Obnova monarhijskog idealizma i nova aristokratija

Šta je pravi smisao izjave Luja XVI: „Posle mene – potop!“? Kakva je veza između kraljeubistva i masovnih grobnica? Šta simboliše kruna?

Odbojnost koju u modernom čoveku može izazvati pojava ideala zvanog „monarhija“ – iskusio sam dvadesetoj godini života. Tada sam, na rimskoj sceni „trka avangardi“ privukao pozornost jednog novinara šik-šok nedeljnika AVS koji me je posetio s namerom da napravi portret pustolovnog begunca iz komunizma ka „slobodnom svetu“ kapitalizma. Veoma se razočarao kad je doznao da sam kroz „gvozdenu zavesu“ prošao pomoću pasoša, koji nisam odbacio. Potom ga je potpuno zbunila izjava da sam se na Istoku osećao u jednakoj meri slobodan kao i na Zapadu. Izjava je bila zasnovana na uverenju da nijedan sistem ne poklanja slobodu već je čovek sam mora izboriti. Dodao sam da su mi takođe jednako odvratni i komunizam – kao i kapitalizam.

Zamolio me je, ironično, da ga obavestim o nekom „trećem“ sistemu gde bih voleo živeti. Odgovorio sam, oholo poput glumca na sceni amaterskog pozorišta, da mom estetskom idealu odgovara jedino monarhijska država ili aristokratska republika. Oči su mu, na prečac, zasijale. Od te uzgredne ispovesti novinar je vešto napravio udarnu reportažu. Mlad, avangardista a monarhista – to je izgledalo senzacionalno poput vesti da je neki čovek ujeo psa. U to vreme, početkom šezdesetih godina stoleća, monarhijski ideal je okupljao samo inat grupice nepokolebljivih nostalgičara, s jednom nogom u grobu.

Pojava reportaže ojadila je gospodina Gaspara del Korsa, vlasnika galerije „Obelisco“, za koju sam radio. Bio je ozbiljno uplašen i uveren da sam ugrozio ugled i poslovanje galerije, proslavljene prvim izložbama Dalija, Burija, Magrita, Raušenberga… Premda u galeriji nije bilo nikoga izuzev nas i sekretara, govorio je šapatom kao da je prostor „ozvučen“ instrumentima neke tajne policije: „Takve stvari se ne govore javno! Izgubićete sve simpatije kritičara! Kako da im to sad objasnim? Najbolje bi bilo da sve to lepo demantujemo. Kao: po sredi je nesporazum zbog Vašeg slabog poznavanja italijanskog jezika.“

Dobro se sećam da mi je ogromni kapital samopouzdanja – stečen tučama po sokacima beogradske Čubure i na tribinama literarnih družina Treće te Četrnaeste beogradske gimnazije – bio znatno načet. Ipak, ništa nisam porekao i tako sam, gurnut skandalom, zakoračio u neznani prostor usamljenosti. Oko mene sve je opustelo: iščezli su pozdravi i osmesi. Jedne večeri, na otvaranju neke izložbe, gde se okupio „sav Rim“, dok sam stajao, izdvojen, pri kraju buffeta, prikrivajući osamljenost tobožnjim interesovanjem za posluženja – prišla mi je jedna vitka figura plemstva, koju sam poznavao jedino po fotografijama prizora „slatkog života“. Bio je to princ Dado Ruspoli, poslednji potomak slavne, hiljadugodišnje loze, poznatiji kao plejboj bez premca, uvek u društvu najlepših žena sveta, od Brižit Bardo do Elize Martineli. Zagledao se u moje lice jednim okom orlovskog aristokraticizma i drugim okom dekadentnog relativizma, upitavši: „A vi ste onaj mladi vernik monarhijskog ideala?“ Klimnuo sam glavom kao da priznajem neku poročnost. Osmehnuo se: „Lepo je čuti da neko ima smelosti za takav ideal danas, kada se i plemići masovno upisuju u partije demokratije. Znate li da takav ideal ne donosi sreću?“ Nije tražio odgovor već je probao jedan zalogaj dimljenog lososa. Krenuo je rukom za drugim ali je odustao, izvivši pokret u pantomimu bezvoljnosti: „Mangiare non é chic!“

Sa istom bezvoljnošću osmotrio je lica gomile da bi me obavestio: „Vidite, ni oni nemaju sreću. Samo izgledaju srećni, glume sreću. U njima je sve mrtvo, tamno, bez iskre života. Vi bar imate tu iskru. Niste ni svesni, možda, kakva je to privilegija, kakav dar od Boga“.

BOŽANSKA ISKRA U ČOVEKU
Da mi je neko tada poverio svoje ozbiljno uverenje u budućnost velike obnove monarhijskog ideala – poput ove što obuzima srce naroda, širom pravoslavne Evrope, od Beograda do Moskve – ja bih takođe ozbiljno posumnjao u njegovo mentalno zdravlje. Ipak, ako su neposredni uvidi pisca ovih redova dovoljni za valjani vrednosni sud – pokret obnove o kojoj je reč uglavnom nije na visini svog ideala. Daleko je ispod ideala jer ne poseduje svest o najdubljim temeljima monarhijskog poretka i o najvišem smislu te ustanove metafizičke prirode čoveka. Doduše, sa određenog stanovišta, izloženo neznanje je i vrlina jer posredno osvedočava iskrenost te prirodnost žudnje koja potiče iz sačuvanih zona plemenitosti ljudskog elementa.

Umesto da otkriju i pokažu tu plemenitost, pobornici obnove monarhijskog poretka je skoro stidljivo skrivaju te se prilagođavaju prostaštvu protivnika, nastojeći da racionalnim razlozima obrazlože ideal čija je priroda izrazito nad-racionalna. Spuštajući se na razinu protivnika a bez oružja uzvišenosti i znamenja nebeskosti – koja svojim bljeskom oslobađaju zatočenu istinu suštine ljudskosti i izazivaju prosvetljenje te preobraćenje – pobornici monarhije unapred gube bitku. Pokazivanje pozitivnih primera ustavnih (kvazi)monarhija u savremenoj Evropi je sasvim nedovoljno za pobedu jer su u pitanju puki simulakri, čije su dobrobiti teško odredive i procenjive. Stoga je umesno pitanje protivnika monarhije: zar je neophodno promeniti toliko mnogo da bi se dobilo toliko malo?

Španski kralj Felipe VI, španska kraljica Leticija i princ Vilijam, vojvoda od Kembridža u kraljevskim kočijama, London, 17. jun 2019. (Foto: Getty Images)
Španski kralj Felipe VI, španska kraljica Leticija i princ Vilijam, vojvoda od Kembridža u kraljevskim kočijama, London, 17. jun 2019. (Foto: Getty Images)

Neophodno je spoznati da najdublji temelji monarhijskog poretka počivaju u najboljem elementu ljudske „mešavine“. Reč je o neprevaziđenoj definiciji čoveka koju je našim mislima i snovima pružio Platon. Prema Platonovom učenju, čovek nije jedinstveno biće već je „mešavina“ u znaku dualizma božanskog i životinjskog elementa. Božanski ili „nebeski“ element prisutan je u čoveku posredstvom uma (iznad razuma) i njegove otvorenosti za prosijavanja večnih i idealnih načela, odnosno večnih i idealnih formativnih te informativnih uzora. Zahvaljujući toj otvorenosti uma i uz pomoć svetlosti najviših istina – čovek u sebi suzbija navalu sila životinjskog elementa te ih ukroćuje i pravilno usmerava za ličnu i opštu dobrobit. Zatvaranjem uma i gubitkom „nebeske“ svetlosti, čovek postaje plen i žrtva, medijum ili sluga oslobođenih stihija niskosti. Tako nastaje prvo psihička a potom životna i konačno društvena anarhija, odnosno suprotnost onome što je vazda najbolje: arhija (prvobitnost).

Zato nas Platon poziva na put obnove „prvobitnog stanja“, na put povratka „zvezdanom prebivalištu“. U tom božanskom elementu čoveka – koji ga čini uspravnim i bitno, vertikalno različitim od svih životinjskih vrsta – počiva najdublji smisao tradicije da idealni monarh vlada na osnovu božanskog opunomoćenja, po božanskom pravu. Zato evropski narodi kroz predanja čuvaju sećanje na božansko poreklo drevnih dinastija. Zato su monarsi viteške Evrope bili obavezni da se na poprištima istorije, vrlinama uma i srca, dokažu kao verodostojni potomci bogova. Niz drevnijih, indoevropskih, tradicija svedoči da je prisutnost božanske svetlosti u najboljim ljudima bila vidljiva i golim očima. Znamenje te prisutnosti preuzela je i hrišćanska tradicija, u obliku oreola oko glava svetaca. Istom poretku simbolizma pripada i kruna, znamenje ujedinjenja ljudskog i božanskog.

