Britanija na pragu kulturne i ekonomske revolucije

Sve ukazuje da Džonson nastupa kao pravi „jakobinac“. On i Kamings nameravaju da izvedu istinsku revoluciju u uređenju Velike Britanije

Pitanje Bregzita je rešeno zahvaljujući nedvosmislenom izbornom rezultatu. Možemo da odahnemo i da se, uz olakšanje, zavalimo u svoje fotelje, a pažnju preusmerimo na druge stvari. Ili ne? Hoće li se život normalizovati? Ili ipak neće?

Džonson je dospeo na premijersku funkciju u temeljno demoralisanoj i podeljenoj državi, a u roku od samo šest meseci uspeo je da postane politički pobednik. Od kako je Džonson preuzeo vlast, njegov uticaj je revolucionaran: „uspeo je“, učinio je nemoguće – ali je uspeo radeći upravo suprotno od onoga što je delovalo kao najracionalnije.

Našao se na čelu vlade koja nema parlamentarnu većinu i koja je, štaviše, bila suočena sa sve više neprijateljski nastrojenim i naoštrenim parlamentom. Šta bi racionalni lider učinio u takvim okolnostima? Ponašao bi se umirujuće, pokušavao da pridobije ljude, tražio podršku? Ne i Džonson. On je prosto otfikario najliberalnije krilo svoje stranke, postavši tako premijer sa najgorim odnosom snaga u parlamentu (minus 40 poslanika), što je za posledicu imalo to da je njegovu politiku mogao serijski da opstruiše bilo koji „Pera ili Žika“ sa poslaničke klupe koji se nameračio da ubacuje klipove u točkove.

ŠLAG NA NEOBIČNOJ TORTI
Šlag na torti njegovog „osobenjaštva” bila je otvorena izjava kako namerava da žrtvuje torijevska urbana uporišta (engl. „Home Counties Tory“) u gambitu čiji je cilj da probije laburistički „crveni zid“ na severu Velsa i Engleske. Neke od ovih izbornih jedinica – koje su sada torijevske – nikada pre nisu glasale za torijevce. Neke od njih su poslednji put glasale za torijevce u 19. veku. Kakva drskost. Ali upalilo je – a Džonson sada ima šansu da redefiniše Britaniju onako kako je malo koji političar ikada mogao.

Poenta je da ovakav radikalizam, ovakvo kontraško ponašanje, neće prestati nakon izbornog uspeha iz ovog meseca. Džonson je istinski preokrenuo političku mapu Ujedinjenog Kraljevstva, udaljivši je od posleratnih normi na način koji strani političari ne mogu da ne primete i što bi mogli pokušati da prekopiraju u sopstvenim sredinama. Njegov radikalni pristup bi mogao postati „studija slučaja“ za dilemu kako osloboditi Evropu od posleratne statičnosti. Mnogi će ovo poricati, objašnjavajući kako se radi o lokalnoj britanskoj priči koja se vrti oko Bregzita, te da je izborni ishod samo pobeda za bregzitaše, a ne početak izgradnje nove nacionalne politike.

Naravno, sve je još uvek sveže. Biće grešaka. Međutim, to nije glavno: „Džonson i njegov tim imaju veoma različitu viziju Bregzita: Džonson je u svom intervjuu za Spektejtor tokom predizborne kampanje izjavio da je opredeljenost za izlazak iz Unije bila podstaknuta regionalnom nejednakošću. Ova dijagznoza znači da je njegov recept Bregzit koji će rezultovati ekonomskim modelom koji će doneti boljitak celoj zemlji“.

Boris Džonson se obraća radnicima fabrike tekstila Džon Smedli, Metlok, Derbišir, 05. decembar 2019. (Foto: Getty Images)

„To će biti prioritet i zbuniće one koji misle da je ova vlada neka vrsta trijumfa laissez-faire (francuski ekonomski termin koji podrazumeva politiku slobodnog tržišta, nasuprot državnom intervencionizmu, prim. prev.) ekonomista. (…) On razmišlja o tome kako vlada može da razvije one delove zemlje koji su bili zapostavljeni. Njega interesuju regionalna i industrijska strategija, projekti koji su na lošem glasu u krugovima desnog centra“. Drugim rečima, zanima ga kako „bednicima“ (termin kojim je Hilari Klinton nazvala Trampove birače; prim. prev.), koji su ekonomski venuli u izbornim jedinicama „crvenog zida“, omogućiti bolju ekonomiju i podmlađeno životno okruženje.

