Jesmo li na pragu antiglobalističke revolucije?

Širom Zapada sve češće se dešava da čitavi gradovi koji su generacijama glasali za liberalne kandidate sada prelaze u tabor konzervativaca

Dana šestog decembra, manje od nedelju dana pre odlučujuće pobede Borisa Džonsona na britanskim parlamentarnim izborima, Džerard Bejker sa Volstrit žurnala je izneo analizu političkih posledica po Ujedinjeno Kraljevstvo – a verovatno i šire – ukoliko Džonson ostvari trijumf koji se nazirao. Bio bi to, napisao je, „odlučujući momenat u razvoju savremene zapadne politike, potencijalno utemeljujući događaj za eru populizma, sa posledicama koje premašuju britanske obale“.

Bejker je citirao profesora sa Univerziteta u Kentu pod imenom Metju Gudvin rekavši da se Britanija izgleda usmerila ka političkom „prestrojavanju“. Glasači iz redova radničke klase severne Engleske i Midlendsa (engl. „Midlands“ – područje u centralnoj Engleskoj, sa Birmingemom kao najvećom urbanom celinom, prim. prev.), koji su od 1930-ih davali poverenje Laburističkoj stranci, sada u velikim brojevima prelaze na stranu Džonsonovih konzervativaca. Istovremeno, konzervativni glasači sa urbanog juga napuštaju ovu stranku.

Ključ je, naravno, u Bregzitu – referendumskom glasanju iz 2016. godine za izlazak Britanije iz Evropske unije. Osvojivši neupitnu većinu u parlamentu, Boris Džonson je postao lider koji će izvesti svoju zemlju iz EU – što je čekao još otkako je postao premijer Ujedinjenog Kraljevstva prošlog jula. Ali značaj dotičnog glasanja prevazilazi i to. Džerard Bejker primećuje da se konzervativci – pod Džonsonom – udaljavaju od svoje poluvekovne podrške onome što je nazvao „neoliberalna ekonomija“, ali i generalno liberalnog pristupa zapaljivim društvenim pitanjima kao što su istopolni brakovi i labave imigracione politike. On objašnjava:

IZMENA BIRAČKE STRUKTURE
„Stranka čiju su bazu činili uglavnom visoko obrazovani, ekonomski uspešni građani, otvoreni za visoke nivoe imigracije, slobodnu trgovinu i globalnu integraciju, sada postaje stranka čija će baza obuhvatati velike brojeve onih manje ostvarenih i ne tako obrazovanih – one koji su izgubili oslonac u dobu rastuće nejednakosti pa sada podržavaju protekcionizam, striktna ograničenja imigracije i primat nacionalnog suvereniteta“.

Bejker smatra da ono što je delovalo kao izbori u kojima će birači promeniti svoje tradicionalne glasačke navike potiče iz istog izvora kao i uspesi konzervativno-populističkih pokreta drugde na Zapadu, uključujući i Sjedinjene Države u kojima je Donald Tramp 2016. uspeo da se domogne Ovalnog kabineta 2016, ali i u zemljama poput Poljske, Mađarske, Italije, Nemačke i Francuske. Na svim ovim mestima, politiku pokreće ili ometa veliki broj glasača „koji osećaju da ih njihova tradicionalna politička rukovodstva ignorišu ili čak preziru“, piše Bejker. Mnogi od njih su belci iz radničkih porodica koji se osećaju otuđeno od urbanih kulturnih elita, i smatraju da ih je globalizacija ekonomski izneverila.

Urednik Volstrit žurnala Džerard Bejker

Kao ilustraciju, Bejker navodi političku situaciju u Bišop Ouklendu – izbornoj jedinici iz okruga Daram na zabačenom severoistoku Engleske, koju su u parlamentu predstavljali laburisti još od 1935. godine. „Kao do koske radničko naselje“, kako je Bejker opisao birače ovog mesta, davalo je laburistima dve trećine svojih glasova čak i tako nedavno kao što je 1997. godina. Ali, na referendumu za Bregzit, ovo mesto je u odnosu 61-39 procenata glasalo za napuštanje EU. A kako je lokalna ekonomija u rasulu od zatvaranja obližnjeg rudnika uglja, dok London i drugi gradovi juga bujaju, frustracije i bes vladaju politikom u Bišop Ouklendu.