Po Rječniku simbola Švalijea i Gerbranta, „mesto krune na vrhu glave daje joj uzvišeno značenje: ona nije samo sudionik vrednosti glave, vrhunca ljudskog tela, nego i vrednosti onoga što nadvisuje i samu glavu, a to je dar koji dolazi odozgo: takvo mesto obeležava transcedentni značaj jednog ispunjenja. Kružni oblik krune iskazuje savršenstvo i sudelovanje u prirodi nebeskoj, čiji je simbol krug: U okrunjenom spaja ono što ono što je ispod njega s onim što je iznad… I napokon, tvar od koje je kruna izrađena, biljna ili mineralna, određuje posvetom ovom bogu ili onoj boginji, prirodu izvršenog junačkog dela i prirodu dodeljene božanske nagrade. Istodobno, kruna otkriva koje su nadzemaljske snage bile uhvaćene i iskorišćene da bi nagrađeni poduhvat uspeo. Jasno je stoga da kruna simboliše dostojanstvo, vlast, kraljevstvo, pristup višim redovima i snagama.“

Takođe je jasno da se božanska svetlost ne poklanja, „demokratski“ ili „komunistički“, svima već se ona predaje onim koji je zaslužuju osvojiti vrlinama misli i dela, onima koji uspevaju silom uma i srca „pristupiti višim redovima i snagama“. Reč je o čudesnim poduhvatima koji dokazuju plemenitost. Pobede i podvige svojih junaka Homer objašnjava njihovom sposobnošću da od bogova predhodno uzmu ono što on označava rečju kudos. U pitanju je reč čije je značenje do nedavno bilo izgubljeno te su je prevodioci tumačili kao oznaku „slave“.

Tek je slavni indoevropeista i lingvista Emil Benveniste uočio nelogičnost takvog prevoda: slava ne prethodi već samo usleđuje pobede i podvige. Tražeći pomoć u ostalim indoevropskim jezicima, on je uočio da je drevno značenje reči kudos sačuvano u srpskom ekvivalentu, u srpskoj reči čudo. Dakle, homerovski junaci uzimali su od bogova čudesne moći delotvornosti. Možemo zaključiti da se suština uloge monarha i aristokratije sastoji u postvarenju čuda sprege ljudi i bogova. Zato Servije uči da je „kralj sveštenik i mostograditelj“ („Majorum haec consuetudo ut Rex esset etiam sacredos et pontifex“). Jasno je da se tu misli na ulogu graditelja onog najvišeg i najvećeg mosta, koji povezuje „zemlju“ i „nebo“, ljude i bogove, odnosno čoveka i snage te energije svemirskog Reda. Izostanak božanske svetlosti u monarhu je ogromna i nenadoknadiva slabost. Ipak, u nedostatku zamene, takva slabost ne može opravdati svrgavanje i rušenje monarhijskog poretka ako monarh ume bar formalno igrati svoju ulogu, simbolisati putokaz ka arhiji, ka „zvezdanom“ zavičaju ljudske vrste.

Prisustvo monarha bar istrajno podseća ljude da u sebi sadrže božanski element te da ga trebaju buditi, čuvati i razvijati dostojnim mislima i delima. Prisustvo monarha na vrhu države poziva ljude da budu slični Bogu, jer su stvoreni nalik Bogu. Rušenje monarhijskog poretka otvara put ljudskog pada na kome čovek prvo stiče praznoverje da potiče ne od Boga već od majmuna a potom i postaje sasvim nalik majmunu.

O KRALjEUBISTVU
Ubistvo kralja izaziva najteže posledice jer se takvim zločinom stvarno ili simbolično zatire najviše osvedočenje prisutnosti božanskog elementa u čoveku. Dakle, u pitanju je umorstvo ne samo jednog ljudskog bića već i „nebeskih“ načela koje ono simboliše, po formuli samopredstavljanja Fridriha II: „Ja Fridrih II, u službi kralja Pruske.“

Istorijsko iskustvo nam svedoči da kraljeubistvima skoro redovno usleđuju užasne nesreće. Tako je ubistvo nevinog kralja Luja XVI označilo početak najstrašnijeg perioda u istoriji čovečanstva, obeleženog svetskim ratovima i masovnim grobnicama, konc-logorima i genocidima, svevlašćem demonije materijalne pohlepe i totalitarnih sistema životinjskog materijalizma, planetarnim lancem ekoloških katastrofa i nezadrživim širenjem tehnoloških pustinja nihilizma, svetskim razmerama uništenja vrednosti raznovrsnih kultura i takođe svetskim razmerama izrođavanja čoveka posredstvom nametanja „internacionalnih“, pod-ljudskih, modela života… To je bilans istorijskog „progresa“, zvanično otvorenog Francuskom revolucijom, odnosno preuzimanjem vlasti od strane „trećeg staleža“. Kao da je sečivo giljotine, zarivši se u demokratsku osnovu kraljeubistva, oslobodilo neslućene snage zla i smrti.

