Британија на прагу културне и економске револуције

Све указује да Џонсон наступа као прави „јакобинац“. Он и Камингс намеравају да изведу истинску револуцију у уређењу Велике Британије

Питање Брегзита је решено захваљујући недвосмисленом изборном резултату. Можемо да одахнемо и да се, уз олакшање, завалимо у своје фотеље, а пажњу преусмеримо на друге ствари. Или не? Хоће ли се живот нормализовати? Или ипак неће?

Џонсон је доспео на премијерску функцију у темељно деморалисаној и подељеној држави, а у року од само шест месеци успео је да постане политички победник. Од како је Џонсон преузео власт, његов утицај је револуционаран: „успео је“, учинио је немогуће – али је успео радећи управо супротно од онога што је деловало као најрационалније.

Нашао се на челу владе која нема парламентарну већину и која је, штавише, била суочена са све више непријатељски настројеним и наоштреним парламентом. Шта би рационални лидер учинио у таквим околностима? Понашао би се умирујуће, покушавао да придобије људе, тражио подршку? Не и Џонсон. Он је просто отфикарио најлибералније крило своје странке, поставши тако премијер са најгорим односом снага у парламенту (минус 40 посланика), што је за последицу имало то да је његову политику могао серијски да опструише било који „Пера или Жика“ са посланичке клупе који се намерачио да убацује клипове у точкове.

ШЛАГ НА НЕОБИЧНОЈ ТОРТИ
Шлаг на торти његовог „особењаштва” била је отворена изјава како намерава да жртвује торијевска урбана упоришта (енгл. „Home Counties Tory“) у гамбиту чији је циљ да пробије лабуристички „црвени зид“ на северу Велса и Енглеске. Неке од ових изборних јединица – које су сада торијевске – никада пре нису гласале за торијевце. Неке од њих су последњи пут гласале за торијевце у 19. веку. Каква дрскост. Али упалило је – а Џонсон сада има шансу да редефинише Британију онако како је мало који политичар икада могао.

Поента је да овакав радикализам, овакво контрашко понашање, неће престати након изборног успеха из овог месеца. Џонсон је истински преокренуо политичку мапу Уједињеног Краљевства, удаљивши је од послератних норми на начин који страни политичари не могу да не примете и што би могли покушати да прекопирају у сопственим срединама. Његов радикални приступ би могао постати „студија случаја“ за дилему како ослободити Европу од послератне статичности. Многи ће ово порицати, објашњавајући како се ради о локалној британској причи која се врти око Брегзита, те да је изборни исход само победа за брегзиташе, а не почетак изградње нове националне политике.

Наравно, све је још увек свеже. Биће грешака. Међутим, то није главно: „Џонсон и његов тим имају веома различиту визију Брегзита: Џонсон је у свом интервјуу за Спектејтор током предизборне кампање изјавио да је опредељеност за излазак из Уније била подстакнута регионалном неједнакошћу. Ова дијагзноза значи да је његов рецепт Брегзит који ће резултовати економским моделом који ће донети бољитак целој земљи“.

Борис Џонсон се обраћа радницима фабрике текстила Џон Смедли, Метлок, Дербишир, 05. децембар 2019. (Фото: Getty Images)

„То ће бити приоритет и збуниће оне који мисле да је ова влада нека врста тријумфа laissez-faire (француски економски термин који подразумева политику слободног тржишта, насупрот државном интервенционизму, прим. прев.) економиста. (…) Он размишља о томе како влада може да развије оне делове земље који су били запостављени. Њега интересују регионална и индустријска стратегија, пројекти који су на лошем гласу у круговима десног центра“. Другим речима, занима га како „бедницима“ (термин којим је Хилари Клинтон назвала Трампове бираче; прим. прев.), који су економски венули у изборним јединицама „црвеног зида“, омогућити бољу економију и подмлађено животно окружење.

