„Обавезно образовање” као аутоколонијална замка

Да ли је најава увођења обавезног средњег образовања повезана са процесом претварања школа у фабрике за одржавање колонијалне свести?

Инспирацију за писање овог текста пронашла сам у „размишљању“ једног господина, на које сам набасала јездећи беспућима Фејсбука. Била би права штета не пренети га у целости, измењеног утолико што је пресловљено на ћирилично писмо, признајем, само зарад „бољег“ утиска:

„Јос несто за ове невернике… Највеци универзитет се зове Сорбона. Па засто се побогу тако зове? Зато сто су ту зивели Гали Астерикс, Обеликс и Версинзеторикс или неки Сорби?“

Одмах да се разумемо, тема овог текста нема никакве везе са све захукталијим сукобом псеудоисторије с једне и науке с друге стране, како би неко могао да помисли. Наведени цитат у ствари би требало да послужи само као блистави пример у скромном покушају да институт обавезног основног образовања осветлимо из једног, можда неуобичајеног угла. Осим тога, он би могао сликовито да искаже неопходност окупљања и деловања нове, истинске елите, која би (ако Бог да и срећа јуначка) обавезно осмогодишње образовање „таргетирала“ као кључну етапу у вишедеценијском процесу идиократизације друштва. Ту наизглед племениту мисију врховних мудраца југословенске заједнице, реализовану пар година по завршетку Другог светског рата (1952), доследно су неговале и усавршавале све потоње партије на власти у Србији, укључујући и ову садашњу. Без обзира на идеолошко позиционирање на политичком спектру и упркос мање или више убедљивом (реторичком) покушају дистанцирања од комунистичког наслеђа, сви би се они сагласили у једном: обавезно осмогодишње образовање је цивилизацијски искорак, који гарантује и омогућава описмењавање свих категорија становништва.

Тако је, половином прошлог столећа, неписмени сељак на брдовитом Балкану добио шансу да се, уз мало муке, преобрази у инжињера, лекара или професора марксизма. Мноштво младих, потекло из породица које су се традиционално бавиле пољопривредом, првом приликом стуштило се у градове, замењујући жуљеве на рукама и вечну борбу са природом за послове виших и нижих референата илити „стручњака“ опште праксе. Временом, имања су пропадала, а села пустела. До Другог светског рата већина становништва Србије живела је у селима. Према резултатима пописа из 2011. године, у Србији је било више од 200 села, односно насеља (будући да Устав не познаје категорију села), која немају ни једног становника млађег од двадесет година, у чак 86 одсто насеља број становника је био у опадању, 230 села није имало основну школу, а око 200 школа имало је само једног ђака. Данас, на прагу 2020. године, тешко је замислити да се ситуација у том смислу на било који начин поправила, напротив.

ОСВРТ НА РЕЗУЛТАТЕ
Другим речима, са временске дистанце од готово седамдесет година могли бисмо да кажемо да се просветитељска идеја описмењавања већинског, сеоског становништва, испоставила као сигуран пут ка нестајању села и сељака. Па ипак, то није најгори део у причи о обавезном осмогодишњем образовању, с обзиром на то да још увек постоји каква-таква шанса да се српско село и сељак „поврате из мртвих“. Додуше, уз много труда и година рада и једино под окриљем неке другачије, неокупиране и освешћене Србије, која „зна судбу и све што је чека“. Заправо, оно што је најгоре, могло би да се искаже Његошевим стиховима, који п(р)озивају и упозоравају на неопходност буђења успаване свести и савести: „Су чим ћемо изаћ’ пред Милоша?“ У преводу, хоћемо ли сутра уопште имати довољно способних и образованих људи, који ће бити у стању да макар ублаже катастрофалне последице погубне (не)образовне политике? Можемо ли да се хвалимо смањењем броја неписмених у односу на период од пре двадесет година када знамо да нам сваке године из основних и средњих школа излазе генерације матураната које су формално савладале читање и писање, али им на памет не пада да читају, док би с тешком муком умеле да одреде субјекат и предикат у просто-проширеној реченици?