Dan nakon Bejkerovog provokativnog teksta u Žurnalu, Njujork tajms je objavio dugački članak Patrika Kingslija, baziran na njegovim obimnim putovanjima kroz Britaniju u nedeljama pred pobedu Borisa Džonsona. Izvestio je o raznovrsnim političkim osećanjima u redovima birača. Ali je dodao: „Međutim, iznova i iznova ljudi bi se vraćali na politiku nacionalizma, strogosti i ekonomskog otuđenja“. Često su, kako je rekao, frustracije bile ukorenjene u Bregzitu.

Putovao je u Šajrbruk, blizu centralne Engleske, koji je nekada bio prosperitetni rudarski grad (nalik na Bišop Ouklend), a sada je ojađen usled ekonomskih poteškoća izazvanih zatvaranjem rudnika – koji je inače zamenjen skladištem u kojem su plate niske a rad znači „da te tretiraju kao majmuna“, kako je opisao jedan od stanovnika. Otkada je izborna jedinica Šajrbruka oformljena 1950. godine, piše Kingsli, njeni stanovnici pretežno radničkog porekla su uvek glasali za laburističke kandidate. Onda je došao referendum o Bregzitu na kojem je 70 odsto birača ovog kraja glasalo za napuštanje EU.

TEKTONSKI POTRESI
Mnogi su bili besni zbog nesposobnosti vlasti nakon Bregzita da ispoštuje narodnu volju. Kingsli citira bivšeg rudara koji je glasao za izlazak iz EU: „Kad god uključite televizor razglaba se o Bregzitu. Do sada je trebalo završiti to, otresti prašinu“. Drugi rudar je objasnio političke implikacije ovih frustracija: „Rudari su sad u fazonu Boris, Boris“. Imajući u vidu da se ovaj kraj nekada gadio skoro svega onoga za šta su se konzervativci zalagali, dodao je da ovo deluje „ludo“.

Konačno, jedan drugi članak iz istog broja Tajmsa je dodatno potkrepio gledište da neki tektonski potresi drmaju politički reljef Zapada. Novinari Tajmsa Piter S. Gudmen i Ema Bjubola su otkrili rastući bes stanovnika grada Prato u Italiji, koji su nekada uživali u prosperitetu koji je pružala lokalna trgovina tekstilom, a sada ostaju bez posla zbog agresivnog prodora kineskih preduzetnika koji su „postali lokomotiva tekstila, koja gazi lokalne konkurente“.

Dvoje izveštača opisuje muke Roberte Travaljini, nekad srećne radnice tekstilne fabrike, koja je sada, kao majka dva dečaka, spala na to da živi od penzija svojih roditelja. Takođe je nekada bila lojalni pristalica Komunističke partije, ali je na prošlogodišnjim izborima glasala za konzervativno-populističku Ligu, koju Tajms opisuje kao „ekstremnu desničarsku stranku, čiji je bombastični lider Mateo Salvini pružio rudimentarno rešenje za nevolje Italije: Zatvorimo kapije“.

Lokalna pijaca u italijanskom gradu Prato

Kako što se vidi iz poslednje citirane rečenice, mora se imati u vidu uobičajena pristrasnost Tajmsa u izveštavanju o ovakvim temama. Ali anegdota Roberte Travaljini ukazuje na isti politički fenomen koji su identifikovali Džerard Bejker sa Džornala i Patrik Kingsli iz Tajmsa – pre svega da je konzervativni populizam u usponu, da tome doprinose radničke klase Zapada i da su neoliberalne stranke u opasnosti da izgube one glasače koje su nekada smatrale svojom bazom.

Poenta svega ovoga je da su meritokratske elite Zapada pokrenule političku lavinu kada su pokušale da poguraju svoje zemlje u smeru u kojem veliki delovi stanovništva ne žele da idu – ka globalizmu, otvorenim granicama, antinacionalizmu, deindustrijalizaciji, antireligiji i temeljnoj transformaciji društvenog morala. Širom Zapada postoji veliki broj birača koji dele ta osećanja. Bitka je počela i odrediće politiku zapadnih zemalja do daleke budućnosti. To je pravi značaj izuzetnog političkog trijumfa Borisa Džonsona 12. decembra.

 

Robert V. Meri je dugogodišnji novinar i izdavač iz Vašingtona, njegova najnovija knjiga je „Predsednik Mekinli: Arhitekta američkog veka“

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor The American Conservative