Čarls Benazek, Luj 16 i otac Edžvort de Firmon u podnožju giljotine, 21. januar 1793. (Foto: WikiCommons)
Čarls Benazek, „Luj XVI i otac Edžvort de Firmon u podnožju giljotine“, 21. januar 1793. (Foto: WikiCommons)

Imamo već predovoljno istorijskog iskustva – dugog dve stotine godina – da spoznamo pravi, proročki smisao čuvenih reči Luja XVI: „Posle mene – potop!“ Mora se priznati veština masonskih „prosvetitelja“ koji su uspeli, pred zasenjenom prostotom, prikriti i preinačiti smisao te kraljevske oporuke, prikazujući je, u školama odgovarajućeg „usmerenjaštva“, kao dokaz kraljevske samoživosti. U stvari, bila je to velika i osnovna opomena: svrgavanje kralja i načela koje on otelotvoruje – ruši sve brane i omogućuje potop vrlina i vrednosti.

I pred očima kraljeubica ume da zasija čudo prisutnosti božanskog elementa u žrtvi. Jedno takvo čudo se pojavilo i u Ipatijevskom domu, u Jekaterinburgu, u noći sedamnaestog jula 1918.  godine, kada su neprijatelji hrišćanske, carske Rusije i ruskog naroda mučki ubili Nikolaja II Romanova, carsku porodicu, decu pa čak i verne pse. Kako obelodanjuje danas istraživač Gelije Rjabov, u studiji pod naslovom Primorani smo da vas streljamo, na osnovu prikupljenih svedočenja ubica, premda su iskusni dželati ciljali pravo u srca žrtava i premda je paljba trajala tri minuta – decu su potom bajonetima morali dokrajčivati jer su pokazivala znake života.  I dalje: „Bilo je još čudnije da su se revolverski meci odbijali od nečega i poput grada skakutali po sobi. Kada su pokušali da jednu od preživelih devojčica proburaze bajonetom – bajonet nije uspevao da probije telašce. Zbog svega toga procedura je uzela dvadeset minuta“. Čuda su se pojavila i na mestu ukopa: „Kada su počeli da skidaju jednu od devojčica, videli su telo izrešetano na brojnim mestima, a iz rupa od metaka sijali su se dijamanti. Onima koji su tu bili zasijale su oči od pohlepe. Komandant je odmah raspustio grupu…“ I sam Rjabov uočio je čudo otkrivši skelete carske porodice sa lobanjama u kojima su savršeno sačuvani mozgovi.

Rjabovu pripada slava i što je potpuno demolirao zvanično, boljševičko opravdanje zločina. Navodno, „beli“ su napali Jekaterinburg, pa boljševici nisu imali vremena za povlačenje Romanovih na bezbedno mesto te su odlučili da ih likvidiraju, kako bi neprijatelju oduzeli „zastavu kontrarevolucije“. Istina je da su „beli“ napali Jekaterinburg tek osam dana kasnije, što će reći da su „crveni“ imali dovoljno vremena za povlačenje Romanovih. Zašto su ih ubili? To muči i Rjabova, na kraju istraživanja: „Tri dana koja mi preostaju do odlaska u Moskvu lutam oko ruševina Ipatijevskog doma. Tamne misli me muče i obuzima me osećanje revolta. Zašto? Zašto su to učinili?“

„Revolucionarni“ odgovor pruža Lav Trocki alijas Bronštajn u svom Dnevniku iz izgnanstva, iz 1935: „Odluka nije bila samo oportuna već i nužna. Brutalnost tog prekog suda pokazala je čitavom svetu da smo spremni na borbu bez milosti, ne gledajući nikom u lice. Egzekucija Romanovih se nametnula ne samo da bi uplašila, užasnula i paralisala protivnike već i da bi protresla naše, da bi im pokazala da se natrag ne vraćamo, da smo se otvorili ili za potpunu pobedu ili za potpunu propast. U intelektualnim krugovima partije možda je bilo nezadovoljstva i vrćenja glavom. Ali mase radnika i vojnika nisu imale ni trenutka sumnje. Ne bi razumele, niti prihvatile drugu odluku“.

Nikad niko nije gore uvredio radnike i vojnike od samozvanog „vođe“ proletarijata, zapravo agenta velikih lihvara, poput Šifa, Varburga ili Ginzburga, koji su finansirali Oktobarsku revoluciju radi uništenja hrišćanske carevine i genocida ruskog naroda. Laž Trockog jasno razobličuje činjenica da nije bilo moguće naći Rusa voljnog da izvrši careubistvo te su ga počinili stranci, intelektualni fanatici i fizički najamnici. Po zidovima Ipatijevskog doma najamnici su ostavili pornografske crteže a fanatici ezoterijske znake, satanske simbole i jedan stih Hajnea: „Te noći je Baltazar od svojih podanika bio ubijen“. (Uzgred rečeno, nekoliko decenija kasnije, u Beogradu, u kafani „Ruski car“, jedan potomak „belih“ Rusa, po imenu Leonid Šejka, osnovao je družbu umetnika „Baltazar“, iz koje se razvila „Medijala“, jedan od najspektakularnijih pokreta otpora modernoj kulturi te civilizaciji, u znaku ideala obnove „kraljevskog“ puta celovitosti evropskog čoveka).

