаници да пронађемо још неку реч охрабрења због које ћемо трпљење ове неправде издржати још мало – овде где смо рођени.

Председник Матице српске проф. др Драган Станић подсетио је да је деведесетих година прошлог века Хандке учврстио свој однос према Србима. Преносим део његове беседе: „Тада је приметио да су Срби имали један став који је њему био врло симпатичан – постојаност. Срби су, упркос томе што су највише изгубили или били закинути оним што су добили у оној Југославији, а то се посебно односи на Устав из 1974. године, једини били вољни да ту заједничку државу бране. Видео је да код Срба постоји нека врста моралне обавезе према сопственој отаџбини, која је код других народа нестала.

Председник Матице српске проф. др Драган Станић држи говор на свечаној академији у Дому културе у Грачаници (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

У Србију Хандке све чешће долази од октобра 1995. године. Од тада се све јасније декларише као човек који јасно види како се Србима наноси невероватна неправда, и како то његов елементарни морални резон не може да поднесе. Тада су настале књиге које су истински потресле западно јавно мњење, и довеле до тога да и сам Хандке, заједно са Србима, буде изложен процесу демонизације. Прво је 1996. године изашла књига Зимско путовање на реке Дунав, Саву, Мораву и Дрину или правда за Србију и 1997. Лењи додатак зимском путовању. Ту добијамо оног Хандкеа који временом све више и све отвореније успева да каже оно што западно мњење упорно превиђа.

Хандке је човек, рекло би се, изузетно својеглав, човек на своју руку, а то ми Срби можемо добро да разумемо. Као што можемо да разумемо оно што често иде уз то, а то је потреба за чврстим моралним резоном од којег се не одступа лако. Да ли има у Европи има места које више одговара једном таквом обрасцу од Косова? Тешко ћемо га наћи, нема га. Ми смо потекли одатле, ту смо задојени оним што је Христов образац – образац Богочовека; наш завет који су наши преци са Светим кнезом Лазаром положили 1389. године, и нема разлога, ни нама, ни Петеру Хандкеу, да од таквих завета одустајемо.

Са Петером Хандкеом смо добили нешто највише што може да се добије. Човека који је увек склон да гледа ствари из неког посебног угла, који је врло строг, и који неће одступити. Он је у Србима препознао дубинско деловање косовског завета, и његовом речју добили смо охрабрење да то можемо чувати као највишу вредност савременог света. Ако нас на то охрабрује Петер Хандке, онда значи да има очију које то виде, које виде да је наша култура добро утемељена и да она може дати добре резултате“, беседио је председник Матице српске у Грачаници.

СВЕДОЦИ
Петер Хандке је са супругом Софијом у Велику Хочу често долазио без икакве најаве. Доносио је помоћ за угрожене, обилазио разрушена гробља, села, обилазио протеране породице, разговарао са Србима чији су чланови породице киднаповани, убијени. Обилазио је терен и сам долазио до закључака. На сваком кораку о нама сведочили су векови узидани у цркве, црквишта, манастире, наша култура и традиција, али и какав однос према томе имају ови што се сада господарима наше земље називају.

Учесници свечане академије посвећене Петеру Хандкеу у Дому културе у Грачаници (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)
Учесници свечане академије посвећене Петеру Хандкеу у Дому културе у Грачаници (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић рекао је на академији да Хандке поседује моћ истинског генија. „Хандке је постао сведок на тај начин што је све нас претворио у сведоке. Нас, али и оне који га нападају. И они сведоче део историје. Хандке би долазио на Косово и тражио лица, јер геније је у стању да вас прочита исто, усудићу се да кажем, као духовник. Да прође кроз кости, кроз наше судбине и заблуде. То је радио у времену када смо се питали има ли икога на нашој страни, да ли неко разуме праву истину? Он је био тај“, рекао је Ракочевић.

Хочанци и Ораховчани причају да нису најодушевљеније реаговали када је први пут дошао да их обиђе. Резервисано су му пришли јер за њих је, у оним првим годинама по завршетку НАТО агресије, био само странац више који ће да их посматра као да су кунићи из неког западњачког експеримента. Врло брзо су променили мишљење, јер су њега занимале другачије ствари. Одлично је резоновао све што се до тада дешавало на простору бивше Југославије и схватили да је он, у ствари, на страни истине, а не Срба зато што су Срби. У њима је видео нешто чега они нису ни били свесни да поседују. У тој спознаји, признају да их је освојио за сва времена.

ИСТИНА КАО ИЗБОР
Такво мишљење деле и Срби из осталих гета. Јер, на Косову и Метохији се треба бранити истина, зато што се кроз њу бране све норме на којима мора да почива савремени свет. Хандке је схватио да су ови простори баш то место у Европи где се глас мора подићи у одбрану истине. Није нама што смо остали да живимо на Косову и Метохији стало до тога да нас неко велича. Нама је стало до истине, и зато што је знамо остали смо на својим огњиштима и трпимо. То је био наш избор и наша полазна тачка. Петер Хандке је то схватио и подржао нас у томе. У томе је сва мудрост. Једино како смо ми, Косовци, могли да му се одужимо за све његове речи разумевања и подршке јесте додељивање  најзначајније награде манифестације „Видовданско песничко бденије“, а то је „Златни крст кнеза Лазара“ за 2009. годину.

„Оживљавају ме ти изузетни, отворени, пажљиви људи, погођени неправдом. То се сад посебно види на Косову“, изјављивао је Хандке. Сви они што су дигли глас против њега од тренутка објављивања да је добитник награде руковођени су ничим другим до мржњом. Далеко од тога да међу њима нема оних који су погођени личним трагедијама, и то је жалосно, али и они морају прихватити и признати да је жртава било и на другој страни, и да је истина мало другачија од оне која се кроји од новца и интереса, и настаје у некој канцеларији ко зна где, односно која има своју цену. Истина је једна и није везана за политичке прилике у свету, и то онима који реже и лају на Хандкеа смета. Истиче им рок употребе и свесни су тога.

Препуна сала Дома кулутре у Грачаници током свечане академије (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)
Препуна сала Дома кулутре у Грачаници током свечане академије (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Снимак академије у Грачаници одмах по завршетку послат је Хандкеовој супрузи Софији. На тај начин му Срби са Косова и Метохије честитају на награди која му је додељена због његовог књижевног дела, искрено се радујући што је тај део правде коначно задовољен. Он је то давно заслужио.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард