Dragoljub Kojčić: Slalom između sile i principa

Događa se „vrenje istorije”, a nagomilane besmislice, koje su predstavljane kao fanfare novog sveta, danas pokazuju svoje apsurdne ishode

Velike istorijske cikluse, društvene, moralne, verske i vrednosne reforme, pokretali su pojedinci svesni ograničenja vremena u kome su živeli. Od otvorenog pisma „Optužujem”, koje je s kraja devetnaestog veka Emil Zola napisao povodom afere „Drajfus”, moderna politička javnost teško se može zamisliti bez uticaja uglednih pojedinaca. Filozofi, umetnici, posebno književnici, koji se osvrću na društvene događaje, doprinose oblikovanju dominantnih stavova svoga doba. Rezultati njihovog uticaja zavise od utemeljenosti njihovih ideja – od razumevanja društvenih i političkih procesa do ličnog morala koji ih pokreće na angažovanje. Markuze, Sartr i Solženjicin pogodili su u samo središte pitanja koja su potresala svet posle Drugog svetskog rata. Ali vrednosne konfuzije koje će uslediti i koje uobičajeno obeležavaju prelaze između epoha, odražavaju se i na mišljenje intelektualaca, a delimično su posledica upravo njihove dezorijentacije.

Srbija i srpski narod su se od početka raspada SFRJ našli u vrtlogu vrednosnog haosa koji je nastao preobražajem sveta iz bipolarne ravnoteže i stabilnosti koju obezbeđuju utvrđena pravila igre do neometane suprematije atlantske političke i vojne zajednice. Da bi se obezbedila „demokratska” saglasnost atlantskih društava za izopštavanje i, na kraju, fizičko razaranje naše zemlje, Srbi su satanizovani uz masivno učestvovanje karijerista iz intelektualnog i medijskog ešalona. Dok su Bernar-Levi, Finkelkrot, Gliksman i Gras stajali na konformističkoj strani klevetanja našeg naroda i nepravde, dotle su nesumnjivo značajnija imena, kao što su Peter Handke, Harold Pinter, Aleksandar Solženjicin, Noam Čomski, Mikis Teodorakis, pa i Bob Dilan, sa velikom građanskom hrabrošću svedočili da su upravo Srbi na pravoj strani istorije.

Jednog od junaka satiričnog filma „Krunski svedok” mađarskog reditelja Petera Bačoa pamtimo po uzrečici „Međunarodna situacija se intenzivira”. Reklo bi se da je to možda i najprimereniji opis današnje političke situacije u svetu. Sasvim očigledno događa se „vrenje istorije” i nagomilane besmislice, koje su tokom tri decenije predstavljane kao fanfare superiornog novog sveta, danas pokazuju svoje apsurdne ishode. Ali upravo u takvoj situaciji sirova snaga postaje poslednji i bezobzirni argument. U našem neposrednom iskustvu takav je slučaj sa političarima iz Prištine. Na njihovoj strani nisu ni međunarodno pravo, ni moralni principi, ni pristojnost u poštovanju pregovaračkih protokola, čak ni zdravorazumska logika. Nemaju ništa osim bezrezervne podrške svojih moćnih pokrovitelja. To je heroinski faktor u osionosti svake marionetske vlasti i štićeničkog mentaliteta. Problem je što neutemeljena i nerazumna samouverenost predstavlja opasnost za okolinu.

To je jedna strana složene staze kroz koju Srbija mora bezbedno da prođe. Kao mala zemlja mi ne smemo da previdimo ili ignorišemo ovakve zasede istorije da bismo stigli do konačnog cilja i uplovili u mirnu luku normalnog života i svakog napretka. Srbija odvraća političke avanturiste iz Prištine rastom sopstvene ekonomije i odbrambene moći. To je aksiom u nacionalnoj i državnoj strategiji Aleksandra Vučića.

Drugu stranu staze vrtoglavog političkog slaloma kroz koji moramo da prođemo predstavljaju moralni principi bez kojih ovaj svet nema civilizovanu budućnost. Reklo bi se – to je naša strana. Nije subjektivnost tvrditi da su istina, pravda i moral na srpskoj strani. Možda se sa tim ne bi složio autošovinistički deo ovdašnje opozicije, ali većina čovečanstva podržava principijelnu borbu Srbije za prava koja joj po svakome od ovih kriterijuma pripadaju. U porođajnim nagoveštajima nove epohe uočavamo promene koje daju nadu. Bez naivnih očekivanja da je veliki preokret započeo i da će Srbija dobiti tretman kakav joj pripada, ali govor Donalda Trampa na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija sadržao je elemente koji su posle puno decenija probudili interesovanje privrženika političkog klasicizma u kome identitet i patriotizam predstavljaju vrednosni vrh. Istome talasu pripadaju brojna povlačenja priznanja tzv. države Kosovo kao i odbijanje da tvorevina nastala bombardovanjem suverene Srbije bude pod pritiskom primljena u Unesko i Interpol.

Možda je krunski dokaz da se svet oslobađa stega koje mu je nametnula unipolarna struktura svetske moći Nobelova nagrada koja je dodeljena Peteru Handkeu. Kultura je izvorište slobodne ljudske misli i mera dostojanstvene egzistencije ljudskog bića. Tokom istorije uvek je bila prva na udaru – od paljenja knjiga, bombardovanja biblioteka, do rušenja svetinja, što smo sve zajedno neposredno osetili na svojoj koži. Zbog toga je priznanje koje je Handkeu dugo uskraćivano zbog podrške srpskom narodu vesnik otvaranja i oslobađanja savesti čovečanstva, a njegov spis Pravda za Srbiju, makar odocnelo, savremena varijanta Zolinog Optužujem.

Čvrsto ubeđenje da se do trijumfa pravde stiže aktivnim i neumornim istrajavanjem, ali i mudrim izborom optimalnih sredokraća, Srbiju vodi do cilja. Najvažnije je, što bi rekao Galileo Galilej: „Ipak se (o)kreće!”

 

Autor Dragoljub Kojčić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Politika, 17. decembar 2019.