Izlišno je predočavati bezmernu tragediju koja je usledila pogubljenju Romanovih i koja još uvek traje. Uputno je predočiti uzročnu vezu između kraljeubistva i tragedije srpskog naroda jer ona još uvek nije uočena.  Dovoljno je pedagoški pogled ograničiti na scenu XX veka, koji počinje u znaku ubistva kralja Aleksandra Obrenovića. Kao da je tada proviđenje htelo pokazati ljudima bezgranični apsurd tog čina – ono je na jednom mestu spojilo krajnje smešne pobude zlikovaca i krajnje svirep način ubistva, koji je s pravom našao odgovarajuće mesto u analima Kraft-Ebingove Seksualne psiho-patologije.

I nije slučajno već zakonomerno da su ubice kraljevskog para, pripadnici tajne organizacije „Crna ruka“ – inače prevashodno članovi masonske internacionale, poput Tankosića i Ciganovića, ili njeni nesvesni medijumi, poput Apisa – desetak godina kasnije organizovali atentat na prestolonaslednika Ferdinanda Habsburškog u Sarajevu, stvorivši zlodelom formalni povod za Prvi svetski rat, u kome je nedužna Srbija izgubila više od polovine najboljeg muškog stanovništva. Pretpostavljam da je u očima naručioca atentata i izazivača Prvog svetskog rata – kao sredstva uništenja hrišćanskih carevina – sva krivica prestolonaslednika Ferdinanda počivala u njegovoj odanosti hrišćanskoj doktrini i nepokolebljivoj borbi protiv masonerije. On je takođe pretio da stupanjem na presto preporodi carevinu kojoj je služio.

Akile Beltrame „Ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu“, 1914. (Foto: history.com)
Akile Beltrame „Ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu“, 1914. (Foto: history.com)

Mnoga svedočanstva ukazuju da je i kralj Aleksandar Karađorđević bio kažnjen smrću zato što se usudio da protivureči nalozima masonerije i da Jugoslaviju spase od tragične sudbine predodređene žrtve anti-nemačke i anti-evropske politike takozvanih „Saveznika“. Istu sudbinu pokušao je, in extremis, da izbegne i princ Pavle Karađorđević te je zato bio svrgnut pučem od 27. marta 1941, koji su izveli izdajnički, anglofilski generali i političari masonske obedijencije. Ishod tog simboličnog „regentoubistva“ je užasno poznat kao cinično ispunjenje zahteva zavedene mase: „Bolje grob nego rob“.

Neophodno je istaći da se ubistvom kralja ne okončava monarhija: ona se samo iz domena stvarnosti povlači u domen ideala. Kraljeubistvo označava početak žudnje za obnovom monarhije. To je dobro uočio plemić Rivarol, veliki bard kontrarevolucije, tokom revolucionarnog terora u Parizu. Gledajući kako rulja kamenuje statuu monarha – on je primetio da je samo prvi udarac namenjen kralju dok ostali zapravo ciljaju rupu u spomeniku, simbol praznine otvorene gubitkom suverenske prisutnosti. U pitanju je tipični paradoks nihilizma: uništivši vrline i vrednosti nihilizam gubi svaki smisao te mora zamreti oslobađajući prostor za obnovu ili povratak izgubljenog. Ako pak istrajava u svom postojanju, nihilizam mora uništiti ono što preostaje, dakle samog sebe. Tako se oslobađaju stvaralačke snage koje na ruševinama nihilizma uskrsavaju vrline i vrednosti.

PREDSEDNIK JE SIMULAKR MONARHA
I u društvima gde je uloga monarha već vekovima odsutna – potreba za takvom ulogom održava makar njegove surogate. O prirodnoj potrebi društva za za funkcijom monarha svedoči i uloga predsednika države u raznovrsnim „demokratskim“ sistemima. Savremeno evropsko iskustvo svedoči da je stupanj političke efikasnosti sistema obično proporcionalan razmerama ovlašćenja predsednika države. Predsednik „demokratske“ države je zapravo simulakr monarha, neka vrsta zamene. Dobar primer izloženog pravila pruža najpotpunija uloga predsednika države na evropskoj sceni, u Francuskoj. Prema ustavnim odredbama, predsednik francuske države je komandant vojske te bira predsednika vlade i imenuje ministre. On je takođe vrhunski arbitar u svim značajnim političkim sporovima, raspolažući ovlašćenjima da se suprotstavi odlukama parlamenta, da ga raspusti te da raspiše nove izbore poslanika. Predsednik francuske republike raspolaže pravima i moćima primene vanrednih mera u kriznim situacijama.

Kvazi-suverensku prirodu te uloge izražava i formula da je njen nosilac „predsednik svih Francuza“, što nedvosmisleno određuje nad-partijski položaj te odgovarajuće dužnosti i obaveze prvog čoveka države. Kako tačno uočava bivši ministar i poslanik UDF, Fernan Ikar, „francuski narod ima monarhijski mentalitet. I nije slučajno da je režim koji je oktroisao general De Gol savršeno prilagođen narodu te da se može definisati kao monarhijska Republika“.  Ako neko ne zna neophodno ga je obavestiti da jr general De Gol „oktroisao“ takav predsednički sistem upravo kao najkraći put do obnove monarhije, imajući u vidu i budućeg monarha, potomka Kapetinga, princa od Orleana. Među mnogim iskazima De Golovog monarhijskog ideala posebno je dirljiva njegova čestitka princu od Orleana, povodom ženidbe sina Anrija sa princezom Marijom-Terezijom od Virtenberga: „Vaša visost je moj cenjeni prijatelj. Vaša budućnost i budućnost princa Anrija prepliću se sa nadama Francuske. Radujem se zbog ženidbe Vašeg sina koju smatram značajnim nacionalnim događajem“.

Naravno, francuski predsednički sistem samo liči na monarhijski. Razlike su na štetu republike. Već i sama činjenica da predsednik biva biran na osnovu predloga partije kojoj pripada – osvedočava nedostatak nad-partijske prirode predsednika. Idealno, on je „predsednik svih Francuza“ ali je u stvarnosti zapravo zastupnik samo jednog dela, jedne partije francuskog naroda, bez čije podrške ne može opstati na vrhu države. Stoga je uloga predsednika fatalno uslovljena nizom nižih i posebnih interesa i uticaja. Osim toga, prirodna potreba ljudske slabosti da takva uloga bude potvrđena i obnovljena na sledećim izborima – onemogućava ili suzbija dugoročnu politiku, oslobođenu brige za sopstveni položaj. Verodostojni monarh, oslobođen briga za samopotvrđivanje u neposrednom „javnom mnenju“, kao i od uslovljavanja partija, upravljanja državom, uz pomoć elite, imajući u vidu opštu dobrobit i najdalje horizonte sudbine i misije naroda.

Po definiciji, dugoročne dobrobiti su neuporedivo bolje od samo kratkoročnih, tim pre jer nam istorijsko iskustvo svedoči da ove poslednje imaju i naličja, odnosno i skupe cene koje se pre ili kasnije moraju platiti, kao kamata na dugove. Suštinsku razliku između verodostojnog monarha i njegove demokratske „imitacije“ najbolje je i najsažetije izrazio ser Čarls Pitri: „Predsednik republike koji obećava vernost načelima Ustava, što su ga stvorili ljudi, a kralj koga je okrunila Crkva, kao predstavnika Boga na zemlji – razlikuju se jedan od drugog kao dijamant od lažnog dragog kamena“.

Prvi predsednik Pete Francuske Republike Šarl de Gol vrši smotru trupa (Foto: city-journal.org)
Prvi predsednik Pete Francuske Republike Šarl de Gol vrši smotru trupa (Foto: city-journal.org)

Izloženu definiciju razlika možemo proveriti tamo gde smo se zatekli našim pogledom, dakle u francuskom vidokrugu. Francuski kraljevi ostavili su našim očima, mislima i snovima velelepne zamkove ispunjene remek-delima velikana umetnosti tih vremena; čudesnu lepotu parkova versajskog dvorca, u koje je mogao stupiti i uživati svaki namernik, bio on plemić ili seljak; na stotine katedrala, veličanstvenih spomenika božanske prirode čoveka i istrajne težnje „nebeskim“ načelima; palatu Luvra sa basnoslovnim trezorima vrhunskih umeća svih kultura… Last but not least, ostavili su i našim nepcima raskošne užitke „francuske kujne“.