Будимо јасни – ово је управо супротно од laissez-faire. Један део земље – њену унутрашњост – чине претежно белци, углавном радничке класе, сиромашнији од просека, а сада и старији од просека – они су некада били база лабуриста. Држали су се лабуриста, чак и док се партија под Блером трансформисала у покрет сасвим на линији Вашингтонског консензуса и „мехура из Давоса“. Временом, међутим, нови гласачи лабуриста почели су да пристижу из мањег дела популације – то су они више космополитски оријентисани, богатији, хетерогенији, млађи и образованији, тј. са више „Давос стила“. За то време је бирачко тело конзервативаца постајало сиромашније, беље, старије, мање образовано и провинцијалније – укратко, више налик на базу „бедника“ који у Америци гласају за републиканце.

КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА У НАЈАВИ
Суштина је да се позадинска динамика не односи само на Брегзит, како то Џонсон види, него на питање куда је данашњи неолиберални, финансијализовани, економски експеримент довео Британију и цео свет. Богатство је одузето од 60 одсто популације – са пространстава периферије ка елитним чвориштима метропола. Не само у Британији, него свуда.

Сада бисмо могли да посведочимо храбром експерименту, фокусираном на поништавање тековина усисавања богатства ка метрополама. А уколико експеримент успе, уколико се јавни домен заиста може унапредити ван метропола, уколико Џонсонова влада заиста постигне ово, постаће то пилот пројекат на који ће се многи други угледати. Све указује да Џонсон заиста има овај циљ – као прави „јакобинац“. Камингс и Џонсон смерају истинску културну револуцију у уређењу Велике Британије.

То је шира порука британског изборног исхода. Космополитски, „давоски“ лидери данашње левице – било да се ради о Уједињеном Краљевству, САД или Европи – су постали отуђени од својих база (као у случају лабуриста) и незаинтересовани за бриге својих руралних бирача. Довољно је погледати коалиционог партнера Ангеле Меркел – Социјалдемократе (SPD) – да би се схватило зашто британски избори нису само изолована британска ствар. SPD је управо изабрао ново радикално руководство – непријатељски оријентисано према владајућој коалицији – што је реакција на њихов политички колапс који се догодио баш зато што су и они предалеко одлутали од своје изборне базе.

Како Џонсон намерава да ово уради? Како се деградирани предели унутрашњости могу оживети, а њихова оронулост излечити? И овде Џонсон бира неконвенционалне методе: држава ће снажно инвестирати у истраживање и развој како би подстакла високотехнолошку предузетничку активност (што указује на свест о растућем „технолошком хладном рату“ између САД и Кине и потреби да европске државе стекну сопствена средства којим би нашле ново место између два џина у клинчу). Осим тога, инвестираће у транспортну инфраструктуру и слободне луке. Идеја је једноставна: створити зоне у којим роба може слободно да се креће без плаћања царина. Торијевци су одлучили да саграде десет таквих зона (другим речима, економску активност ће раширити и преусмерити широм Британије).

Лука Довер у Великој Британији (Фото: Andrew Testa/The New York Times)
Лука Довер у Великој Британији (Фото: Andrew Testa/The New York Times)

Недавно је Ештон Картер – бивши амерички министар одбране – коментаришући Кину са нескривеним жаљењем приметио да се америчкој слободној трговини и либералној тржишној парадигми – чија апсолутност се доскора није доводила у питање – сада неочекивано супротстављају други економски модели: мешане економије попут Кине, које поседују неке аспекте laissez-faire и тржишне економије, али су у целини подвргнуте државној контроли.

Није ли то управо оно што Џонсонов тим има на уму? Није ли то радикални изазов преовлађујућој економској парадигми? Кинески лидери би то одмах разумели. Иако је прерано за дефинитивне квалификације, да ли је ово можда такође и први корак који Џонсона води даље од доминантног америчког модела монетарног управљања у данашњој економији? Да ли су ово даљи симптоми тренда који Картер сматра тако забрињавајућим?

