П. Акопов: Брегзит ће убрзати пуцање архитектуре јединственог Запада

Англосаксонска елита осетила је да се приближава велика олуја и да следи конфликт унутар формално још јединственог Запада

Борис Џонсон је постао права `Личност 2019. године`. На чело британске владе је дошао пре само четири и по месеца, али је за то време успео да покрене брегзит који је три године шлајфовао. Са победом на управо одржаним парламентарним изборима – успеће и да своју земљу изведе из ЕУ крајем јануара. А то ће убрзати пуцање целе послератне архитектуре јединственог Запада.

Џонсонова Конзервативна партија убедљиво је победила на ванредним парламентарним изборима, освојивши 365 од могућих 650 места у Дому комуна. Избори су, у суштини, били други референдум о брегзиту. И, Британци су се опет изјаснили за излазак земље из Европске уније. Конзервативци су абили једини доследни поборници брегзита (ако се изузме патрија Најџела Фараџа „Брегзит“). освојили су 43,6 одсто гласова (заједно са Фараџом – 45,6 одсто).

Током предизборне кампање се могао стећи утисак да противници напуштања ЕУ имају масовнију подршку: противници брегзита су одржали масовне демонстрације, а већи део медија и естаблишмента није показивао да је за напуштање Уније. Џонсон се у изборној кампањи окренуо присталицама брегзита и аполитичној већини међу Енглезима. На томе је и победио.

Међу противницима брегзита било је доста Шкота, миграната и њихових потомака. Да је Велика Британија обична европска држава – победа Џонсона могла би се назвати реваншом националних елита, победом националиста над глобалистима. Међутим, она је бивши претендент на глобалну доминацију и стварни центар англосаксонског света. Не само финансијски и интелектуални. Зато се поводом брегзита испреплело неколико тенденција, укључујући борбу унутар још формално јединственог Запада за место центра моћи новог таласа глобализације.

Досадашња англосаксонска, заправо – атлантистичка, у суштини је крахирала. Велика Британија је средином 20. века предала лидерску штафету својој бившој колонији (САД). Американци су почели да врше глобалну контролу, а Британија је ушла у састав ЕУ која се кретала ка прерастању у супердржаву – Сједињене Државе Европе. Јединствени Запад је притом контролисан преко заједничких структура силе (НАТО), финансија (лондонски Сити) и кадровских и интелектуалних центара. А онда је Кина почела да се уздиже, а Русија се вратила…

Главно је ипак било то што се показало да Англосаксонци не могу задржати контролу над Европом. Јер, уједињена Европа је напросто осуђена да постане континентална империја. У сваком случају, она није могла остати под спољном англо-америчком управом. Под онима који су победили 1945.

Хитлер је објединио Европу под Немцима. Англосаксонци су, победивши Немце, објединили Европу под својом контролом и присмотром. Нестанак СССР довео је до јачања Немачке и њених општеевропских амбиција. И, чим са сцене сиђе садашња немачка елита васпитана у атлантистичком духу – одмах ће се наметнути питање: чија је Европа – немачка, немачко-француска или још и италијанска? Али, у сваком случају – не и енглеска. Велика Британија напросто није могла постати део Европе и растворити се у ЕУ. Иронија историје је у томе што први нису кренули Немци већ Англосаксонци – САД и Британија. И што се то догодило мимо воље тамошњих елита.

И брегзит и Трампова победа били су непријатно изненађење за већи део англосаксонске елите која још иде срећним путем атлантистичке глобализације. Међутим, већи део тамошњих елита осетио је да се приближава велика олуја и да следи конфликт унутар формално још јединственог Запада изазван неуспехом глобалних амбиција Запада. Приближавањем краја његове доминације дуге 500 година. Зато су тамошње елите кренуле у сусрет променама.

Трамп жели да САД учини моћнијим као националну државу, да обнови инфраструктуру, препороди индустрију и повећа извоз. А за то користи и неекономску моћ коју су САД нагомилале за време свог глобалног лидерства, а то подразумева и слабљење ЕУ као конкурента (све до њеног могућег распада). Џонсон жели да изласком из ЕУ ојача Британију као националну државу, да сачува њен утицај на Европу и повећа утицај Лондона на светске послове. Са задржавањем функције Ситија као светске финансијске престонице. Зато је зближавање САД и Британије неизбежно, поготово ако Џонсон и Трамп успеју да учврсте своју власт. На располагању имају период до јесени 2024.

Тада ће Трамп морати да обезбеди долазак у Белу кућу свог истомишљеника, а Џонсон да победи на новим парламентарним изборима. Шкотска ће у наредне две године бити главни Џонсонов проблем. Ако не успе да блокира њен други референдум о независности, може изгубити не само северни део државе, него и остатке Ирске.

Али, успе ли да закључи повољан трговински споразум са ЕУ и да осујети референдум у Шкотској – имаће слободне руке за деловање у светској арени. Тада ћемо имати прилику да видимо нову верзију велике британске глобалне игре. Наравно, ако јој судбина да шансу за нови живот.

 

Аутор Петар Акопов

 

Насловна фотографија: Reuters

 

Извор Факти, 14. децембар 2019.