Да је ствар гора него што би се на први поглед рекло сведоче поражавајући резултати овогодишњег тестирања Међународног програма процене ученичких постигнућа (PISA), који кажу да је у Србији сваки трећи петнаестогодишњи ученик функционално неписмен. Ученици нису достигли основни ниво писмености, знају да читају и да рачунају, али не знају научено да примене у реалним условима, у пракси.

Ученици на матурском испиту, Јагодина, 17. јун 2019. (Фото: Танјуг/Душан Аничић)

Као шлаг на торти и потврда оне изреке да „увек може горе“, ту је Нацрт закона о правима детета, који каже да, „свако дете има право на квалитетно основно и средње образовање, које је бесплатно“. Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић, како је пре неколико месеци пренела већина штампаних медија, рекао је „да се то не ради преко ноћи, али да се већ ради на томе на основу стратегије до 2030. године“. Најзад, медији су у октобру ове године стидљиво најавили још једну велику промену у склопу ко би га знао које по реду образовне реформе од Петог октобра 2000. Наиме, Вечерње новости пренеле су изјаву министра Шарчевића да ће „сви малишани од треће године похађати обавезни припремни предшколски програм“. И тако смо, поред шкакљиве преамбуле о Покрајини Косово и Метохија, као саставном делу територије Србије, добили још један „добар“ разлог за промену Устава.

Ако бисмо се сада вратили на почетак овог текста и подсетили се цитата о Србима и Сорбони, коју је написала особа са највероватније завршеном основном, а можда и средњом школом, можемо ли и даље да верујемо у срећан крај бајке о обавезном основном и средњем образовању? У земљи у којој је највећи приватни факултет (за кога се испоставило да је заправо опскурно предузеће, које се не налази на адреси у Лондону, коју у документацији наводи), познат и као „Мегаблеја“, постао ултимативни симбол шарлатанства, годинама „оспособљавајући“ нестручне партијске кадрове за високе функционерске позиције; земљи у којој се истим тим кадровима, односно министрима, такве дипломе затим поништавају, може ли се уоште говорити о озбиљности просветног система?

ОДВАЈАЊЕ ЗНАЊА ОД НАСТАВЕ
У Краљевини Србији (и њеним даљим „јужнословенским кретањима“), с правом се сматрало да су људи са четири разреда гимназије били изузетно образовани. У периоду који данас покривају виши разреди основне школе и образовању које није било само необавезно, него је заиста представљало привилегију, учио се латински језик, читали хомерски епови и грчке трагедије, наизуст рецитовала Дантеова поезија и Шекспирова проза. Ретки срећници који су завршавали гимназију, стицали су таква знања и ерудицију, какву данас нема ни већина доктора друштвених наука. Образовање стечено у таквој гимназији која, наравно, није била обавеза, него привилегија предвиђена за вредне и интелигентне, брилијантне генерације, описане у књизи и серији „Шешир професора Косте Вујића“, пружало је здраву основу за надоградњу на било ком домаћем и страном факултету. У просветном систему опредељеном да школује и ствара реалну друштвену елиту, учитељ је био један од „највиђенијих“ људи у сваком граду, раме уз раме уз официре, свештенике и лекаре. Они који су у таквим временима завршавали факултете по критеријумима који би данашњим „болоњским генерацијама“ деловали као манифестација кошмарних снова, поседовали су друштвени углед и знање за које се нико не би усудио да га доведе у питање.

Као и у свим стварима, инфлација обезвређује. Савремено српско друштво, између осталог, оболело је и од тог превазилажења „мере“, коју су старогрчки мудраци сматрали основом поретка. Одвајање стварног знања од процеса наставе, није се догодило случајно. Ту је ствар врло јасна: просвета може да се стави у функцију стицања реалних знања или, пак, може да јој се додели функција индоктринације. Проблем је у томе што једно искључује друго. За опцију идеолошке индоктринације отворено су се определили комунистички режими источне Европе, услед чега је основно осмогодишње „образовање“ претворено у законску обавезу – наводно, у циљу доступности знања радницима и сељацима.

