Авганистански папири и (не)могућност компромиса

Како наћи компромис са онима који су егзистенцијално везани за лаж? То је питање и од локалног и од глобалног значаја

Када су у јавност, преко Њујорк тајмса, 1971. године процурели тзв. Пентагонски папири, који су разобличили политику америчке владе у Вијетнаму и мрежу лажи којом је она до тада била обавијена, то је, после антиратних демонстрација 1960-их година и неколико атентата на познате јавне личности, забило клин у ковчег послератног наратива о непобедивој, чистој, увек праведној Америци и њеној војсци (као и мит о томе да САД увек делују из идеолошких, несебичних интереса, с обзиром да је, између осталог, испливало да је кључни циљ америчког рата у Вијетнаму био „обуздавање Кине”, декларисан још далеке 1965. године). Земља је ушла у турбулентни период Вотергејта, Опековог „нафтног шока”, инфлације и самоиспитивања.

Дубљи пад економије и националног самопоуздања је одложен лансирањем пројекта неолибералне финансијализације прво америчке а касније и осталих западних привреда током 1980-их година, и паралелним слабљењем па затим и муњевитим крахом соцреалистичког блока крајем те деценије, што је довело до четвртвековног једнополарног момента, током ког је наизглед победнички Запад могао не само да пише и преправља правила игре у ходу, већ и да ствара привид перпетуалног растућег економског благостања, у чијој основи је стајала могућност централних и највећих банака – додатно ослобођених стега Глес-Стигаловог закона који је још од доба Велике депресије раздвајао комерцијално од инвестиционог банкарства, тј. шпекулативних радњи – да суштински из ничега стварају новац и затим га позајмљују по све нижим каматама, што је произвело и производи финансијске балоне без преседана у историји.

Нереална економија је постепено легитимисала и нереалну, тј. виртуелну реалност, коју су све већа моћ рачунара и све мања величина чипова само допунили и претворили у својеврсни паралелни универзум у којем се, бар привремено, може наћи уточиште или заборав од све искривљеније „стварности” врлог новог (не)реалног, неолибералног света – али који се и све више преклапа са оним (условно) реалним. Рођен је врли нови Матрикс.

ОД ВИЈЕТНАМА ДО АВГАНИСТАНА
Скоро пет деценија после Пентагонских папира, појавили су се у јавности, овог пута преко тог другог стуба америчког естаблишмент новинарства, Вашингтон поста, тзв. Авганистански папири, који су на светлост дана изнели све лажи које су америчке елите користиле током сада већ најдужег америчког рата у историји, да обмањују јавност и убеђују је да је он заправо „успешан”, а победа „само што није”, по (званичној) цени од „тричавих” билион долара, преко 150.000 живота, и експлозије производње опијумског мака за светско тржиште хероина. Што нам на првом месту говори да не само да америчке елите – тзв. дубока држава – нису биле „постиђене” изворним раскринкавањем својих лажи пре 50-ак година, већ су у међувремену само нашле начина да постану још софистицираније у њиховој производњи и заташкавању, односно у „менаџменту јавности”, и то о њеном трошку.

И ови најновији поверљиви „папири” су се појавили у једном прелазном времену, у раздобљу између одлазећег једнополарног, западоцентричног поретка и рађајућег, мада још увек неуређеног и нестабилног вишеполарног света. Тешко је, међутим, тврдити да ће Авганистански папири, колико год били шокантни, у истој мери уздрмати америчку, а последично и светску јавност, својим открићима.

На првом месту зато што ни они не доводе у питање основну премису из које се изродила једнострана америчка одлука да се изврши агресија на Авганистан, без конкретних доказа – на којима су инсистирали Талибани пре него што испуне амерички ултимативни захтев за изручење вође Ал Каиде – да је Бин Ладен лично организовао и координирао из своје пећине напад на Светски трговински центар 11.9.2001. Али, највише зато што се у тих 48 година које су прошле између вијетнамских и авганистанских „папира”, нагомилало толико других војних „интервенција” – што у орвеловском новоговору заправо означава агресију – подупртих много већим лажима, манипулацијама и лажним заставама, да је јавност помало већ огуглала, а њена толеранција за шокираност знатно порасла, скоро до отупелости.

Новинари „Вашинтон поста” Кетрин Грејем и Бен Бредли напуштају Окружни суд у Вашингтону након добијања дозволе да објаве „Пентагонске папире”, 21. јун 1971.

Поготово крајем 1960-их, а и у пар наредних деценија, било је могуће мобилисати стотине хиљада људи на улицама западних метропола у име разних мировних покрета или протеста. У 21. веку, обележеним тим чедом 11. септембра, „глобалним ратом против терора” – чији је весник била НАТО агресија на СРЈ, која је легитимисала све касније (све само не) „хуманитарне интервенције” и омогућила западним силама да се заодену плаштом „милосрђа” – као и бројним обојеним револуцијама маскираним у „демократске”, безобзирним измишљотинама о Садамовом „оружју за масовно уништење”, агресивним ширењем НАТО-а под изговором борбе против „руске опасности” (уз непрекидно чачкање мечке која је на крају била приморана да реагује у самоодбрани), открићима Викиликса и Сноудена – то је постало практично немогуће.

