Н. Бабић: Доналд Трамп и вечни концепт америчког царства

Његови поступци показују да он вешто гаји сваку од четири кључне геополитичке мисли које карактеришу САД од утемељења ове империјалистичке силе

Историја Сједињених Држава је прича без преседана у свијету. То је прича о тринаест колонија које су се побуниле против метрополе и прогласиле независност како би основале слободно и поштено друштво, службено секуларно и егалитарно, али практички обликовано вриједностима протестантског пуританизма и круто подијељено према расним и вјерским критеријумима. Та су противрјечја довела до грађанског рата, сегрегације Афроамериканаца и јачање WASP супремације у друштву, а данас настављају подстицати јавно мњење на иконокластично преписивање америчког идентитета и пораст бијелог национализма.

Но, на спољнополитичком плану, од Џорџа Вашингтона до Доналда Трампа, занимљиво је посматрати како се земља рођена из мржње према империјализму претворила у царство којем је циљ „стандардизација“ цијеле планете према њеној визији како би свијет требао изгледати.

Намјера отаца ходочасника је била да насеља у Новом свијету буду темељи за изградњу Новог Јерусалима, који ће јамчити мир и просперитет свима, независно од њихових вјерских увјерења. Њихове мисли и даље прожимају америчко политичко и идеолошко окружење, које је касније обогаћено доприносом очева утемељитеља Сједињених Америчких Држава, људи повезаних с „просвијетљеним“ антихришћанским просвјетитељским рационализмом, али истовремено преданих тајнама и вјери у постојање Божанског.

Упркос томе што је прошла кроз секуларизацију, као и остатак Запада, Америка је и даље земља у којој хришћанство обликује сваку сферу друштва, културу и политику. Није изненађујуће да су Сједињене Државе познате и као „Исусленд“. Тек спајањем сваке од ових тачака, од оних из времена оснивача и отаца ходочасника до рођења модерног неоконзервативизма, могуће је разумијети разлоге невјероватних политика које су спроводили разни предсједници, били они вјерници или не, заклињали се на вјерност нацији прије Библије и били окружени вјерским проповједницима и савјетницима.

Вјечно исти ратови у иностранству су често оправдани вјерским лајтмотивима, попут рата Буша млађег против тероризма који је за себе вјеровао да је “светац”. Без обзира на њихова родитељска или лична увјерења, већина америчких политичара је присиљена подилазити еванђеоском бирачком тијелу, вјерској десници која у земљи, из године у годину све више секуларној, успјешно промовише хришћански ционизам.

Историчар Расел Мид повукао је у познатој књизи Змија и голуб успио појаснити еволуционефазе геополитичке и политичке мисли Сједињених Држава. Наслов његовог дјела је директна референца на један од најзначајнијих Исусових говора, чиме је још једном желио нагласити улогу коју у земљи игра хришћанство. Укратко, Мид тврди да је спољна политика сваке америчке администрације у основи резултат комбинације ставова Ендрјуа Џексона, Томаса Џеферсона, Александра Хамилтона и Вудроа Вилсона.

Присталице мисли Хамилтона су заинтересовани за промовисање економских интереса Сједињених Држава у свијету, они који су склони Џеферсону су опрезни са средњорочним или неограниченим обвезама у иностранству. Табор који слиједи геополитичку мисао Ендрјуа Џексона вјерује да је национална безбедност нераскидиво повезана с јаким војним апаратом и да ризик од спровођења “превентивних операција” увијек вриједи преузети, док „школа“ Вудроа Вилсона. вјерује у супериорност америчких вриједности и у дужност нације да их извози по цијелом свијету.

Свако предсједавање у Бијелој кући се одликује сукобом између тих школа размишљања, укључујући и оно Доналда Трампа, иако је његово предсједавање вјешто искористило пропагандни строј којом се популистичка интернационала приказује као нешто револуционарно и да је Доналд Трамп заиста укључен у де факто непостојећу борбу против такозване „дубоке државе“.