Иако је чак и тај комунистички систем просвете био драстично квалитетнији од галиматијаса са којим смо суочени данас, управо он производи прототип елите полуобразованих партијских апаратчика, који су без било каквог осећаја стида или макар колебања заузимали најодговорнија места у државној управи. Уколико су идеолошка исправност и лојалност партијској линији главни критеријуми, онда ту знање и стручност могу да буду тек „успутни бенефити“. Штавише, комунисти су и отворено водили рат против стручних људи и тај процес су називали „борбом против технократије“.

НЕКАД МАРКС, ДАНАС СОРОШ
Након Петог октобра 2000. године, у Србији није пао комунизам, само је дошло до тријумфа комунистичких дисидената, „шездесетосмаша“, домаће верзије левичарске „Франкфуртске школе“ над некаквом верзијом Милошевићевих „националбољшевика“. Самим тиме, сврха образовања је и даље остала индоктринација, али овога пута у функцији сорошевске „денацификације“ српског друштва, коме мора да буде промењена колективна свест и систем вредности. Нова свест је пројектована тако да убеди несрећне српске „миленијалце“ да су потомци геноцидних зликоваца и да је јањичарски „данак у крви“ заправо био сјајна прилика за друштвено напредовање у окупираној држави. Одржавање окупационог или колонијалног стања свести као пожељног друштвеног модела, пред „просвету“ је ставило већи изазов од свих претходних.

Да би се пројекат успешно спровео, наставни процес је било потребно још више удаљити од стицања било каквог реалног знања или развоја интелекта и ерудиције, који су градивно ткиво самосвести сваке личности. Најпре је усвајањем болоњских постулата и девалвирањем критеријума акредитације приватних универзитета, драстично обезвређено високо образовање, а домино ефекат овог процеса одразио се и на стање у основним и средњим школама. У раним разредима основних школа оцене су замењене „цветићима“ и „пчелицама“, а као део наставних активности, Министарство просвете је охрабрило чак и увођење источњачких медитација „у циљу смиривања несташне деце“.

Председник Управног одбора Фондације за отворено друштво Ђорђе Кривокапић (лево) у друштву министра просвете, науке и технолошког развоја Младена Шарчевића (у средини) на конференцији за новинаре у згради Владе Р. Србије на којој су објављени резултати међународног ПИСА тестирања (Фото: Министарство просвете)

Учитељима и професорима одузет је било какав ауторитет, а уместо да се баве талентованом децом, која би требало да буду будућност Србије, наметнута им је инклузија и гомила несувислих административних обавеза и то под строгим надзором комесара из којекаквих невладиних организација, које су милом или силом увукле школе у којекакве сумњиве пројекте, финансиране из иностранства. Наравно, све ово се ради искључиво у циљу „побољшавања наставног процеса“, а након безмало две деценије имамо прилике и да сагледамо катастрофалне резултате овакве просветне политике. За неколико поправљених кровова, окречених зидова и по коју „паметну таблу“, рачунар или пројектор, директори школа (који су, разуме се, без изузетка партијски апаратчици), жртвовали су саму суштину онога што би требало да буде наставни процес и подржали сваки лудачки наум постпетооктобарских министарстава просвете.

ПОД РУШЕВИНАМА
Данас посматрамо рушевине просветне Хирошиме, коју је погодила атомска бомба „прогреса“. Из школа су изашле десетине генерација полуобразованих идиота, уз ретке изузетке оних који су у општем безнађу ипак пронашли мотиве да сами уче и усавршавају се или су имали среће да им родитељи довољно зарађују за приватне професоре. Процес инклузије, наравно, није испунио своју сврху да „побољша“ којекакве имбециле и идиоте (у смислу у коме ове појмове дефинише савремена медицина), за које је већ сам одлазак у школу и боравак на настави несносна врста тортуре – али зато су читаве генерације, кроз овај и сличне процесе, полуидиотизоване и померене ка мрачној будућности, описаној у култном филму „Идиократија“. Степен незнања је данас толики да је све више оних који нису ни свесни да нешто не знају и који виде неписмене естрадне будале као пожељан модел друштвеног успеха. Ретко који академик или професор универзитета може себи да приушти нови „Бентли“, а просечна кафанска певаљка то узме од једне туре у Швајцарској.