Ем је ратова на све стране, ем се тзв. левица трансформисала у гласноговорника „хуманитарног” империјализма, ем су људи, захваљујући најпре растућем утицају алтерантивних интернет медија, постали све неповерљивији – како према медијима, тако и према онима који их позивају на протест. Сада се народу као „мировни активисти” и разноразни „борци против неправде” нуде холивудски или корпоративно спонзорисани пројекти глобалне дубоке државе, споља оличене у сабласним ликовима попут Џорџа Сороса и сина, Тонија Блера или брачног пара Клинтон.А и како да се Авганистански папири изборе за примат на сцени којом већ више од три године доминира борба за поништавање резултата последњих америчких председничких избора? Како скандализовати јавност лажима везаним за „тамо неки Авганистан”, када у „корпи бедника”, како је Хилари током председничке кампање крстила све оне који симпатишу Трампа и сличне опасне „популисте”, незадрживо расте свест о томе колико су их управо перјанице медијског естаблишмента попут тог истог Вашингтон поста систематски лагале о „руском мешању” у америчке изборе и Трампу као Путиновом „Манџуријском кандидату”, а сада их лажу да је оправдано тражити опозив америчког председника не зато што је прекршио устав или починио озбиљан злочин, већ зато што се (нео)либералном естаблишменту не допада његова политика.

ПУЦАЊЕ ВИРТУЕЛНЕ ФАСАДЕ
У том смислу су Авганистански папири више симбол времена, а не покретач промена – мада су засигурно још једна, и то прилично велика кап која је пала у већ пуну чашу. У години када су се појавили Пентагонски папири, Никсон је, по савету банкарских кругова који сада још више дрмају светом, укинуо златни стандард за амерички долар, стављајући у погон талас обезвређивања новца који управо у наше време достиже вртоглаве висине, које су једноставно неодрживе. Најмоћнија светска валута измештена је из реалног света, и са њом, постепено, глобални економски поредак, па и сам свакодневни живот.

Није уопште случајно што последњих година многе државе или купују све веће количине злата или траже повратак свог злата из трезора најмоћнијих западних држава, свесне да још нико није измислио перпетуум мобиле – а поготово не (нео)либерални „економисти” и банкари. Деценије лажних вести, лажних парола, лажног идеализма, лажног новца – стубова пост-хладноратовског западног примата – долазе на наплату. Фасаде виртуелне и виртуелизоване стварности пуцају.

Историјски утемељене цивилизације са Истока, предвођене руском и кинеском, очигледно се труде да пад буде што блажи, и прелаз у ново доба што мање насилан и крвав. Са друге стране, главни актери западног жаришта кризе су спремни да посегну и за најрадикалнијим средствима – а најрадикалније и најтрадиционалније од свих је рат – да би или одложили оно истинско „суочавање са реалношћу”, или осујетили противника разним ситним или крупним диверзијама, или изазвали кризу таквих размера која би приморала остале да седну за сто иприхвате бар неке од њихових услова.

Али, могу ли лаж и истина да се „договоре”? Ево, видимо како се, већ пар деценија, „договарају” на нашим пост-југословенским просторима. Јесмо ли, чак и уз најбољу вољу и несхватљиво узмицање и уступке, успели да се као народ договоримо са суседним „елитама” израслим на темељима лажи о распаду СФРЈ?

Јесмо ли ишта трајно „договорили” са онима који темеље свој легитимитет, богатство, друштвени углед, историјски положај и (велико)државне амбиције на лажима о Васе Мискина, Маркалама 1 и 2, Тузланској капији, „опсади Сарајева”, „геноциду” у Сребреници, „великосрпској агресији”, „аутокефалности” НВО ЦПЦ, негирању Јасеновца, Рачку (један од најбољих филмова који обухвата лажи о Рачку и почетку НАТО агресије уопште је немачки документарац који носи назив „Почело је са једном лажи”) …?

Вилијам Вокер, аутор лажног извештаја о масакру албанских цивила у Рачку, март 1999.

Лажима које чине важан део темеља (нео)либералног пост-хладноратовског покушаја успостављања једнополарног глобалног диктата под велом „краја историје” и лажног „бомбардерског хуманизма” оличеног у доктрини ”одговорности за заштиту”.

Како наћи компромис са онима који су егзистенцијално везани за лаж? То је питање и од локалног и од глобалног значаја. А Балкан је место где се истина о свету прелама.

 

Извор sveosrpskoj.com