Заправо, једноставан приказ три године његова предсједања далеко од пацифистичке слике. Каже се да, осим Сирије, актуелна управа није напала никога, а занемарује се чињеница да смо свједочили васкрснућу „Монроове“ доктрине у Латинској Америци, и то у њеном пуном сјају. Обновљен је Хладни рат против Русије и креће се у трку у наоружању у којем Европа изнова постаје „нуклеарни полигон“, иако је ово само наставак политике коју је започео Барак Обама још 2014. с превратом у Украјини.

Трамп је започео хегемонијску битку против Кине, док је Блиски исток и даље у пламену и нема назнака повлачења америчких трупа из Сирије, Ирака и Авганистана. Али далеко од тога да је Доналд Трамп глуп, као што вјерују неки „прогресивци“. Његови поступци показују да он вјешто гаји сваку од четири кључне геополитичке мисли које је описао Расел Мид и које карактеришу САД од утемељења ове империјалистичке силе.

Трамп је у себи објединио Џеферсонов страх од бесконачних ратова, иако их не успијева завршити. Баш као и Ендрју Џексон актуелни предсједник је бескрајно одан војно-индустријском комплексу, којем просљеђује милијарде долара новца америчких пореских обвезника. Као Хамилтон брани интересе америчких мултинационалних компанија у свијету. И коначно, као арогантни Вилсон вјерује у супериорност америчких вриједности и дужност америчке нације да их извози по цијелом свијету и намеће другим земљама.

“Увијек постоји разлог за интервенисати у сваком дијелу свијета”, овом реченицом могла би се сажети визија коју Сједињене Државе имају на планети у којој појам „разлог“ тумачимо као разлог за интервенције. Примјера ради, „Монроова доктрина“ из 1823. године разлог је за интервенције у Латинској Америци, а судбински манифест из 1845. године је разлог за промовисање либералног универзализма и неоконзервативних ратова, док је одвраћање „црвене пошасти“, које је почело 1947. године, разлог данашње русофобије која никада неће завршити. Постоје и други оперативни контексти који се промовишу у оквиру промјене међународних односа, што је случај, на примјер, теорије о „америчком дворишту тренутно у застоју“.

Али важно је разумјети још једну ствар. Наиме, све те доктрине су развијене у одређеним раздобљима како би одговориле на специфичне потребе, али су се врло лако прилагодиле и међусобно комбинирала кроз XIX и XX вијек, све до данас.

Први концепт је први пут примијењен у Латинској Америци, а затим у Европи након 1945. године, када је Стари континент претворен у де факто протекторат Сједињених Држава. Вашингтон је Европу успио покорити финансијским средствима и чврстом интеграцијом тржишта, извозом своје културе и американизацијом готово свих вриједности и обичаја, а да све буде како је планирано будно мотри војска, односно НАТО пакт  којим заповиједа Пентагон.

Други се концепт примјењује на Кину и Иран, свјетску и регионалну суперсилу које се традиционално повезује с Русијом. Док рат с Техераном непрекидно траје још од 1979. године, односно од времена Исламске револуције и еманципације од англоамеричког колонијализма, рат против Пекинга је започела Трампова администрација и то ће вјеројатно бити најзначајније хегемонијско сучељавање првог дијела XXI вијека.

Геополитика Сједињених Држава није трагање за животним простором, већ за „уједињењем свијета“ по прецизном и дугорочно планираном дизајну. И управо су по томе САД јединствене на свијету. У негативном контексту, наравно.

И овдје се морамо дотакнути можда кључне теме, остављајући по страни економску ратоборност и војни мускуларизам. Наиме, Вашингтон је изградио царство чији темељи почивају на културној хегемонији, која почиње ширењем Вилсоновог осјећаја супериорности либерализма и завршава с лоботомизацијом маса од стране дивовске америчке индустрије забаве. Једном покорени овим оружјем, народи се више и не бране, што сте вјероватно примијетили. Али иста та пропагандна машинерија неке успијева увјерити да су Трамп и дио естаблишмента у некаквом сукобу и да су им кључни циљеви различити. Нажалост по свијет, то није случај. А за остатак свијета, као што смо објаснили, постоје јасни концепти које су разрадили Џексон, Џеферсон и Халмилтон. Они се спроводе од почетка XIX вијека и то траје до данас.

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Jonathan Ernst/File Photo

 

Извор logicno.com, 22. децембар 2019.