Да ли би онда требало да нас зачуди ширење „култа Сербоне“ у народу? Да ли је у оваквом одсуству система заиста необично да машински инжењер, економиста, рачуновођа или римокатолички семинарац, донесе одлуку „да се бави историјом“? Када би, на пример, просечан историчар донео одлуку да се на исти такав начин (дакле, без знања и припреме), „бави“ столаријом, нема тог лаика чије око не би уочило да је даска исечена укриво, зар не? Међутим, када је у питању древна историја, која захтева озбиљна методолошка предзнања и познавање старих језика, онда они који од основне школе до доктората („одбрањеног“ питај Бога где и под каквим условима) нису овладали ни „тајнама сопственог језика“, немају проблем да јавно наступају и свима деле лекције из области о којој немају знање ни на нивоу основне школе.

Као што смо раније напоменули, школа је већ одавно изгубила функцију стицања знања и стављена је искључиво у функцију идеолошке, а тренутно политкоректне индоктринације. Правило инклузије је јасно – између Николе Тесле и Жике Обретковића нема никакве разлике, јер обојица „имају једнако право на мишљење“. Чињеница да је Никола Тесла изумитељ трофазне струје, а да за Жику Обретковића евентуално можемо да се молимо да не погине јер је прст гурнуо у струјни утикач, никога од комесара политкоректности много не узбуђује, јер „они знају свој циљ и пут“.

ОКУПАЦИЈА СЕ МОРА ВОЛЕТИ
Коначно, пошто је негде у „поднебесју“ процењено да степен друштвене индоктринације није довољно ефикасан, следећи „логичан“ корак је увођење обавезног средњег образовања. Пре свега, као такво, и оно ће моћи да буде инклузивно и додатно лишено било каквог смисла – управо као и оно стабло које је неким чудом преживело удар атомске бомбе у Хирошими. Врло је лако замислити сценарио у блиској будућности где „наставу“ (ако се то и даље тако сме назвати) уз нашу децу упоредо прате и деца неких новонасељених блискоисточних или афричких миграната. Неће бити важно што не разумеју ни реч српског језика, они ће збуњено седети на тим „часовима“, и тај Гулаг ће бити законом прописана обавеза од шесте до деветнаесте године живота. Није потребно много маште да се замисле разни апокалиптични сценарији до којих ће у том процесу неминовно доћи, а коначни „производ“ који буде излазио из таквих школа постидеће и најгоре расистичке митове о „деци Харлема“.

Капетан Мишино здање у Београду, седиште Велике школе од 1863. до 1905. године (Фото: bg.ac.rs)

Како другачије протумачити овакве ствари, него као неку врсту казне или одмазде над „тврдовратим“ Србима? Иако се не сећамо да смо било када били фашисти или нацисти (а итекако јесмо били жртве нацизма), данас смо очигледно подвргнути нимало суптилном процесу „денацификације“, док је комунистичка индоктринација замењена „фенси“ NATO испирањем мозга. Као народ и као држава плаћамо цену губитка државног суверенитета, а то не значи само покоравање тела, него и душа. Више није довољно ни да се покоримо – не, неопходно је да искрено поверујемо у сопствену кривицу и прихватимо све наметнуте казне. Најбољи начин за постизање овог циља управо је девастирање система просвете и његово законско наметање нашим породицама, све док не схватимо да је „бело“ заправо „црно“, а да је „црно“ заправо „бело“. Због тога је данас важније него било када раније, да овакве ствари препознајемо, да их називамо правим именом и да дамо све од себе да избегнемо горку судбину коју нам је наменила „невидљива рука“.

 

Драгана Миљанић је публициста из Бачке Тополе. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард