Н. Бабић: Колико је искрен „проруски“ Макрон?

Макрона занима будућност Француске као прве силе Европе, а промјена курса у проруском кључу је уоквирена у овај контекст тражења величине и престижа

Након година застоја и хладних односа, упркос противљењу других земаља и подземном рату са Сједињеним Државама, француски предсједник одједном предводи „проруски фронт“ Европе.

Непрекидни народни протести у Француској и колапс домаћег консензуса не спречавају Емануела Макрона, чврстог заговорника европског либерализма и самопроглашеног прагматичног насљедника Шарла де Гола, да своју спољну агенду окрене према Русији. Француски предсједник никада није скривао властити негативни став о Кремљу, а недавно га је поновио у интервјуу за Економист који је изазвао много расправа. Оно што  вриједи напоменути је да је тај интервју потпуно различит од дугог говора којег је Макрон одржао 27. августа 2019. на традиционалној конференцији амбасадора која се сваке године организује у Јелисејској палати, на којем је говорио о нужности сарадње с Руском Федерацијом.

“Руска судбина је или имплозија или укључивање у кинеску орбиту, стога је једина стварна и ваљана алтернатива за Москву сарадња с Европском унијом“, рекао је Макрон за Економист, а говор у Јелисејској палати можете прочитати у скраћеном облику у чланку о повезивању Француске и Кине жељезницом преко Русије или у цијелости у транскрипту објављеном у октобру у којем француски предсједник говори о “ крају западне хегемоније у свијету”.

Можда се некима чини да ово гвоздено увјерење у нужност сарадње ЕУ и Русије прејудицира приближавање између Украјине и Русије, због чега је Макрон позвао у Париз новог украјинског предсједника Владимира Зеленског и руског вођу Владимира Путина, али то није тако.

То је била само посљедња у низу порука које је Јелисејска палата упутила Кремљу, попут привременог заустављања Сјеверне Македоније и Албаније на путу у ЕУ, изјаве о потреби преиспитивања циљева и природе НАТО пакта зато што Русија и Кина нису непријатељи Запада, првих корака према уклањању режима санкција, недавне најаве о билатералној сарадњи на Арктику, те све чешћег спомињања највећег „де голиста“ Европе како говори о простору “од Лисабона до Владивостока”.

Париски самит није дао неке резултате, али увијек може представљати добро полазиште за окончање украјинске кризе. Стране су постигле споразум који предвиђа продужење и потпуно спровођење примирја, даљу размјену заробљеника, демилитаризацију ратних подручја, нови састанак за четири мјесеца ради процјене развоја одмрзавања односа и већу сарадњу у вези с политичког статуса Донбаса, иако је посљедње кључно питање од којег зависи успјех или неуспјех било којег дијалога.

Русија би, заправо, жељела да уставна ревизија осигура посебан статус за самопроглашене републике, како предвиђа Споразум из Минска, а Украјина не жели правити територијалне уступке и сматра да је свака аутономија концесија и у том смислу пораз. Док су Путин и Зеленски дали наслутити да упркос важности сусрета није вријеме за претјерани ентузијазам, Макрон има различито мишљење, јер је он у ствари једини прави добитник самита. Макрона не занима унутрашњи консензус, премда се чини да тежи поновном избору за предсједника. Њега више занима будућност Француске као прве силе Старог континента, а промјена курса у проруском кључу је уоквирена у овај контекст тражења величине и престижа.

Емблематично је да је пред самит избио скандал због најаве Свјетске антидопинг агенције о искључењу Русије из будућих свјетских спортских такмичења у сљедеће четири године, укључујући Олимпијске игре и Свјетски фудбалски куп. Емблематично, али не и случајно, било је то упозорење из Вашингтона упућено Паризу. У ствари, порука је да зелено свјетло за поновно успостављање односа с Кремљом треба стићи из Бијеле куће, а Европска унија је један од америчких сателита без икаквог права на аутономију на међународном пољу. Али то зелено свјетло из Вашингтона никада није упаљено, иако се Трампова администрација доиста показала преданијом сарадњи с Москвом од претходне. Макрон је стога одлучио како ће напријед ићи сам.

Њемачка, која је невољно прихватила режим санкција због стратешких интереса који је вежу за Русију, прије свега енергетске природе, препушта све Француској и интензивно лобира за изградњу гасовода Сјеверни ток 2. Када говоримо о Берлину, послато је врло снажно упозорење. Наиме, нова боливијска влада је отказала споразуме које је Ево Моралес склопио с њемачком компанијом АЦИ системс за експлоатацију наслага литијума у земљи, а тај би литијум служио за снабдевање залиха њемачке аутомобилске индустрије сљедећих неколико деценија и дао невјероватан подстицај развоју електричних аутомобила. САД су с новом превратничком владом у Боливији Њемачку практично избацили из игре.

Игра коју је Макрон одлучио играти је врло опасна и могла би Француску скупо коштати. САД на располагању имају широку лепезу хибридних операција и трговинских ратова који се могу примјенити против Париза. Ипак, Макронова иницијатива би могла би бити и знак да се унутар европске политичке елите нешто мијења. Ако су на нивоу ЕУ одлучити одмрзнути фронт с Русијом, тада је логично да то води увјерени европски либерал, а то значи да су у Европи свјесни да нови Хладни рат наноси више штете од погрешно планираног добитка и да је једини пут којим Европа може ићи заправо суживот с Руском Федерацијом.

Међутим, руски снови Макрона и начин њихове реализације су пуни непознаница. НАТО се наставља ширити на постсовјетски простор, ЕУ је дубоко подијељена, уз очигледну инфилтрирацију Вашингтона, а неке земље на ту тему не одустају од антируских ставова, посебно Пољска , земље Балтика, Румунија, па чак и Финска. Судбина Украјине, ЕУ послије Макрона и посљедњи џепови руског утицаја на континенту жртве су сталног притиска. Најновија таква провокација се догодила у Бјелорусији, гдје се у Минску окупило неколико стотина, можда хиљаду ултралиберала, који су махали заставама ЕУ и протестовали против пројекта интеграције Русије и Бјелорусије.

Политичари нису савршени, јер су и они људи, а Макрон је несумњиво тренутно једна од најомраженијих личности, како у Француској, тако и у Европи, али није први пут да даје велика обећања у вањским пословима. Шарл де Гол је имао храбрости, али и среће, да усклади одлуке важне за Француску усред Хладног рата и нитко га није могао спријечити да Француску повуче из НАТО структура. Макрон би требао слиједити кораке свог претходника, али не само на пољу идеја, већ прије свега у дјеловању, а то значи да би требао ударити темеље Европе која се стварно протеже од Лисабона до Владивостока, очито пролазећи Паризом. Зашто не?

Питање је само има ли Емануел Макрон храбрости, политичких вјештина и снаге да уради оно што тражи већина ЕУ, од Италије преко Мађарске и Аустрије, до Њемачке, Словеније и других земаља, чак и ако у том пројекту искључимо Пољску и балтичке земље? Како год било, „проруска“ иницијатива Париза заслужује пуно већу пажњу, као и „индиректни ударци“ које европске земље добијају из Вашигнтона, попут раскида њемачко-боливијских уговора о литијуму, санкције Сјеверном току 2 или освета Паризу због државних субвенција у облику царина од 10 одсто на авионе европског произвођача Ербаса и 25 одсто на француска вина, шкотске и ирске вискије и сир из свих дијелова ЕУ.

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: GERARD JULIEN/AFP/Getty Images

 

Извор logicno.com, 16. децембар 2019.