Koreni tabloidizacije Srbije

Danas se herojima demokratije i slobodnog novinarstva besramno nazivaju oni koji su otpočeli medijski lov na neistomišljenike

Načelno je tačno ono što „prosvećeni“ kritičari primećuju. To je bujica rijaliti trivijalnosti, nepristojnog izražavanja, agresivnog ličnog targetiranja, manipulativnog prekrajanja istine, tabloidnog sagledavanja stvari i od strane onih koji se predstavljaju za nešto civilizacijski više od tabloida, a kamoli u njihovom neskrivenom formatu. Jedino je problem što su u analizi svega toga – kako bi to uz osmeh rekao Putin, „naši zapadni prijatelji“ odnosno njihovi periferni glasnogovornici – krajnje pristrasni, selektivni i kratkog pamćenja. Na taj način, iako se trude da deluju sofisticirano, najbolje demonstriraju da su prvorazredni odraz onoga što kritikuju.

(DEZ)INFORMATIVNI GLADIJATORI
Mediji su danas u svim zemalja s kakvom-takvom demokratskom praksom centralna politička arena. Od njih sve počinje i s njima se završava. Političke bitke vode se i van njih, ali se ključna koplja lome u njima i, na ovaj ili onaj način, preko njih. I to više ne važi samo za tehnološki napredne zemlje, kako se nekada smatralo, već za sve države od Latinske Amerike do Australije koje imaju izbornu vlast. Pri tome, s obzirom na demagoški i populistički duh našeg vremena – a i to je u većoj ili manjoj meri prisutno od Švajcarske do Etiopije – medijsku sferu karakteriše senzacionalizam, svesno izvrtanje istine, podilaženje niskim strastima.

Čast retkim izuzecima! Ali odmah i to da kažem, ako stvari posmatramo crno-belo, pitanje je da li njih uistinu ima. Pre se radi o izbegavanju preterivanja u negativnom. To, uz uviđanje nijansi, već je velika stvar. Takva nam je postala svest, pa i očekivanja koja iz nje proizlaze, te se ne treba ni zanositi medijskim idealizmom. Tada je jedini rezultat povećan raskorak između dela i reči, tj. načela. I još nešto. Danas se toliko priča o nezavisnim medijima, a njih zapravo niti je bilo, niti će ih biti. Mogu samo da postoje medijske slobode i mogućnost da egzistiraju sredstva masovnog informisanja različitog usmerenja.

To je medijska demokratija koje na mnogim prostorima u nekom vidu ima, ali medijske nezavisnosti, još jednom da ponovim, nigde nema. Svaki medij je na neki način zavisan od svojih vlasnika, urednika, novinara i njihovih ideoloških stavova, publike kojoj se obraća, reklamnih činilaca na koje se oslanja. Da dalje ne idemo, ali jasno je da se iznad svega toga i u najdemokratskijim zemljama nalazi sunce politike sa svojim sveprožimajućim zracima. Kako god bilo, iz navedenog jedno je kristalno jasno, a to je da ko napadno priča o medijskoj nezavisnosti, a nije baš limitiran – bezočno laže!

NOVA KOMINTERNA
Kada smo stigli do tih prevaranata, odmah da kažem: najviše o medijskoj nezavisnosti, profesionalizmu, slobodi govore baš oni (i njihovi lokalni pomagači) koji sferu globalnog masovnog informisanja najpre koriste za ostvarenje svojih (geo)političkih interesa. Bilo na spoljnjem ili unutrašnjem planu zemalja izloženih propagandi, gde su u prvom planu tamošnji izvršioci pomenutih svetskih moćnika (koji i najviše pričaju o svojoj „nezavisnosti“ kako bi od sebe i drugih sakrili sopstvenu kvislinšku ulogu). NATO centri uticaja i regionalni, te lokalni mediji pod njihovom kontrolom decenijama nas bombarduju takvim pričama, a zapravo se bave ispiranjem mozgova i kreiranjem društveno-političke realnosti koju priželjkuju. I to je, naravno, za njih odraz medijske slobode i nezavisnosti.