Budimo jasni – ovo je upravo suprotno od laissez-faire. Jedan deo zemlje – njenu unutrašnjost – čine pretežno belci, uglavnom radničke klase, siromašniji od proseka, a sada i stariji od proseka – oni su nekada bili baza laburista. Držali su se laburista, čak i dok se partija pod Blerom transformisala u pokret sasvim na liniji Vašingtonskog konsenzusa i „mehura iz Davosa“. Vremenom, međutim, novi glasači laburista počeli su da pristižu iz manjeg dela populacije – to su oni više kosmopolitski orijentisani, bogatiji, heterogeniji, mlađi i obrazovaniji, tj. sa više „Davos stila“. Za to vreme je biračko telo konzervativaca postajalo siromašnije, belje, starije, manje obrazovano i provincijalnije – ukratko, više nalik na bazu „bednika“ koji u Americi glasaju za republikance.

KULTURNA REVOLUCIJA U NAJAVI
Suština je da se pozadinska dinamika ne odnosi samo na Bregzit, kako to Džonson vidi, nego na pitanje kuda je današnji neoliberalni, finansijalizovani, ekonomski eksperiment doveo Britaniju i ceo svet. Bogatstvo je oduzeto od 60 odsto populacije – sa prostranstava periferije ka elitnim čvorištima metropola. Ne samo u Britaniji, nego svuda.

Sada bismo mogli da posvedočimo hrabrom eksperimentu, fokusiranom na poništavanje tekovina usisavanja bogatstva ka metropolama. A ukoliko eksperiment uspe, ukoliko se javni domen zaista može unaprediti van metropola, ukoliko Džonsonova vlada zaista postigne ovo, postaće to pilot projekat na koji će se mnogi drugi ugledati. Sve ukazuje da Džonson zaista ima ovaj cilj – kao pravi „jakobinac“. Kamings i Džonson smeraju istinsku kulturnu revoluciju u uređenju Velike Britanije.

To je šira poruka britanskog izbornog ishoda. Kosmopolitski, „davoski“ lideri današnje levice – bilo da se radi o Ujedinjenom Kraljevstvu, SAD ili Evropi – su postali otuđeni od svojih baza (kao u slučaju laburista) i nezainteresovani za brige svojih ruralnih birača. Dovoljno je pogledati koalicionog partnera Angele Merkel – Socijaldemokrate (SPD) – da bi se shvatilo zašto britanski izbori nisu samo izolovana britanska stvar. SPD je upravo izabrao novo radikalno rukovodstvo – neprijateljski orijentisano prema vladajućoj koaliciji – što je reakcija na njihov politički kolaps koji se dogodio baš zato što su i oni predaleko odlutali od svoje izborne baze.

Kako Džonson namerava da ovo uradi? Kako se degradirani predeli unutrašnjosti mogu oživeti, a njihova oronulost izlečiti? I ovde Džonson bira nekonvencionalne metode: država će snažno investirati u istraživanje i razvoj kako bi podstakla visokotehnološku preduzetničku aktivnost (što ukazuje na svest o rastućem „tehnološkom hladnom ratu“ između SAD i Kine i potrebi da evropske države steknu sopstvena sredstva kojim bi našle novo mesto između dva džina u klinču). Osim toga, investiraće u transportnu infrastrukturu i slobodne luke. Ideja je jednostavna: stvoriti zone u kojim roba može slobodno da se kreće bez plaćanja carina. Torijevci su odlučili da sagrade deset takvih zona (drugim rečima, ekonomsku aktivnost će raširiti i preusmeriti širom Britanije).

Luka Dover u Velikoj Britaniji (Foto: Andrew Testa/The New York Times)
Luka Dover u Velikoj Britaniji (Foto: Andrew Testa/The New York Times)

Nedavno je Ešton Karter – bivši američki ministar odbrane – komentarišući Kinu sa neskrivenim žaljenjem primetio da se američkoj slobodnoj trgovini i liberalnoj tržišnoj paradigmi – čija apsolutnost se doskora nije dovodila u pitanje – sada neočekivano suprotstavljaju drugi ekonomski modeli: mešane ekonomije poput Kine, koje poseduju neke aspekte laissez-faire i tržišne ekonomije, ali su u celini podvrgnute državnoj kontroli.

Nije li to upravo ono što Džonsonov tim ima na umu? Nije li to radikalni izazov preovlađujućoj ekonomskoj paradigmi? Kineski lideri bi to odmah razumeli. Iako je prerano za definitivne kvalifikacije, da li je ovo možda takođe i prvi korak koji Džonsona vodi dalje od dominantnog američkog modela monetarnog upravljanja u današnjoj ekonomiji? Da li su ovo dalji simptomi trenda koji Karter smatra tako zabrinjavajućim?