Na drugoj strani poredbi – vidimo samo grbove, nakaze i kerefeke, od spomenika Pompiduovog predsednikovanja, u obliku gigantske mašinerije apsurda, zvane „Bobur“, zbog čijeg smeštaja je razoren čitav jedan kvart Pariza, preko pseudo-egipatskog i zapravo masonskog spomenika Miteranovog predsednikovanja, što zaklanja i nagrđuje vizuru Luvra, kao prinudni ulaz, do kopije Diznilenda, zvane „Disney-Lang“, po ministru kulture Džeku Langu… Last but not least, ovu „demokratsku“ epohu karakteriše povlačenje „francuske kujne“ pred silom nadnacionalnog kapitala koja nameće masama „zapadni kazan“, odnosno lanac instant-prehrane hranom zvanom „smeće“ (junk-food).

PLEMENITOST OBAVEZUJE
Suština izloženih razlika počiva u temeljnoj suprotnosti između plemstva i prostaštva, odnosno između božanskog i životinjskog elementa ljudske „mešavine“. Zato epohu vladavine plemstva u Evropi obeležavaju katedrale i zamkovi, viteški i monaški redovi, junački epovi i lirska pevanja naroda, podvizi svetačkog bogoljublja i aristokratskog častoljublja a epohu vladavine prostaštva, širom savremenog sveta, karakterišu banke i protiv-atomska skloništa moćnika, masonska udruživanja i mafijaške urote, „sapunske opere“ i reklamni TV spotovi te trijumfi masonske idolatrije i lihvarskog koristoljublja.

Izložene razlike mogu se opaziti i golim uhom te odgovarajućom poredbom muzike Evrope pre revolucija „trećeg staleža“ i muzikom „poslednjih vremena“, zvanom „rokenrol“, odnosno, „Klati-se-i-valjaj“. Vladavina plemstva je svuda težila da sve uzdigne ka idealnim visinama, obeleženim solarnim i nebeskim simbolima, poput orlova sa stegova i grbova. Vladavina prostaštva svuda teži da sve snizi i ponizi, do opšte, dakle najniže razine, do baruština i podzemlja, odakle potiču osvedočenja sklonosti modernog čoveka, Miki Maus i Paja Patak, čovek miš i čovek patka.

Izvršeni preokret vrednosti i vrlina je toliko dubok i zamašan da obeshrabruje svaku nadu u obnovu verodostojne monarhije ili aristokratske države unutar ciklusa moderne civilizacije. Obnova je moguća samo sa one strane kraja tog ciklusa i njegovih „poslednjih vremena“, koja mnogi znaci objavljuju. Za obnovu verodostojne monarhije ili aristokratske države neophodna je istinita revolucija – u prvobitnom značenju tog pojma – u umu i srcu čoveka. To je dobro uočio i pomenuti pretendent na francuski presto objašnjavajući smisao aristokratskog načela „noblesse oblige“ („plemenitost obavezuje“): „`Plemenitost obavezuje` znači da činimo ono što nam naše srce i naše obaveze nalažu da učinimo, znači prihvatiti odgovornost svoje uloge. Ako hoćemo biti plemeniti – moramo delati kao plemeniti. Ono što nedostaje Francuskoj danas – to je druga revolucija. Ali ne nasilna revolucija već revolucija duha. Neophodno je promeniti naš mentalitet, naše običaje, naše navike“.

Svoju privrženost načelu „plemenitost obavezuje“ princ od Orleana je dokazao odlukom da liši titule naslednika svog sina Anrija. Objašnjava: „Učinio sam sve što sam mogao za svoje sinove. Vaspitao sam ih da budu nezavisni i nastojao sam da u njima ohrabrim želju za afirmacijom.  Nažalost, oni vole samo počasti i slavu ali ne i odgovornosti. Lišio sam sina Anrija titule prestolonaslednika, 1984. godine, kada se razveo od princeze Marije Terezije, koja je bila savršena supruga sa dinastičkog stanovišta i koja mu je dala petoro sinova – da bi ubrzo potom oženio jednu buržujku. Takvo ponašanje je nedopustivo i neprihvatljivo za katoličkog princa Francuske“.

 Arturo Rići „Čekanje“ (Foto: colonialquills.blogspot.com)
Arturo Rići „Čekanje“ (Foto: colonialquills.blogspot.com)

Retki su ljudi koji danas mogu razumeti a kamoli odobriti i usvojiti izloženu etiku delanja. Činovi i poruke plemenitosti se fatalno izobličuju, do karikature, u svesti modernog čoveka. Dok sam ispisivao prethodnu rečenicu, sa puteva sećanja ponovo mi je prišao princ Dado Ruspoli, donoseći jedan svoj primer rečenog. Jedne sezone „slatkog života“, medijima masovnih komunikacija je zavladala fotografija princa, snimljenog na ulici Kaprija, kako korača noseći na ramenu gavrana. Legende su tumačile fotografije kao poslednji „štos“ slavnog plejboja koji je izazvao masovna oponašanja. U nedostatku gavrana imitatori su na ramenu šetali sve pernato čega bi se dokopali. Na via Venetu sretao sam i raskokodakane kokoške na ramenima smrtno-ozbiljnih vlasnika.