Svaki drugačiji stav se karakteriše kao opskuran, antidemokratski, primitivan. To se sve radi drsko, bez zadrške, srama i zazora. Da ne pričamo sada o crnoj antisrpskoj propagandi Si-En-En-a, Bi-Bi-Si-ja i sličnih međunarodnih indoktrinacionih servisa evroatlantske provenijencije tokom raspada Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe. Dovoljno je setiti se anacionalne histerije koju su tokom prve decenije 21. veka širili „naši“ mediji kao što je bio tadašnji B92, predvođeni „nezavisnim“ urednicima i ispunjeni sličnim novinarima.

Nekadašnja zgrada B92 (Foto: Wikipedia/Darko Maksimović)
Nekadašnja zgrada B92 na Novom Beogradu (Foto: Wikipedia/Darko Maksimović)

Izmišljanje srpskih zločina, amnestiranje NATO agresora, satanizaciju svega nacionalnog i tradicionalnog, u tim tada medijski dominantnim krugovima nazivali su informacionom nezavisnošću i profesionalizmom. A miljenici tih medija išli su toliko daleko da su neretko javno – kao nekada jurišnici Kominterne koji su propovedali podelu na potlačene i navodno tlačiteljske nacije (prema kojima je sve dopušteno) – propovedali nacionalnu i političku diskriminaciju na štetu srpskog naroda.

LAŽ I MRŽNjA
Svetski centri političke moći koji se ponašaju kao globalni propovednici demokratije nametnuli su nam prljava i tabloidna medijska pravila koja sada toliko, ali i dalje asimetrično, osuđuju. Nije loše da o svemu tome razmislimo dok se (ne)pregovara o medijskim uslovima za predstojeće izbore (gde se političari natežu oko pomenutog propagandnog kvantiteta, a ne pada im na pamet da se pozabave nedostatkom medijskog kvaliteta), te zahuktavaju predizborne medijske kampanje i razni performansi koje imamo priliku da posmatramo kao što je onaj koji se dešava u vezi s blokadom RTS-a. Medijski mrak i sram kod nas i dalje na sve strane postoje – i ništa ne ukazuje da će ih biti manje – ali nisu nastali juče, već su njihovi najgori multiplikatori bili često baš oni koji ih danas teatralno osuđuju.

Probali su da nas ubede da smo najgori narod na svetu, te da nas zastraše da išta protivno tome kažemo, a sada kukaju nad svojom sudbinom kada se i sami (ovde mislim na lokalne izdanke evroatlantskog bratstva koji se nisu najamnički stavili u funkciju aktuelne vlasti) suočavaju s medijskim Frankenštajnom koga su stvorili zajedno sa sabraćom koja su našla nove poslodavce. Kako je lepo rekao već pomalo zaboravljeni austrijski pisac Karl Kraus (1874–1936): „Lažni argumenti izazivaju istinsku mržnju.“ Zaboravlja se često da je mržnja bumerang, a osuđuje se tek kada se oseti na svojoj koži.

Njih i nju, lažne argumente i mržnju, naglašavam to još jednom, sada pompezno osuđuju baš oni koji su im naveliko trasirali put i tako presudno doprineli njihovoj aktuelnoj eksploziji. To rade ne zato što su istinski protiv njih već stoga što kod nas nisu više njihovi monopolisti. A ne smeta im, uprkos prolivanju krokodilskih suza, to što mnogo čestitih ljudi na raznim političkim stranama (i van njih) snosi opake posledice zbog svega onoga toksičnog što su u vremenima pokušaja naše demokratske obnove baš oni posejali, umesto da daju doprinos prevazilaženju već postojećeg lošeg u srpskom informativnom prostoru.

SATANIZACIJA SVEGA SRPSKOG
Svima nam je i dalje u sećanju hiperaktivna medijska delatnost Sonje Biserko, Nataše Kandić, Biljane Kovačević Vučo i njima sličnih javnih delatnika, kojima su za sve i svašta, i to uvek, bili krivi Srbi. Naravno i Rusi. Drugačije mišljenje teško se i tek marginalno čulo. Gotovo da se sticao utisak da u Srbiji žive samo ti ljudi i još nekoliko njihovih manje logoreičnih istomišljenika. Ali dobro su oni znali da nije tako. Stoga su neki išli mnogo dalje u onome što su radili (dok su drugi iz njihove ekipe to verovatno mislili, ali su promišljeno izbegavali da kažu) kako bi na neko vreme ućutkana većinska Srbija postala trajno nema.