Политичка карта Уједињеног Краљевства већ је преокренута. А сада је на реду преобликовање његовог економског модела (било ка новом оквиру који би га повезивао са Европом, или као радикално слободне трговачке платформе). Торијевски манифест представља нагињање ка економском моделу ЕУ, као и имплицитно одбацивање идеје „Сингапура на Темзи“ – нема радикалних пореских олакшица, корпоративни порез се задржава на 19 одсто, стопе пореза на приход остају на горњој граници нивоа Организације за економску сарадњу и развој (OECD), тј. ближе ЕУ него остатку света, уз тек скромне промене у износима националног осигурања (узимајући у обзир изборне јединице „црвеног зида“).

ОДРЕШЕНЕ РУКЕ
Међутим, Џонсон се на крају суочава са бинарним избором: Или ће УК ући у америчку регулаторну и трговинску орбиту, или ће остати унутар прилично другачије европске орбите, ограничене максималистичким клаузулама „једнаких правила игре“, а истински неслободне од закона ЕУ. Хоће ли нас Џонсон и овде изненадити? Конвенционална мудрост налаже да једноставно није могуће испреговарати трговински споразум до краја децембра 2020. (рок који су торијевци себи дали до завршетка трговинског дела брегзита).

Да ли то значи да ће се премијер „снаћи“ инстант типским споразумом о слободној трговини као што је канадски FTA? Мада, ако Џонсон тежи мањој везаности УК за европска „једнака правила игре“ него што би ЕУ могла да прихвати, Унија би Џонсону могла да понуди само лошију верзију канадског FTA (односно тарифе). Да ли ће то бити то?

Да ли би Џонсон поново могао да направи неочекивани заокрет? Још увек није сасвим јасно шта је влада детаљно одлучила кад је у питању будућност Британије. А прерано је за процену хоће ли ЕУ настојати да подигне притисак на Џонсона у вези са регулаторним условима који се односе на „једнака правила игре“.

Али да ли би се он одрекао својих планова за ребаланс британске дводелне економије (мисли се на економију високог дохотка у великим урбаним целинама и економију ниских примања у провинцији, прим. прев.) само како би постигао договор са непоколебљивом ЕУ? Управо то би могло да доведе до губитка оних изборних јединица „црвеног зида“ које мора да консолидује као торијевски „плаве“. Међутим, са владајућом већином од осамдесет посланичких места и приливом новопечених посланика који сви дугују своја посланичка места Џонсону, он има прилично одрешене руке за доношење стратешких одлука о будућности.

Заједно са Брегзитом, Џонсонов изборни тријумф представља „крај почетка“ приче о болним структурним трансформацијама које ће бити тражене од британског народа, а које су саме себи циљ. Џонсонова књига о Черчилу из 2014, „Фактор Черчил“, има поднаслов „како је један човек направио историју“, који као да илуструје Џонсоново уверење да се реалност може савијати и обликовати вољом једног одлучног човека.

Борис Џонсон потписује копије своје књиге „Фактор Черчил”, 2014. година

Међутим, он је наследио ситуацију у којој је потребно донети низ стратешких одлука за које ће бити потребно више од чврстог карактера: од компромиса које ће Британија морати да направи у свом новом односу са Европом, до обнове економске ситуације у „црвеном зиду“ и изналажења нове економске нише за Британију.

Ниједан од ових изазова није непремостив, али ће захтевати да Џонсон у баратању влашћу буде подједнако ефикасан као што је био у освајању исте. Може се очекивати да ће Вајтхол бити шокиран кад открије колико радикално (и немилосрдно) би он могао поступити приликом реновирања регулаторног, правног и економског поретка. И други ће посматрати ову Џонсон-Камингс „револуцију“ са пуном пажњом – налазећи у њој упутство за будућност.

 

Превод: Нови Стандард/Владан Мирковић

 

Извор Strategic-culture.org