Princ Dado Ruspoli našao se u ulozi sluge zahvaljujući poslednjoj izabranici srca, glumici Karmen Mancano: prateći je na dugotrajne probe, on se postepeno umešao u život pozorišne družine do tolike mere da se konačno našao i na sceni, prihvativši ponuđenu ulogu. Navedeno čuđenje pred padom čoveka od princa do sluge – pedagoški osvedočava psihologiju savremenog čoveka, koja je upravo sušta suprotnost aristokratskog. Tipični moderni buržuj, koji po definiciji ne poseduje nikakvu plemenitost, niti odgovarajuće samopoštovanje i samopouzdanje – ima panični i često paranoični strah od mešanja sa nižima od sebe na naopakoj društvenoj hijerarhiji, određenoj plutokratskim načelima.

Bez takozvane „solidne materijalne baze“ – buržuj je niko i ništa te potpuno izgubljen. Verodostojni aristokrata, naoružan vrlinama duhovne virilnosti i plemenitosti te odgovarajućim samopoštovanjem i samopouzdanjem – nema nikakvog straha od mešanja sa nižim od sebe pa čak i sa najnižim: niko izuzev samog plemića ne može ugroziti njegov status. I bez ikakve „materijalne osnove“, odnosno bez i prebijene „kinte“ – aristokrata ostaje celovito ono što jeste i što je njegovo bitno obeležje.

Svedoči ispovest princa Dada Ruspolija, izrečena pred zamkom Vinjarelo. Danas, kao i juče bit aristokratije treba shvatiti kao dužnost: dužnost vaspitanja, dužnost časnosti, dužnost hrabrosti. Evo jednog praktičnog primera: Vinjarelo, pre pedeset godina, bio je pun porodica, guvernanti, kuvara, konjušara, vozača. Sad je ostao tu samo jedan stari vrtlar koji jedva uspeva da održi poredak čuvenog vrta italijanskog stila. Vremena su se radikalno izmenila. Od ogromnog feuda oko zamka – ni jedan kvadratni metar terena više nije naš. Kruzeiros, brazilska moneta koja je činila bogatstvo moje majke – postao je bezvredni papir. E pa dobro, moj otac je preživeo taj udarac sudbine a da nije trepnuo, ostavši uspravan poput hrasta. Što više aristokratija gubi materijalnu moć – to se više osnažuju njene moralne energije. To je hrabrost koja dolazi iz daleka.

Ako nekog zanima zašto sam uzeo za primer aristokratskog držanja upravo princa Dada Ruspolija – odgovor počiva upravo u načelu „plemenitost obavezuje“. Pokušao sam da primenim to načelo te sam posegao za najslabijim umesto za jačim ili najjačim primerima. Sam princ sebe definiše kao „dekadenta“: „Ne poričem dekadenciju. U Sjedinjenim Američkim Državama, kada hoće da me uvrede, kažu mi: `You are a decadent!` I ne znaju da mi pružaju kompliment jer se civilizacija rađa uvek iz dekadencije a nikad iz varvarstva.“

Postoji i druga vrsta dekadencije kojom se okončava civilizacija. Reč je o dekadenciji civilizacije, poput moderne, koju karaktertišu simptomi poznog, odnosno senilnog varvarstva. Takva dekadencija oslobađa ovu arenu univerzuma za pojavu nove kulture. Tu počivaju najveće nade i u pojavu nove aristokratije te odgovarajućeg poretka.

Alesandro Rusopoli, deveti princ Červeterija i njegova supruga Frančeska (Foto: Wikipedia)
Alesandro Ruspoli, deveti princ Červeterija i njegova supruga Frančeska (Foto: Wikipedia)

Uči Ortega i Gaset: „Kada kolektivna senzibilnost dođe do tog stupnja, tu počinje nova istorijska epoha. Bol i strah stvaraju u masama novu osobinu iskrene skromnosti koja okreće leđa svim antiaristokratskim iluzijama i teorijama. Nestaje mržnje prema eminentnoj manjini. Priznaje se neophodnost njene specifične intervencije u društvenom životu. Na taj način zatvara se jedan i počinje drugi istorijski ciklus. Počinje period u kome se oblikuje nova aristokratija.“

 

Naslovna fotografija: REX/Shutterstock

 

Preuzeto iz „Pogledi – Specijal (Povratak Kralja) br. 1., NIP Pogledi“, Kragujevac, 31.