Borka Pavićević (Foto: Medija centar Beograd)
Borka Pavićević (Foto: Medija centar Beograd)

Ukratko, bilo je i onih koji su, kao npr. Borka Pavićević, zagovarali gotovo totalitarno suzbijanje drugačijeg mišljenja ne samo u medijskoj već i svakoj drugoj oblasti. Tako je dotična gospođa – koju neki danas veličaju kao ikonu borbe za ljudska prava – pre nešto više od deset godina drsko izjavila da iz javnih institucija treba izbaciti sve naglašene srpske nacionaliste i to do nivoa portira. Ko je nacionalan, valjda, ne zaslužuje ni bilo kakvu priliku da zaradi za golu egzistenciju.

Da li su reagovali zaštitnici ljudskih prava? Je li bilo javne osude toga od strane medijskih i drugih boraca za demokratiju i slobodu? Naravno da nije! Skoro da je u javnoj sferi bila otvoreno prihvaćena srednjovekovna formula hostis humani generis. Tako, tj. „neprijateljima ljudskog roda“ nekada su nazivani oni, od pirata do jeretika, koji su stavljani van zakona i svima je bilo ne samo dozvoljeno već i preporučeno da ih progone. A ti što su to na postmoderan način kod nas radili ili im u medijskoj zoni pomagali – i to ne samo radi kolektivne harange na sve srpsko već i lične satanizacije neistomišljenika – danas se besramno nazivaju herojima i heroinama demokratije i slobodnog novinarstva. Mnogi od njih nam sada, s umišljenih visina lažnog profesionalizma, a okićeni priznanjima koje jedni drugima dele, pričaju i o medijskom mraku u Srbiji.

KVALITET I KVANTITET
Da se odmah razumemo: u toj oblati kod nas je stvarno mnogo toga trulog. Stanje je otužno. Od onoga što je pod kontrolom vlasti ili njoj blisko, do ništa boljeg opozicionog medijskog sektora. Agresivnost, odsustvo stida, laž, prevara – na sve strane cvetaju. Ponavljam, na obe strane ili već koliko god da ih ima u našoj politici. Niko tu nije apriori pozitivan ili nevin. Ali to nije značajno za one koji su zatočenici dvojih standarda. Njima smeta samo ono što radi jedna, provladina strana. Nju ne amnestiram, ali ništa bolje od onoga što ona čini nije ni stvaranje atmosfere prezira i mržnje prema svakome ko je deo vlasti ili njoj blizak. A toga takođe ima vrlo mnogo na opozicionom medijskom polu.

Možda vlast ima veće (domaće) propagandne resurse, ali ih ne koristi ništa agresivnije od opozicije ili raznih zapadnih sredstava masovnog ispiranja mozgova koja se bave nama i našim okruženjem. To maltene niko od boraca za medijske slobode neće da kaže. No od toga je ipak bitnije nešto drugo. U pitanju je nedostatak elementarnog informacionog kvaliteta. Razmatra se kvantitet sredstava masovnog (dez)informisanja na raznim stranama, a ne ono što je suština medijskog problema – deficit kvaliteta. Kvantitativni odnos se menja, a kvalitativna grozota, čija mračna pravila su postavili baš oni koji se najviše zaklinju u demokratske vrednosti i medijsku nezavisnost, kod nas je postala konstanta.

Novinari i snimatelji na konferenciji za medije Ivice Dačića i Aleksandra Vučića u Vladi Republike Srbije (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova)
Novinari i snimatelji na konferenciji za medije Ivice Dačića i Aleksandra Vučića u Vladi Republike Srbije (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova)

Toliko o medijskom stanju kod nas. Da privodimo priču kraju. To stanje je loše i treba da pokušamo da ga menjamo zbog sebe, ali za utehu (a ne kao opravdanje) nije bolje ni na mnogim drugim meridijanima, uključujući i one čija središta političke moći sebi daju za pravo da se ponašaju kao globalni propovednici demokratije. Pri tome mi nismo krivi za njihov sunovrat, a oni i njihovi ovdašnji eksponenti jesu umnogome odgovorni za naš!

 

Naslovna fotografija: ombudsman.hr

 

Izvor Pečat