Politička karta Ujedinjenog Kraljevstva već je preokrenuta. A sada je na redu preoblikovanje njegovog ekonomskog modela (bilo ka novom okviru koji bi ga povezivao sa Evropom, ili kao radikalno slobodne trgovačke platforme). Torijevski manifest predstavlja naginjanje ka ekonomskom modelu EU, kao i implicitno odbacivanje ideje „Singapura na Temzi“ – nema radikalnih poreskih olakšica, korporativni porez se zadržava na 19 odsto, stope poreza na prihod ostaju na gornjoj granici nivoa Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), tj. bliže EU nego ostatku sveta, uz tek skromne promene u iznosima nacionalnog osiguranja (uzimajući u obzir izborne jedinice „crvenog zida“).

ODREŠENE RUKE
Međutim, Džonson se na kraju suočava sa binarnim izborom: Ili će UK ući u američku regulatornu i trgovinsku orbitu, ili će ostati unutar prilično drugačije evropske orbite, ograničene maksimalističkim klauzulama „jednakih pravila igre“, a istinski neslobodne od zakona EU. Hoće li nas Džonson i ovde iznenaditi? Konvencionalna mudrost nalaže da jednostavno nije moguće ispregovarati trgovinski sporazum do kraja decembra 2020. (rok koji su torijevci sebi dali do završetka trgovinskog dela bregzita).

Da li to znači da će se premijer „snaći“ instant tipskim sporazumom o slobodnoj trgovini kao što je kanadski FTA? Mada, ako Džonson teži manjoj vezanosti UK za evropska „jednaka pravila igre“ nego što bi EU mogla da prihvati, Unija bi Džonsonu mogla da ponudi samo lošiju verziju kanadskog FTA (odnosno tarife). Da li će to biti to?

Da li bi Džonson ponovo mogao da napravi neočekivani zaokret? Još uvek nije sasvim jasno šta je vlada detaljno odlučila kad je u pitanju budućnost Britanije. A prerano je za procenu hoće li EU nastojati da podigne pritisak na Džonsona u vezi sa regulatornim uslovima koji se odnose na „jednaka pravila igre“.

Ali da li bi se on odrekao svojih planova za rebalans britanske dvodelne ekonomije (misli se na ekonomiju visokog dohotka u velikim urbanim celinama i ekonomiju niskih primanja u provinciji, prim. prev.) samo kako bi postigao dogovor sa nepokolebljivom EU? Upravo to bi moglo da dovede do gubitka onih izbornih jedinica „crvenog zida“ koje mora da konsoliduje kao torijevski „plave“. Međutim, sa vladajućom većinom od osamdeset poslaničkih mesta i prilivom novopečenih poslanika koji svi duguju svoja poslanička mesta Džonsonu, on ima prilično odrešene ruke za donošenje strateških odluka o budućnosti.

Zajedno sa Bregzitom, Džonsonov izborni trijumf predstavlja „kraj početka“ priče o bolnim strukturnim transformacijama koje će biti tražene od britanskog naroda, a koje su same sebi cilj. Džonsonova knjiga o Čerčilu iz 2014, „Faktor Čerčil“, ima podnaslov „kako je jedan čovek napravio istoriju“, koji kao da ilustruje Džonsonovo uverenje da se realnost može savijati i oblikovati voljom jednog odlučnog čoveka.

Boris Džonson potpisuje kopije svoje knjige „Faktor Čerčil”, 2014. godina

Međutim, on je nasledio situaciju u kojoj je potrebno doneti niz strateških odluka za koje će biti potrebno više od čvrstog karaktera: od kompromisa koje će Britanija morati da napravi u svom novom odnosu sa Evropom, do obnove ekonomske situacije u „crvenom zidu“ i iznalaženja nove ekonomske niše za Britaniju.

Nijedan od ovih izazova nije nepremostiv, ali će zahtevati da Džonson u baratanju vlašću bude podjednako efikasan kao što je bio u osvajanju iste. Može se očekivati da će Vajthol biti šokiran kad otkrije koliko radikalno (i nemilosrdno) bi on mogao postupiti prilikom renoviranja regulatornog, pravnog i ekonomskog poretka. I drugi će posmatrati ovu Džonson-Kamings „revoluciju“ sa punom pažnjom – nalazeći u njoj uputstvo za budućnost.

 

Prevod: Novi Standard/Vladan Mirković

 

Izvor Strategic-culture.org