М. Ружић: Помпеова плитка реторика

Не треба да чуди што амерички државни секретар пљује по државама које су највећи конкуренти његовој земљи. Оно што чуди је та његова плитка реторика

Цео досадашњи ток децембра обележиле су изјаве државног секретара САД Мајка Помпеа, а те изјаве се у збиру своде на две државе које стално напада. У питању су Русија и Кина. Помпео Русију и Кину константно именује као претње. Претње по шта?

Наравно, не треба да чуди што неки Американац сасвим случајно државни секретар, пљује по државама које су највећи конкуренти његовој држави оружано, економски, културолошки и на сваки други начин. Оно што чуди јесте та плитка реторика и стално кићење Русије и Кине истим епитетима и именицама.

Међутим, хајде да премотамо уназад, па да видимо. Сећа ли се ико да су Русија и Кина биле земље које су извршиле толике инвазије на друге државе, а кукавички никада нису заратиле у својој земљи? Истина, имали су Американци тај грађански рат који је према ономе шта су правили у другим земљама испадало као најобичније споречкавање. Да ли су Русија и Кина направиле најмоћнију кинематографију на свету и онда искористиле њен утицај да пласирају политичке идеје? Није ли Америка та која је кроз музику којој смо се сви дивили утрла пут овим новим млатимозговицама које данас нама продају као музику? Дакле, Русија и Кина нису највеће разочарање у културно-уметничком смислу, већ земља секретара Помпеа.

Помпео већ дуже време не звучи као државни секретар, већ више као секретарица коју нико ни за шта не пита, па онда она мора доказати своје постојање пред шефовима и оправдати плату коју добија, а како другачије него повицима: „Русија и Кина су највеће претње!“

Он Русију и Кину именује као претње безбедности и демократским вредностима. Да ли сме неко чија је земља избацивала 78 бомби на сат у свету да прича о безбедности? Сме ли држава која је скоро читав континент очистила од староседелаца да говори о демократији? Је ли за ове теме надлежна држава која је чинила све оне гадости о којима смо читали, које смо гледали и у којима смо и ми Срби учествовали, искључиво као жртве?

Истину говорећи, Русија и Кина јесу велике претња. Оне су претња по униполарни свет фабрикован у Америци, претња су по вршљања америчких војника и плаћеника по другим државама, претња су по економију Америке, претња су по оно што Америка назива „демократијом“, претња су по ревизију историје и насилну американизацију, шаљиво називану глобализацијом, претња су по затирање националних идентитета, претња су по нове ратове, претња су по обојена пролећа, претња су по одсуство памети, стида и људскости. Искрен да будем, не верујем да сам икада чуо за тако милозвучне претње од стране неких држава које ово не изговарају, већ доказују примером.

У једном од својих обраћања претходних дана, Помпео је поручио Русији и Кини: „Имате крв на својим рукама.“ Ово не може бити оптуживање, јер сви видимо шта раде Русија и Кина, већ се може тумачити искључиво као акт историјске ревизије и показатељ да су Американци крв са својих руку, изгледа, опрали. Међутим, Помпео заборавља да су Срби и даље живи, као и други народи који су пропатили због самовоље и надутости Американаца силом, па и даље сви знамо какве су им руке. А амерички државни секретар би могао да престане са овим бесмисленим нападима. Већ се свима по(м)пео на главе, оне које још увек размишљају, виде, чују и памте.

 

Аутор Милан Ружић

 

Насловна фотографија: Alex Wong/Getty Images

 

Извор Искра, 23. децембар 2019.